субота, 18. август 2012.

МОНАХ - ТАЈНИК ЖИВОТВОРНЕ СМРТИ


Основни смисао монашког живота најјасније се може сагледати у светлу крстоваскрсног подвига подвигопложника Христа, који у своме крајњем смирењу крсне смрти побеђује саму смрт и васкрсењем отвара двери бесмртности и нетрулежности палом човеку. Зато је православни монах, пре свега, исповедник-мученик, који делатно, својим подвижничким животом сведочи до крви благовест победе над смрћу. Његов подвиг није само аскетски процес етичког усавршавања, какав нам је познат и у другим религијама и философским системима, већ надасве, процес интегралног преображаја пале човекове природе у светотајинском и благодатном животу Цркве као тела Христовог. У своме непрекидном подвигу сараспињања распетом Богу-Логосу, на крсту добровољног страдања, монах свакодневно умире старом човеку заробљеном оковима биолошких закона пале и огреховљене природе, да би још за живота васкрсао као нова твар, обновљена силом Духа Светога. У том процесу он суштински постаје силом благодати Божије, нова твар, заснована на сасвим другачијим онтолошким претпоставкама. Монах постаје »бог по благодати», «небески човек», «анђео у телу», као што певају црквене песме.



Свети апостол Павле громко благовести велику тајну коју дубоко проживљава свака богочежњива душа правослваног монаха: «Све сматрам за ђубре да бих Христа стекао и познао Њега и силу Његовог васкрсења и заједницу Његових страдања САОБРАЖАВАЈУЋИ СЕ СМРТИ ЊЕГОВОЈ» (Фил. 3, 8-1О). Заиста, за монахе је овај пролазни живот саображавање смрти Христовој делатно остварење крштењског завета, јер крстивши се у смрт Христову сапогребују се Њему и постају једнаки са Њим једнаком смрћу, да би саваскрсли Христу. (уп. Рим. 6, 4-5). Зато је за монахе, који сваку реч Господњу подвигом крсне љубави одстрадавају, само једно важно - постати заједничар Христовог васкрсења и санаследник вечнога живота - нова твар која као живи кавасац бесмртности заквашава васцелу грехом умртвљену твар која уздише и тужи у оковима греха. На тај начин монах тихо и ненаметљиво, преображавајући самога себе благодаћу Божјом свештенодејствује својим молитвама, сузама и трудовима тајну васкрсења целоме свету.

Одушевљењи премудрошћу крста, која је пред очима света лудост, монаси, по речима апостола, живи се стално предају на смрт за Исуса, да би се и живот Исусов пројавио у смртоном телу њиховом. (уп. 21 Кор. 5, 10-11). Умирући својој огреховљеној вољи добровољним и безропотним послушањем; својим страстима – подвижничким уздржавањем; сујети светског живота – монашким смирењем и трпљењем, монаси задобијају истинску слободу, која се не може дефинисати у уским оквирима физичких закона, социјалних и политичких теорија, већ једино у свери благодатног живота у Христу Исусу. Они губе себе и заборављају, да би себе нашли и упознали на једном вишем нивоу постојања. Жртвују васцело своје биће као жртву свепаљеницу. Велики су то логички парадокси и чудесна је ово тајна скривена од премудрих овога света. Зато је сва силина живота која зрачи са лица православних монаха сакривена у тајни животворне смрти крсне, у дубини животоисточног гроба Христовог. А они, који су срцем познали ту тајну и кренули без икакве резерве за Господом, не чакају само обећање блаженства «загробног живота», већ хитају да са радошћу још у овоме животу умру у Христу да би задобили васкрсење душе и пре свопштег васкрсења и тако заживили у предукусу есхатолошке стварности и пре свршетка времена. Зато су облагодаћени монаси провесници бесмртног и вечног живота који блистају као парчићи неба у тмини светске долине суза.

Расцветали крст монашки

Тежак је ово подвиг, свакодневно липтање крви – подвиг у коме се све продаје да би се купио «бисер многоцењени». Али све те болове и туге монашког крста блажи тиха нада и радост вечне утехе, непоколобљива вера и увереност у сваку реч Божију. Где је крст, ту је и радост која долази за њим. Радост је заправо и зачаурена у дубини крста као његова најдубља тајна. Монашки крст је као расцветали Аронов штап, као оживела усахла утроба Сарина која рађа у вери по Божјем обећању. У знаку животворног расцветалог крста Господ подиже убоге и нишче, а горде овога света обара у стиду. То је чудесни знак који у себи скрива васцелу тајну божанског домостроја спасења, и зато је читав подвиг оваплоћеног Господа од витлејемске пештере до голготског крста разумљив и објашњив само у светлости смирене философије крста. Отуда је и монашки живот као живот крстоносни сав испуњен радошћу крста, наизглед бесполодан и сув зрачи великом силином животног оптимизма и наде. Одевени у црну ризу покајања и дубоко скрушени у молитвеном плачу, духоносни монаси су непресушни источници радости који напајају жедне и обремењене душе новом животном надом и вером. Као кринови процветали су у најзабаченијим пустињама пре монашке заједнице, које су убрзо постале места утехе и нове наде васцелој васељени. Како тада у древна времена, тако и сада монаси својим смиреним оптимизмом настављају да сведоче свету да се једина истинска радост може наћи у тајни крста.

Преображењем до «Првобитне красоте»

Монаси су духовни ратници који се у непрекидној борби са страстима ослобађају окова смрти. Свакој страсти протистављају супротну врлину: стомакоугађању – пост, телесној похоти – целомудреност, гордости – смирење ... и све своје жеље, прохтеве сахрањују у земљу блажене послушности и самоодречења, док сама благодат Божија не исправи и не обнови грехом деформисане природне силе њихове и даде им њихов природни и богомдани смисао и циљ. Свети оци нас уче: «Дај крв, да би примио Дух». И кроз ове речи пројављује се тајна крста – «умри савршено, да би живео савршено», саветује св. Варсануфије.



