"Staraj se da uđeš u odaje koje su u tebi, i ugledaćeš odaje nebeske", govori Sveti Isak Sirin. I zaista, onaj ko uđe u sebe ugledaće jedan drugačiji svet, nevidljiv i nezamisliv, nalik na ogromnu odaju, ali svet koji se urezuje u svest, i u kome čovek ne vidi sebe niti ono što se u njemu zbiva, jer sve to treba da potone u bezmolvije, i zaista bezmolvstvuje. Čim na vrata skrivene odaje srca zakuca blagodat koja priziva, čim ona uđe unutra, pred čovekom se otkriva ovaj svet, nezavisno od same njegove volje.
Kasnije se njegovo sazrcavanje (sagledavanje), kaogod i prebivanje u sebi, prepušta čovekovoj slobodi i njegovom delanju. Takvo delanje, zajedno sa ushođenjem čoveka do stepena odlučnosti i revnosti, predstavlja drugo sredstvo za očuvanje i razgorevanje revnosti.
Ono se sastoji u tome da se u svesti i čuvstvima drži čitavo ustrojstvo duhovnog sveta. Kao što za čoveka koji tek uđe u neku odaju kažemo da je vidi ukoliko u svesti zadržava čitav njen izgled, sa celokupnim unutarnjim rasporedom, tako će i onaj ko uđe u sebe, kao s praga, sazrcavati (sagledavati) drugi svet kada se u njegovu svest bude urezivalo celokupno njegovo ustrojstvo. Prema tome, sve što se na ovo odnosi ispuniće se kada um shvati šta je to ustrojstvo duhovnog sveta, kada mu se taj svet utisne u svest, ili kada ga svest zatvori u sebe, i on u njoj ostane postojano.
Celokupno ustrojstvo duhovnog, nevidljivog, mislenog, ali i pored toga realnog sveta može se izraziti na ovaj način: Gospod Jedini, Kome se poklanjamo u Trojici, Koji je sve stvorio i svim vlada, sastavio je, po Apostolu (Efes. 1, 10), sve u Gospodu našem Isusu Hristu, posredstvom Duha Svetoga, Koji deluje u Svetoj Crkvi, i Koji verne, prema njihovom duhovnom uzrastanju, prenosi u drugi svet, i tako će biti do ostvarenja punoće vremena, odnosno do svršetka sveta, kada će, po vaskrsenju i sudu, svako dobiti po svojim delima: jedni će biti bačeni u ad, drugi će se nastaniti u raju, i "Bog će biti sve u svemu".
U ovaj okvir da se smestiti sve ono što istinski jeste, što biva i treba da bude. Tu je u sažetom vidu sadržano celokupno Božanstveno otkrivenje. Sve moguće i realno ovamo ulazi i ovde prebiva. Tu je takođe i sadržaj Simvola Vere, sa svim njegovim glavnim tačkama - svedržiteljstvom Božijim, domostrojem našega spasenja i onim poslednjim - smrću, sudom, rajem i paklom. Svetitelj Hristov Tihon zapoveda svim Hrišćanima da ove tačke neprestano imaju na umu, od kolevke pa do groba.
Ovo ustrojstvo Hrišćanin koji se podvizava dužan je da zapečati u svome umu, da ga dovede do jasnog poznanja, odnosno da tako duboko uđe u njega i prihvati ga u sebe, da ono bude kao naloženo na njega, da se tako slije s njegovim bićem da svest ne može ni da se pokrene a da ga ne oseća u sebi ili na sebi, slično kao što se ruka ne može pokrenuti a da ne izazove strujanje vazduha, ili kao što se oči ne mogu otvoriti a da se ne prime utisci od dejstva svetlosti.
Najbolje sredstvo za to je postavljanje sebe u to ustrojstvo, slično kao što čovek koji se osvrne oko sebe vidi kako je postavljen u izvestan skladan odnos prema svim stvarima koje ga okružuju.
To je, dakle, postavljanje u svedržiteljstvo Božije, u Njegovu Desnicu, osećanje da smo u Njegovoj vlasti, da nas On gleda i prozire, ili, kako bi kazao Sveti Vasilije Veliki, sećanje na to da nas On nadzire; to je naše učešće u domostroju spasenja u svojstvu članova Crkve, osećanje da smo vojnici Hristovi i da su nam imena zapisana na nebesima, prebivanje u smrti i na sudu, uz obraćanje pogleda čas na raj, a čas na ad.