Да би достигли свој циљ или макар кренули ка идеалу истинског монашког живота, монаси све своје силе усмерују ка томе да изађу из окова свога самољубља и гордости, жртвујући и празнећи себе до бескраја. Они траже своје истинско «ја» губећи себе за овај свет и заборављајући своје «псеудо - ја». Да би постали истинске боголике личности, отворене у љубави према Богу и ближњем, они одбацују безличне маске себичне индивидуалности и одричу се својих лажних и неаутентичних потреба, чак и билошки природног сежући ка надприродном, само да би пронашли «првобитну красоту» коју нам је открио Нови Адам - Христос, обновивши пали лик старог Адама. Монах се не бори против онога што је Бог створио и «што добро бјеше веома». Он не устаје против Богом саздане природе, већ против силе греха која је оболестила и отрулежила природу отровом смрти, осмртивши оно што је саздано за бесмртност и нетрулежност. Та сила греха деформише човеков духовни организам, његову личност и природне силе унаказујући Божији лик у њему.

Зато да би се грех, смрт и ђаво победили потребно је све жртвовати. Господ нас позива; «Ако дакле, ко хоће да иде за мном, нека се одрече себе и узме крст свој». (Мк. 10, 21). У том позиву садржан је цели манифест монашког живота. Следити Господа не значи, дакле, само умом прихватити Његова морална и духован учења, већ, делати исту судбину са Господом до голготске смрти. Православни монах се зато не одриче само онога што «има», већ и онога што тренутно «јесте» у свом палом стању. Зато да би нашао себе, он цепа све своје и себе самог као крпу пред Богом, пред људима и сваком твари, те се облачи у христоподобно смирење. Он као мартир добровољног страдања живо сведочи премудрост тјне крста. Отуда су хиљаде монаха, са жаром ранохришћанских мученика, остављали луксуз и сјај светске сујете и бежали у рупе и јаме планинске одевајући се у ризу смирења и понижења, да би их господ оденуо нетрулежном ризом нетварне светолсти. Све су своје бацили пред Господом, омрзнувши на све што је пред сујетним светом часно и хваљено. Богаташи оставише своје богатство, цареви царство, мудраци своју светску мудрост. И, о чуда, они који некада живљаху у обиљу, слави и сјају светске моћи постадоше просјаци и убожјаци Христа ради, који у ритама, попут Јова многострадалног, на ђубришту вапију господу за милост.

Мудраци светски постадоше јуродиви; благоглагољива уста, Христа ради, занемеше најсмиренијим, али и најречитијим молчанијем. Сви они презреше свет, али не свет јао премудру творевину Божју, већ силу греха која се служи светом као оруђем вечне смрти и осуде; презреше трулежно и пролазно да би примили нетрулежно и вечно, као дар Божје љубави, а не као лично постигнуће. Оставише свет заражен отровом греха и смрти да би га у вечности налседили преображеног и благодаћу васпостављеног. Њихово следовање Христу није била ствар разумског убеђења, већ једног сасвим целовитог делатног преображаја којим онтолошки постају аутентичне личности какве их је Бог првобитно и одредио. Читава аскетика Православне Цркве дубоко је утемељена на премиси да је пали човек својим отуђењем од бога отуђио себе и од самог себе, да је његова личност у палом стању тек само маска, трагична карикатура грехом деформисаног лика Божјег, кога треба пронаћи и обновити светотајинским и подвижничким животом у цркви. Зато је аскетики живот православног монаштва, иако споља наизглед по многим својим формама сличан подвижништву неправославног Запада и Истока, потпуно уникатни и почива на сасвим другачијим антрополошким основама.

Сила која се у слабости пројављује

Прави монаси су истовремно и најслабији и најачи људи. Сила се њихова у слабости пројављује. И заиста, као што говори богомудри апостол: «Оно што је слабо пред свијетом изабра Бог да посрами јаке»., (1 Кор. 1, 27), велики светилници египатских и плаестинских пустиња били су често прости и једноставни људи, али у свом смирењу прозрели су премудрост крста Христовог и обукли се у његову силу. И као што некада, од простих рибара постадоше апостоли - просветитељи васељење, тако и ови свети старци засијаше божанском мудрошћу. Познавши немоћ и слабост свога палога бића смирише се пред Творцем, и будући немоћни постадоше свемоћни у Христу.Јер тек онда када потпуно изгубимо себе и све своје разапеномо на крсту потпуне преданости Господу, у нама почиње да делује друга сила која нам даје снаге за оно што је изнад наших моћи. Тајна великих подвига светих отаца није у томе што су они били снажнији и јачи од људи данашњег времена, већ у томе што су се потпуно одрекли света и светксих утеха предајући себе без остатка Господу, у крајњем смирењу и познању својих људских немоћи.



Када човек није више у стању да ишта учини, тада наступа Бог, који из прашине подиже нишче и убоге који му непрестано вапе скрушеним и умилним срцем. У нашем времену исувише је мало оних који су спремни да се одрекну себе, да потпуно одсеку своју палу вољу и трпљиво поднсеу вољне и невољне житијске скорби, јер данашњи човек је чврсто ослоњен на логику свога рационалног ума и на све је пере спреман осим на то да разапне свој ум и баци га у бездан логичке неизвесности крста. Као некада за Јевреје и старе Јелине, крст је и данас камен спотицања за многе људе.

Смирење - кључ подвига

Сви монашки подвизи: пост, бдење, уздражање, симораштво, молчаније, молитва и др. Сами по себи немају никакву делатну силу и моћ и немочни су пред силом смрти. Ти подвизи се самопоуздано и произвољно уз разне аскетске методе примењују у другим религијама као својеврсне магијске активности, које саме по себи могу донети неку тобожњу духовну слободу и просветљење. Приступ православног монаха је коренито другачији, јер монаси све те подвиге темеље на основном крстоносном подвигу смирења, који је потпуно стран и непознат у свим другим религијама света. Свети Оци дефинишу смирење као познање Божје свемоћи и своје властите немоћи, палости и оболешћности васцелог бића. Смирење је заправо свест и дубоки духовни осећај да смо ми пад, а Он једини Васкрсење, да смо ми смрт, а Он живот, да смо ми мрак, а Он једини светолост. А где је смирење без љубави, без страха Божијег, без плача и суза? Те основне духовне врлине једина су плодна земља на којој једном посађени поменути подвизи доносе духовни плод. Монах пости не зато што је пост сам по себи спасоносан, већ постећи по послушању, а не самовољно. Он делатно исповеда своје смирење пред Господом и да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Господњих, као што нас је сам Христос научио у свом кушању на гори. Пост сам по себи, када није праћен смиреном молитвом и када се произвољно упражњава може да буде веома погибељан и по тело и по душу човекову.



Монах живи у нестјажању и сиромаштву «ништа себи самом не стичући нити чувајући, сем оно што је на општу потребу, и то из послушања, а не по својој вољи». » На тај начин он делом исповеда да се не треба страсно везивати за твар, нити налазити телесну и духовну утеху у твари уместо у Творцу. Монах ћути не зато што је то врлина по себи, већ зато што себе сматра неуким и недостојним да било шта каже; он постаје «луд» за овај свет и одбацује мудровање овога света засновано на фантазији ума и помислима, да би се омудрио нетрулежном премудрошћу Христовом. Многи свети монаси живели су као неулгедни убожјаци исповедајући самим својим начином живота сву беду унутрашњег стања палог човека, да би се тако уподобили царинику и убогом Лазару и примили њихов удео у ономе свету. Они су бирали неудобна места за живот, пустаре, пешчаре, далеко од насеља, желећи да се у самоћи више приближе Господу. Искусни подвижници добро су знали да се телесни ум лако саображава околини и да се живот у луксузу и богатству често несвено погубно одражава на душу, која се тада теже смирава.

И св. Исак Сирин са тугом констатује да нема човека који је у стању да потпуно одоли искушењима света живећи у њему. Зато су се монашка станишта увек одликовала простотом и сиромаштвом, не би ли их како и сами услови живота васпитали у сиромаштву духа и простоти ума. Али ипак, подвиг који се најјаче изражава смирење пред Богом је подвиг послушности старцу који заправо представља истински темељ монашког живота. То је пре свега подвиг којим смиравамо своју вољу пред Божијом вољом која се изражава преко старца. Монах кроз послушање приноси на жртву оно што представља највеће богатство палог човека . слободу расуђивања, исповедајући делатно на тај начин потпуну своју предност и поврење пред Господом.

Сваки, дакле, монашки подвиг представља израз дубоког унутрашњег смирења човековог срца пред Господом, док ти исти подвизи вршени без потребног смиреног и скрушеног расположења душе и по својој вољи и расуђивању не доносе никакав духовни плод и срце подвижника још више испуњавају мраком гордости. Богу нису потребни наши подвизи, већ срце наше које ми својјим подвизима васпитавамо да отвори своје вери Божијој благодати, јер Господ никада на делује једнострано без макар најмањег учешћа наше слободне воље. Зато се монах труди не да сам својим силама промени себе, неким инстант «аутентним тренингом», већ да се смири, скруши у познању своје слабости, те тако привуче благодат Божију која је једина у стању да победи силу греха. Једино «срце скрушено и смерно Бог неће презрети». Многи православни монаси нису велики подвижници у посту, бдењу и другим телесним трудовима, али зато је њихов умерени подвиг заснован на послушању и растворен смирењем и дубоком свешћу о својој немоћи и огреховљености, довољан да их узведе у њиховом благодарном трпљењу свих животних недаћа до великих духовних висина. Богу нису потребни јаки и способни, мудри и паметни, већ смирени и послушни, који када их Господ у своје и Њему једино познато време, уздигне, неће божанске дарове приписивати себи и својим спососбностима, већ ће се још више смирити пред својим Творцем, као што плодовита воћка обремењена зрелим плодовима, сагиба своје гране ка земљи. Зато код парвославних подвижника нема оне магијске позе индијских факира и гуруа или барокно екстравагантних западних мистика; све је код њих дубоко општељудско, смерно и састрадално, јер дубоко осећају и знају да све што чине изнад својих моћи, то чине силом коју им БОГ даје, а себе сматрају тек невредним земљаним сасудима у које је по неизмерној и ничим заслуженој милости Божијој уливена благодат Божја, тако да преизобиље силе буде од Бога, а не од њих. (уп 2 Кор. 5,7).

Делатни богослов

Монаси не проучавају својим разумом неку апстрактну «истину» и не говоре о њој, већ одстрадавају пут јединог ИСТИНИТОГА, пут који једини води из лавиринта смрти и трулежи. Они не користе свој интелект да би досегли до најдубљих тајни Божијег откривења, већ смирују себе до земље. Обрезују свој ум молитвом и резвењем (молитвеним бдењем ума), јер добро знају да се до познања божанских тајни не долази аналитичким и спекулативним размишљањем, већ самим животом у Христу, тј. вршењем Божијих запосвести, опитним заједничарењем у смрти и васкрсењу Христовом. Зато су монаси пре свега, делатни богослови који се не баве теологијом као науком већ је живе својим животом. Теологија је данас у великој мери сужена нба један логички и филозофски систем, удаљен од практичног духовног живота и све је ређе плод молитвеног тиховања ума и богооткривења. Свети Оци, су теологију посматрали у светлу практичног излечења душе од страсти, као својеврсан терапеутички метод. Њима је била страна свака схоластичка систематизација болосовксих сазнања. Пред светом су говорили о божанским тајнама тек акда су их подвигом практично проживели и светотајински окусили. Зато је за њих свако теологисање без опита равно теомахији. Тј. богоборству.