Postizanje ovog stanja ne biva dato odmah. To je cilj, a traganje za njim, delanje usmereno na njegovo dostizanje, predstavlja misleni, težak i dugotrajan, ali ne bi se moglo reći i složeni podvig. On se sastoji u napregnutom umnom sazercanju pobrojanog. Gledaj sebe u okrilju Desnice Božije i pod nadzorom oka Božijeg, sebe spasavanog u Gospodu, sebe koji stojiš u smrti, na sudu, da bi docnije bio ili primljen u raj, ili progutan adskim bezdanom. Sav trud se u početku usmerava samo na to da se sve ovo ugleda. Kada se neko udostoji ovakvog viđenja, kasnije će ga zadobijati sve lakše i češće; i što neprekidnije, napregnutije i usrdnije podvižnik ovo bude upražnjavao, brže će se udostojiti neprestanog viđenja, odnosno prebivanja u duhovnom svetu, pred Bogom, u Crkvi, u času smrti i suda, u predvorju ada ili raja.
Krajnja granica toga delanja jeste prebivanje u duhovnom svetu, odnosno osećanje svoga prisustva u njemu. To znači da se u odnosu na svedržiteljstvo Božije čovek oseća kao dete na rukama materinim; u odnosu na svuda prisutno oko Božije - kao podanik pred carem; u odnosu na domostroj spasenja - kao vojnik u stroju, ili kao sin u očevom domu, ili kao iskusan zanatlija na svom poslu, kao drug u krugu bliskih prijatelja, kao čovek u svojoj porodici; u odnosu na smrt i sud - kao zločinac koji iščekuje da mu se svaki čas izrekne presuda; u odnosu na raj i ad - kao neko ko stoji na uzanom brvnu, pod kojim je s jedne strane bezdan gde se razbuktava oganj, a s druge - divna, miomirom ispunjena gradina. Za onoga koga Gospod udostoji da sve to primi u svoja čuvstva može se kazati da je izašao iz ovog sveta, te da prebiva u drugom svojom svešću i srcem, da je ušao u Carstvo Božije, odnosno da ga je primio u sebe. "Carstvo Božije unutra je, u vama". Taj iskorak iz ovoga sveta i ulazak u drugi treba da bude postavljen kao cilj i da bude predmet naših napregnutih traganja.
Uslov za to je, kao što se samo po sebi razume, prebivanje u sebi; prebivanje u duhovnom svetu se začinje, sazreva i usavršava u neraskidivoj vezi sa prebivanjem u sebi, tako da, kada se postigne neprestano prebivanje u sebi, postiže se i stajanje pred licem Božijim, i obrnuto: prebivanje u sebi blagonadežno je samo ukoliko se utvrdimo u stajanju u drugom svetu.
Samo delanje usmereno ka postizanju ovog stanja sastoji se, kao što je već rečeno, u samoprinuđavanju da na ove predmete obraćamo pažnju što češće, sa željom da ih neprestano sazrcavamo (sagledavamo). Od prvog trena kada se u tebi probudi svest, uđi u klet srca i sa najvećim naprezanjem uvedi sebe u ovo ustrojstvo i poredak. U početku je bolje zaustavljati umni pogled na jednom predmetu i sazrcavati (sagledavati) ga sve dok se on ne utisne, a zatim prelaziti na druge. Kada se svi ti predmeti obuhvate, tada se i čitavo ustrojstvo duhovnog sveta može poznati u trenu. Ovo delanje neki raspodeljuju po danima, drugi po časovima u danu: na primer, ustavljanje na smrti određuju za vreme posle ručka, kako kome najviše odgovara, ili čemu najviše stremi njegov duh. Neophodno je samo držati se jednog pravila: ne činiti česte izmene, jer to može da oduzme sve plodove koji se delanjem steknu. Ne treba gubiti iz vida da je ustavljanje pažnje na različitim predmetima samo sredstvo, dok je cilj neprestano prebivanje u čitavom ustrojstvu duhovnog sveta. Ko, naviknuvši se na sazrcavanje (sagledavanje) samo jednog, ne prelazi i na drugo, zaustavio se na putu, tako da samo zavarava sebe, misleći da je već stekao ono prema čemu je tek krenuo ili tek počeo da teži. Navikavši se na jedno, uvek preko njega prelaziš i na drugo, kako zato da ne izgubiš ono što si stekao trudom, tako i da bi se pripremio da što pre primiš u sebe i ono drugo. Valja imati na umu da ovo o čemu govorimo nije razmišljanje, već nepokretno umno gledanje, ili verovanje u taj predmet; pokretanje uma prema pomisli, kao nehotična slučajnost, dešava se, ali se ne savetuje, ne preporučuje, već se smatra da pomisao treba da bude odsečena čim je podvižnik postane svestan.