Читајући свете Оце јасно увиђамо да богопознање није неки интелектуални гносеолошки процес већ живи сусрет са личним Богом – боговиђење и обожење, дакле, један свеобухватни онтолошли преображај, који се не може постићи без очишћења срца – «Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети». Зато монаси не проучавају Бога, већ, како рече један савремени духовник жтвују васцело своје биће, да би примили на дар оно што је божанско». Не мењају људе и свет око себе својим саветима и поукама, већ мењајући, освећујући и просветљујући себ е, мењају и преображавају на чудесен начин цели свет. Монах исуњен благодаћу, жива је икона божја, непресушни извор неизрециве теологије, и најтоплије утехе тужним и обремењеним. Он не говори свету о великим теолошким дубинама, јер је свестан да се не може разумети тајна Божја без претходног подвига покајања – преумљења (суштинске промене ума – начина мишљења, расуђивања),. И да нема истинског знанај без сирења, као ни правог боговиђења без чистог срца. Томе нас учи и св. Максим Исповеник, који каже да је знање без подвига фантазија. Зато монах, пре свега својим личним покајањем, смирењем, скрушеношћу срца позива свет вапијући: «Покајте се, јер се приближи царство небеско!»

Примери светих подвижника нас уче да је истинскобогословско сведочење везана за страдање, за крст Христов, и само онај који је Бога окусио пијући горку чашу страдања за Христа може и сме да просвећује и оплемењује свет око себе, и да богословствиује са смелошћу теолога-боговица, који не открива Бога својим огреховљеним разумом, већ кроз кога се сам Бог открива и делује. Дакле, само оањ који је Бога видео «какав он јесте» и опитно окусио «да је благ Господ», у сили крста и «распећу ума», добија благодатну силу која не преображава и не поучава убедљивошћу израза већ снагом духа.

Монаштво је од великог значаја за савремену теологију јер је сачувало и сведочи њен стародревни пророчки карактер – теологија која је пре свега реч ОД Бога, богооткривење, а не човекова реч и учење о Богу и божанским тајанама. Поред тога монашко предање чува и њен подвижнички и исихастички метод заснован на подвигу смирења, послушања и молитвеног очишчења ума и срца, јер се жива реч истинског богословља Духом пише само на таблицама очишћеног срца. (уп. 2 Кор. 3, 3-6). Другачији је пут академског теолога од пута подвижника монаха, који се на бави инетелекгтуалном рефлексијом већ молитвено бди на дверима свога срца. Након дуговременог труда, покајања, суза, он постаје способан да своји профињеним и омолитвљеним умом, разликује божанске од демонских енергија (дејстава) и да препознаје помисли не подврагавјући их логичком суду разума, већ осећајући их «по укусу». Зато нема тологије без духовног расуђивања, без способности «разликовања духова», нити овога без претходног подвига очишћења од страсти. Овај теолошки метод сасвим је супротан академском који се заснива на интелекуталном маштању, при коме огреховљени разум, још подвигом неочишћен и благодашу не освећен, сам на своју слику и прилику обликује слику о Богу и свету око себе. Зато је корен сваке јереси и гордости управо у намери да се «преправи», по аршинима пале природе и рационалне логике, оно што је у божанском откривењу тобож нелогично.

Овај теолошки метод потпуно је преовладао у теолошкој мисли неправославног Запада, где је створен један вештачки јаз оизмедју аскетске и академске тео.логије. Док прва иде у крајност најопскурнијег мистичког сентиментализма, друга се претворила у схоластичку и научну дисциплину. Православни монаси који су одувек чували подвижнички и исихастички карактер бословља, имају данас изузетно велику улогу у очувању аутентичног православног богословског предања.

Нови смисао твари

Сведочећи својим животом радост крста свету, тихо и молитвено, монах открива нови смисао и значај целе Богом саздане твари. Зато монах не презире свет, већ га посматра у светлости крста и васкрсења Христовог, у перспективи преображене лепоте у вечности. На тај начин он даје свету једну нетрулежну и бескрајно дубоку вредност. Својим личним подвигом сараспињања Христу кроз подвиге монашког живот, монах благовести нову истину свету – да се вредност и смисао овога живота и света може разумети само када «себе разапнемо свету и свет себи», када свет и све у њему воздигнемо на ниво вечности. Одричући се света и устајући против свих лажних мерила, односа и навика савремене човекобожне и антихристовске цивилизације, монах живо сведочи једну нову и аутентичнију слику стварности, сасвим другачију, богочовечанску логику постојања, или иконографски речено, једну «обрнуту онтолошку перспективу».



«Свет у злу лежи» и читава твар се после прародитељског греха погњурила у смрт и ништавило. Оно што је за вечност саздано да славослови творца, постаје оруђе ђавола, који користећи палог и огреховљеног човека «пре-саздава» свет, на своју слику и прилику и врши преправку Богом створеног поретка, «стварајући» преко њему подчињених људи тзв. «Нови светски поредак». Не видећи да је основни разлог «несавршенсости» и тобожње неправедности овога света управо у томе што је изгубио свој првобиттни литургијски однос са Творцем и творевином, пали човек се упиње да сам својим силама преобрази свет, да га учини хуманијим, праведнијими бољим. Читава савремена европска цифилизација плод је ове трагичне заблуде. Зато је Запад још давно одбацио једног «несавршеног и нелогичног» Бога и заменио га човеком хуманистом, који се јнош лажно прикрива иза лика Христа Спаситеља, сада већ вешто преправљеног по мерилима палог човека. Отуда толико мњого акције и реформаторског духа на папистичком и протестатском западу, толико труда да се људски и медђунационални односи хуманизирају чисто људским средствима и настојањима.

Насупрот томе, дух Православља, који се посебно јасно изражава у мноштву, наизглед је пасиван према свим кретањима и акцијама савременог света. Гледано западним очима, православно монаштво, па и цела Црква окамењени су у традиционализму и пасивности и не показују нимало кооперативности у изградњи «новог света». Свакако, овакви ставови показују крајње непознавање основних богочовечанских истина које нам је Господ открио у Цркви. Православни хришћани, а по готово монаси, који су крајње радикализирали свој однос према овоме свету и веку, гледају на њега свим другачијим очима. У дубоком осећању човековог пада и чудсеносг богочовечанског подвига искупљења крсним страдањем и васкрсењем монау-покајнику се пред очима открива сва дубина мпремудрости Божије. Човек који живи на приземном нивоу свакодневних телесних уживања заувек остаје збуњен пред чудесном загонетком света, кога доживљава као апсурд, слепу улицу која се завршава смрћу, трулежју и ништавилом. У том смислу,монаси су, ако тајанствени служитељи свету, позвани да као светилници светле указујући једини истински пут - пут распетоиг и васкрслог Христа Спаситеља. Зато они свету дају вечну вредност. За њих је свет велики дар Божији који својомм разноликошћу облика и структура живота одражава сву пуноћу премудрости Творца Логоса. Они на свет гледају као на нешто несавршено, што сами требају да побољшавају, преомене и хуманизирају, већ га посматрају у светлости свеопштег васкрсења, када ће Господ васпоставити васцелу твар и свему дати своје вечно и праведно место и поредак. Монах не посматра ствари у њиховој привременој и феноменалној стварности богоотуђења, већ созрецава логосност сваке твари у њеном вечном одређењу и циљу. Зато се и не тзруди да својом интелигеницијом или физичким способносима револуционише свет око себе. Не проповеда социјалне и политичке теорије, нити се предаје хуманиситиичком активизму. Он полази од себе и мењајући себе, жртвујући сав свој живот на жртвенику Божије љубави својим крсним страдањем облачи себе у добровољну смрт и сахрањује себе као зрно пшенично у земљу самоодречења и најдубљег смирења, да би тек умревши много рода донео. (уп. Јн. 12, 24-25). Васкрсавајући потом као нова твар, освећена и обожена благодатно заквашује васцелу творевину.



Обнављајући себе као микрокозмос у своме манастиру као радионици спасења и освећења твари, облагодаћени монаси обнављају васцели макрокозмос, јер је човек као ноилац лика божијег возглављење целе Божје творевине и сажетак целе њене логосне структуре, и у њему се извршава обожење целе твари. Зато је мисија монаха у свету тиха и ненаметљива, негова најречитија проповед саткана је од плачевних молитвених уздаха скруше ог срца. Овај смирени активизам потпуно је различит од самопоузданог активизма хуманистичког Запада. Православни монах је увек ддубоко свестган да је господ једини који даје смисаамо свему око нас и једини који побеђује смрт. Посебно је саваки човек за монаха непроцењива вредност, и то не неки «апстрактни човек», већ свака личност појединачно, која без обзира на своје национално пореколо носи лик божији на себи. Један старац је рекао: «Видео си брата свога, видео си Бога свога». Монаси зато не деле људе на добре и лоше и не просуђују их рационално и логички, јер једино Господ познаје срце сваког човека. Хришћански однос премадурогим људима не заснива се на рзхуму већ на љубави. Зато монаси гледају на све људе као на личности у развоју, духовном сазревањун и оздрављењу од греха. У лицу сваког човека, па био он и највећи грешик, виде одраз лика Христовог. Исто је тај лик Боижији у њему виће укакажен грехом, они му тим више састрадавају својом љубалвљу, нема богољубља без човекољубља сведоче Свети Оци, и зато је за монахе однос према ближњима највернији барометар њихове љубави прфема Богу. Свако монаштво које није човекољубиво никако не може бити ни богољубиво.То двоје је нарздвојиво. Али, истинско човекољубље се разликује од хуманистичке филантропије која не приступа човеку као носиоцу лика Божијег, већ сентименталистички и надасве утилитаристички претпостављајући човека, као највећу вредност цивилизације и самом Богу и првоверју. Та љубав није личносна већ безлична и апстрактна и најчешће је резултат пројекције неиживљеног самољубља. Човека истински може волети само нај који је у себи стекао ЈЕДИНОГ ЧОВЕКОЉУБЦА . ХРИСТА, и Христом љуби не само сваког човека већ и целу твар. Отуда највише човекољубља код највећих христољубаца, светитеља божијих, који су често у најуировијим подвизима бежали од овога света, од људи и насеља, да би се најпре приближили христу, а тек кроз Христа састарадавали палом човеку и твари.

Саслужитељи Христови у Литургији спасења твари

За разлику од обезбоженог човека данашњице који гледа на све око себе са нескривеним користољубљем и себичношћу, монах созерцавајући тајновиту логосност сваке твари у божанском поретку, према свету и свему у њему има, ЛИТУРГИЈСКИ ОДНОС, однос састградалне и саможртвене љубави , која је подстакла и самог господа да се обуче у обличије тела греха, да би пострадаои за човека и целу твар која уздише и тужи у распадљивости и смрти. Попут оваплоћеног бога Логоса који је из љубави, сам будући безгрешан, иузео на себе грехе света, монах, следујући своме Творцу, узима на себе све болове и патње света и тужи се васцелом васељеном. У том смислу, монашки подвиг обесмрћења и обожења није индивидуалног карактера, већ је од општег и саборног значаја за целу творевину. Облагодаћени монаси, обновљени духом Светим, остварују у себи идеал тзв. «духовног свештенства» на што су позв ани и сви хришћани. «Хиротонисани» благодаћу Духа Светога, они на жртвенику срца свештенодејствују мислене жртве – најчистије молитве за сву твар, саслужујући тако Христу, вечном Архијереју, у Литургији васпостављања и сапсења пале твари. Зато њихове молитве држе васељену, непрестано се уздижући пред престолом Божјим, као «мирис миомира духовног». На тај начин, сваки монах као и сваки други хришћанин, био он лаик или клирик, позван је да буде сатрудник Христу у делу спасења света. Тако човек заузима своје давно изгубљено богослужбено место саслужитеља Божијег.