Kao potpora za uspešnije duhovno delanje i usavršavanje u njemu može se uzeti mesto iz Svetog Pisma koje se odnosi na određeni predmet i ponavljati ga neprekidno tokom jednog dana ili duže, na primer: "Kamo pojdu? - predležit jedinoju umreti, potom že sud...", "Sobiraješi sebje gnjev na denj gnjeva...", "Njest inogo imeni, o njemže podobajet nam spastisja", i slično; imati pred očima sliku smrti, krsta ili strašnog suda i postaviti je na takvo mesto da ona što češće i nehotice pada u oči; odabirati knjige i rasprave u kojima se jasno predstavljaju ovi predmeti, i sa istsmišljenicima voditi razgovore, ako do njih dođe, najviše o tome; češće pominjati slučajeve nevidljivog i neočekivanog suda Božijeg, smrtne slučajeve, umrle srodnike i njihovo stanje, zamišljati sebe na samrtnom odru, gledati prizore sa sahrana. Sve će to još življe delovati na duh, ukoliko se podvižnik na tim iredmetima ustavlja u vreme molitve. Uz Božiju pomoć, njihovo utiskivanje na ovaj način postiže se veoma brzo. Potrebno je samo ne udaljavati od sebe predmet koji se utisne na molitvi, već ga nositi u sebi dokle god je to moguće, makar i nekoliko dana, trudeći se da se taj utisak održava čitanjem Svetog Piša i drugog duhovnog štiva, razgovorima i na druge načine. Za njihovo zajedničko utiskivanje dobro je misleno se naprezati, sazrcavati ih u jednom trenu, ili barem jedan za drugim. Najbolje od svega je što češće izgovarati Simvol Vere, trudeći se da se sve njegove istine sagledaju u jednom momentu. Trud, napor, naprezanje ubrzo će dovesti do željenog cilja; važno je samo ne pokleknuti, ne prekidati, već neprestano delati, bez obzira što podvižnik ne vidi plodove svojih trudova i stečeno umeće. Tako će godine proći bez plodova, da bi se u jednom trenu neumorni delatnik u vinogradu Carstva Hristova udostojio svih darova, zbog postojanosti u trudovima i dugotrpeljivog usrđa.
Sazrcavanje (sagledavanje) drugog sveta u stanju je da održava i razgoreva duh revnosti samim tim što revnošću ispunjenom duhu pruža poprište na kome će delati. Reči su Svetog Zlatousta: "Ti nisi ovdašnji, već iz drugog sveta; prema tome, dužan si i da delaš kao da si u onom svetu, a toga radi i da ga sazrcavaš (sagledavaš). S druge strane, ko njega sazrcava (sagledava), stalno će pred očima imati normu i obrazac koji će ga podsećati da ne sme da krene stranputicom i da učini neku nepravdu. Dobro je i ako neko samo umom sagledava ove predmete. Ako, pak, neko dođe do blagodati da ih makar donekle primi u svoja čuvstva, kod njega će se revnost veoma osnažiti. Svi Sveti Oci nazivaju predmete duhovnog sveta "bodljikavim žaokama". Međutim, ma šta od svega toga prihvatimo čuvstvima, neće nam dati da padnemo u greh. "Sećaj se končine svoje", uči Premudri Sirah, "i vavek nećeš sagrešiti". "Predzrjeh Gosioda, da ne podvižusja", svedoči prorok David. Sveti Makarije Veliki, kako je sam govorio, osušio se zbog neprestanog sećanja na oganj adski; drugi su neprestano plakali, pomišljajući na smrt. Kod Svetih Otaca naći ćemo mnoštvo izreka vezanih za ove predmete i njihov uticaj na snaženje duha i raspaljivanje revnosti. Onaj ko ih oseti vidi sebe u velikoj teskobi, a poznato je kakvu snagu čovek zadobija, našavši se u teškom položaju.