Али, свакако, ова свештена служба монаха свој најдубљи израз налази у евхаристијској жртви која се свакодневно у манастирима приноси «за све и за сва» и представља централнуз тачку око које се одвија монашки живот. Литургија се у манастиру и после самог богослужбеног чина преноси и у трпезарију, у радионице, у бибилотеку, у сваку келију и на сва поје дина послушања која монаси обављају у богослужбеном поретку и расположењу, уз молитву и богомислије. Заправо је цели монашки живот, једна непрестана божанска литургија, у којој монаси приносећи евхаристијске дарове као првине васцеле твари приносе и цело своје биће у «коме се тајанствено усредсређују све божанске силе и енергије откривене у свету». Зато тек у божанској литургији монах живи своје исконско одређење. Он молитвено посреднички приноси Господу васцелу твар да би се цела васељена у Христу преобразила, осветила. Оцрквењујући себе саме литургијски кроз свете тајне и свете врлине монаси као свештеници Господњи оцрквењују и охристовљују целу Божју творевину и васпостављају њено богомдано све штено устројство. Зато свака делатност и сваки предмет у манастиру има своје литургијско место и улогу и све се у њему обавља молитвено и с благословом.

Манастир је по речима пре. Ав Јустина пре свега богослужење – евхаристијска заједница, црква и тело Христово. То је радионица бесмртности за вацелу огреховљену твар. Свака форма монашког живота издвојена из богослужбеног и литургијског поретка, губи свој духовни смисао и назначење. Чак и највећи пустињаци, анахорети, увек су директно или индиректно остајали састави део евхаристијске заједнице матичног манастира или скита.

Отуда тако императривни значај благослова старца и послушања у манастиру. Монашко послушање није тек нека практична досетка ради одржања потребне дисциплине, већ је то, заправо, свештени и литургијски однос. Један старац је казао: «Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога. Када се овај благодатни литургијски однос послушања наруши самовољом или непослушањем долази до отуђења непослушног појединца од самог Бога и благодатне заједнице у телу Христовом. Зато је монашки крст изнад свега крст одсечења своје воље, крст драговољне послушности, жртва на који приносимо не само своју вољу, већ и властито расуђивање, начин мишљења. Из овога јасно произилази да делатног покајања (преумиљења) не може бити без истинског оослушања, не само споољашњег . практичног, већ и унутрашњег – мисленог у коме сахрањујемо у земљу самоодрицања свој ум и слободу расуђивања да бисмо васкрсли обновљени у уму Христовом.

Дух монашког предања немогуће је усвојити теоретски и индивидуално,већ једино свакодневним постепеним литургијским урастањем кроз тајну послушања.

Исповедници крста Христовог

Улога монаштва у савременом свету је изузетно велика јер оно представља снагу која преображавајуће делује не само на сам живот Цркве, већ и на целу васељену. Иако је у данашње време свеопштег идолопоклонства и хуманистичке цивилизације и културе све више позива на реформу аутентичних видова монашког живота у правцу «хуманизације» монаштва кроз харитативно образовне и културно научне делатности, у духу православног монашког предања верно се чува аутентични лик монашког живота који је вековима важио и важи као најснажнији израз хришћанског максимализма и ранохришћанске силине вере и одушевљења који непрестано крепи и новим полетом надахњује целокупни живот Цркве. Чувајући свој стародревни подвижнички (аскетски) идентитет, православно монаштво је у општим условима сображавања духу овога времена, радикално супротављено неким основним постулатима и манирима човекобожне културе. Управо због таквог свога карактера оно је непроцењива ризница свеопштег историјског памћења Цркве и живи, делатни сведок и исповедник аутентичне вере павославне, њеног богословља, црквене културе и уметности и васцелог хришћанског етоса. Услед све веће секуларизације црквеног живота ствара се једна лажна дихотомија између «световног» и монашког живота. Притом се често заборавља да отачка литература не познаје ову разлику. Дух Православне Цркве је у суштини аскетски. Такав је и карактер црквених богослужења која су се развила на основу манасирских типика. Без обзира на место и начин свога живота сви хришћани су позвани да задобију спасење душе, да прођу кроз «уска врата» подвига и духовне борбе. Нажалост, данас је много оних који сматрају да за «световњаке» не важе строга монашка правила о посту, молитви, и послушању старијем као да су то неки тобож егзотични анахронизми који нису за све обавезни. Управо је зато велики значај монаштва јер оно непрестано сведочи есхатолошко назначење човека и целе твари и подвижнички етос Цркве Христове.

Монаси су изнад свега исповедници тајне крста који су у сваком тренутку свесни да су мртви за себе и за свет и живе једино Богом; осећају да су сами бескрајна слаботиња људска, а Он једина свемоћ. Свако поуздање у себе и своју палу природу за њих је корак у смрт, а свако одсецање своје пале воље и полагање наде на Господа отвара им двери новог живота у вечном царству Јагњета Божијег. Они тугују, а радосни су; наготују, а благодат их покрива; жеђују, а извори су живе воде божанске утехе; убоги су, сви све обогаћују; њихове мале келије, пећинице, рупе земаљске, најлепше су палате небеског Цара; срамоте их и исмевају, а они су још славнији; «по земљи ходе, а на небу обитавају; јуродствују пред светом премудрошћу крста и хитају дверима новог Јерусалима као првовесници бесмртности. Својим животом, својом речју, сваким делићем свога бића најречитији су исповедници и тајници животворне смрти и васкрсења Христа Спаса.

Јеромонах Сава (Јањић)
Часопис Свети кнез Лазар















недеља, 24. јун 2012.

Свети апостоли Вартоломеј и Варнава






http://youtu.be/Xjh463m3iiA


Свети Вартоломеј беше један од дванаест великих апостола Христових. По пријему Светога Духа у виду огњених језика, светом Вартоломеју паде у део да заједно са светим апостолом Филипом иде на проповед Еванђеља у Сирију и у Малу Азију. Они оба отидоше тамо; час проповедајући заједно, час разилазећи се одвојено по градовима, час понова се састајући, они мрежом учења ловљаху људе у мору света на спасење.


Проповедајући Еванђеље у Малој Азији, свети Филип се на неко време одвоји од светог Вартоломеја и обраћаше ка Христу дивље и непокорне житеље Лидије и Мизије.[1] V то време светоме Вартоломеју, који је проповедао Христа у суседним градовима, би наређено од Господа да иде у помоћ светоме Филипу. Дошавши к њему, свети Вартоломеј се једнодушно подвизаваше с њим у апостолским трудовима и подвизима. Филипу следоваше још и сестра његова, девица Маријамна, и сви они заједно служаху спасењу људи. Пролазећи све градове Лидије и Мизије и благовестећи, они подношаху од неверних многе напасти и невоље и бијења; по тамницама их затвараху и камењем затрпаваху. Но у свима тим напастима и мукама они, благодаћу Божјом, остадоше живи, подухватајући се нових трудова у проповедању Еванђеља Христова.


У једном лидијском месту они сретоше возљубљеног ученика Христовог, светог Јована Богослова, који тамо проповедаше Христа. Пошто се утешише духовном утехом, они заједно кренуше у Фригијску покрајину. И дошавши у фригијски град Јерапољ, они тамо проповедаху Христа. А град тај беше пун идола, којима се клањаху људи заслепљени демонском обманом. Међу другим лажним божанствима бејаше тамо и једна огромна змија, коју житељи Јерапоља поштоваху као бога. Они јој беху подигли засебан храм, и држаху је у њему затворену; и приношаху јој многе и разноврсне жртве. Ти безумни људи обожаваху и друге неке змије и гадове. Свети Филип се, најпре, са својом дружином наоружа молитвом против те змије; у томе им поможе и свети Јован Богослов; и они молитвом, као копљем, победише змију и силом Христовом је умртвише. После тога свети Богослов се растаде с њима, препустивши њима Јерапољ за проповедање речи Божје, а сам крену у друге градове, носећи свуда свету благовест. Свети пак Филип са Вартоломејем и Маријамном остадоше у Јерапољу, и усрдно се стараху да одатле отерају таму идолопоклонства разливајући велику светлост познања истине. И труђаху се дан и ноћ у проповедању: учећи обмануте, уразумљујући неразумне и изводећи на пут заблуделе.


У том граду живљаше један човек, по имену Стахије, који беше слеп четрдесет година. Њему свети апостоли молитвом отворише телесне очи, а проповеђу Христовом просветише му душевне очи. И пошто га крстише, они борављаху у његовом дому. И пронесе се по целом граду глас, да је слепи Стахије прогледао. И стаде се народ стицати у Стахијев дом. И све те долазнике свети апостоли учаху вери у Христа Исуса. Доношаху тамо и многе болеснике, и свети апостоли их исцељиваху молитвом, и изгоњаху ђавола из људи. Због тога мноштво људи вероваху у Христа, и крштаваху се од светих апостола.


Жену јерапољског градоначелника Никанора беше ујела змија, и она лежаше болесна, на самрти. Чувши за свете апостоле, који се налажаху у Стахијевом дому, да речју исцељују сваку болест, ова болесна жена, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно, од уједа змије, и душевно - од демонске заблуде, јер, научена од светих апостола, она поверова у Христа. А када се градоначелник врати својој кући, слуге му казаше да жена његова поверова у Христа, научена од неких странаца који бораве у Стахијевом дому. Разљутивши се страховито, градоначелник нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев спале. И поступи се по наређењу. Стече се много народа, па дохвативши свете апостоле, Филипа и Вартоломеја, и свету девицу Маријамну, вукоше их по улицама градским бијући их и ругајући им се, и затим их вргоше у тамницу.


После тога градоначелник седе на судишту да суди Христовим проповедницима. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погинуле змије, жалећи се на свете апостоле и говорећи: Градоначелниче! одмазди за бешчешћење богова иаших; јер откако у град наш дођоше ти странци, опустеше олтари великих богова наших, народ заборави да им приноси уобичајене жртве, погибе и чувена богиња наша - змија, и сав се град испуни безакоњем. Стога, не дај тим чаробњацима да живе!


Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку хаљине, говорећи: Можда су чини у хаљинама његовим. - И свукавши хаљине, не нађоше у њима ништа. Исто тако поступише и са светим Вартоломејем; али и у његовим хаљинама не нађоше ништа. А када приступише к Маријамни са намером да је свуку и обнаже девичанско тело њено, она се изненада на очи њихове претвори у пламен огњени, те незнабошци пренеражени побегоше од ње. Градоначелник онда осуди свете апостоле на распеће.


Први пострада свети апостол Филип. Њему провртеше пете на ногама, па му кроз њих провукоше конопце, и онда га распеше главачке на крсту пред вратима змијиног идолишта, и камењем се бацаху на њега. Затим распеше светог Вартоломеја уза зид идолишта. Утом изненада настаде страховит земљотрес: земља се отвори и прогута градоначелника са свима жрецима и мноштвом незнабожног народа. А сви који остадоше живи, и верни и незнабошци, препадоше се од страха и ужаса, па завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле јединог истинитог Бога свог, да земља не прогута и њих као што је прогутала оне. И одмах стадоше хитно скидати са крстова распете апостоле. Светог Вартоломеја скинуше брзо, јер не беше високо уздигнут. Али светог Филипа не могаху скинути брзо, зато што беше високо подигнут; и још више зато што таква беше воља Божја, да Његов апостол кроз то страдање и крсну смрт пређе од земље на небо, ка коме је целог живота стремио. Висећи тако на крсту, свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје, да им отпусти грехе њихове и да просвети очи ума њиховог, да би угледали и познали истину. И Господ уступи на молитву његову: и одмах нареди земљи те поврати живе све људе што беше прогутала, сем градоначелника и змијиних жречева. Тада сви они громким гласом исповедаху и слављаху силу Христову, изјављујући жељу да се крсте. И кад већ хтедоше скинути с крста светога Филипа, он предаде свету душу своју у руке Христове, те га они скинуше мртва. А рођена сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свог светог брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше скинуто с крста тело његово, и радоваше се што се Филип удостоји пострадати за Господа Христа.


Свети Вартоломеј крсти све који вероваше у Господа Христа, и постави им Стахија за епископа. Затим они чесно погребоше тело светог апостола Филипа. А на оном месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза као сведочанство, да се свети апостол Филип, за проливену крв своју за Христа, наслађује вечним блаженством са Господом својим у Царству Његовом.


После погреба апостола Филипа, свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном проведоше још неколико дана у Јерапољу, утврђујући добро у вери Христовој новоосновану цркву, па се онда растадоше и сваки оде својим путем. Света Маријамна отпутова у Ликаонију;[2] и ту се, после успешног проповедања речи Божје, престави ка Господу.[3] А свети апостол Вартоломеј отпутова у Индију. Тамо он остаде дуго времена трудећи се у Еванђељу Господа Христа, по градовима и селима ходећи и благовестећи, и Христовим именом болеснике исцељујући. Проповеђу својом просветивши многе незнабошце и устројивши цркве, он преведе на њихов језик Еванђеље од Матеја, које је са собом носио, и предаде им га. Код њих он остави и Еванђеље, написано на јеврејском језику, које после сто година би пренето у Александрију Пантеном, хришћанским философом.[4]


Из Индије свети Вартоломеј отпутова у Велику Јерменију.[5] Када се он тамо појави, идоли, или боље рећи беси који обитаваху у идолима, умукоше, громко изговоривши своје последње речи: да их Вартоломеј мучи и прогони. Па не само из идола, него и из људи прогоњаху се нечисти дуси самим доласком апостоловим; и због тога се многи обраћаху ка Христу. Цар те земље Полимије имађаше бесомучну кћер; на њена уста бес викаше: О, Вартоломеје! и одавде нас ти изгониш! - Чувши то, цар нареди да се одмах нађе Вартоломеј. И када апостол Христов дође к бесомучној, одмах побеже бес од ње, и царевићка постаде здрава. После тога цар, желећи да заблагодари светоме, посла му камиле натоварене даровима: златом, сребром, бисерима и другим скупоценим предметима. А апостол, будући сиромашан духом, ништа од послатих дарова не задржа за себе, већ их све одасла натраг цару, са поруком: Ја не тргујем оваквим стварима, него душе људске иштем; и ако их стекнем и у небеске обитељи уведем, онда ћу се показати као велики трговац пред Господом.


Дарнут овим апостоловим речима, цар Полимије поверова у Христа са целим домом својим. И рукама светог апостола би крштен цар Полимије, и царица његова, и исцељена кћер његова, и мноштво велможа, и врло много људи из народа: јер до десет градова и више, угледајући се на цара, примише свето крштење.


Видећи то, идолски жреци силно негодоваху на светог апостола и тешко им падаше то што се богови њихови уништавају, идолослужење истребљује, идолишта опустошавају од којих су се они хранили. Зато одоше к царевом брату Астиагу, и наговорише га да погуби Вартоломеја и одмазди му за увреду богова. Улучивши згодну прилику, Астиаг ухвати светог апостола у граду Албани,[6] у Великој Јерменији, и распе га на крсту главачке. А свети апостол с радошћу страдаше за Господа Христа и, висећи на крсту стрмоглавце, не престајаше проповедати реч Божију: верне утврђиваше у вери, а неверне саветоваше да познаду истину и да се од таме демонске обрате к светлости Христовој. Не могући то слушати, мучитељ нареди да апостолу одеру кожу. Но он, подносећи и то мучење као у туђем телу, неућутно проповедаше и славословљаше Бога и Господа Христа. Најзад мучитељ нареди да му и главу одсеку. И тек тада, када му глава би одвојена од тела, умукоше његова богоглагољива уста; а тело остаде висећи на крсту, са ногама окренутим горе, као показујући апостолово путовање к небу.


Тако сконча апостол Христов свети Вартоломеј, после многих страдања и трудова прешавши у безболни покој, у радост Господа свог.[7] Верни који беху присутни при његовој кончини, скинуше са крста чесно тело његово, па га заједно са главом и кожом положише у оловни сандук и погребоше у том истом граду Велике Јерменије Албани. И од моштију светог апостола даваху се чудесна исцељења болесницима, због чега многи од неверних приступаху Христовој Цркви.


После много времена сурови гонитељи, помрачени идолодемонством, слушајући од других и сами видећи чудеса која бивају од апостолових моштију, а не желећи да познаду силу Божију, узеше те свете мошти са оловним сандуком и бацише у море. А оловни сандук, пловећи по води као лаки чун, пристаде уз острво Липар. Тамошњем пак епископу Агатону би откривено од Бога да су мошти светог апостола допловиле до њиховог острва. Епископ онда са клиром и целим народом изађе на морску обалу и, угледавши мошти, сви се веома удивише како оловни сандук са моштима не потону у води него лакше од чуна преплови тако дуг морски пут. И сви прославише Бога због тако великих и чудних дела Његових. Онда узеше сандук са светим моштима и радосно их са псалмопојањем однеше у своју цркву.[8]


Овде не треба прећутати оно што је о светом апостолу Вартоломеју казано у житију преподобног Јосифа Песмописца.[9] Налазећи се једном у Тесалији, преподобни Јосиф доби од једног врлинског мужа део моштију светог апостола Вартоломеја. Одневши то у своју обитељ, у близини Цариграда, он подиже засебну цркву у име светог апостола Вартоломеја, и чесно положи у њој део светих моштију његових. Гајећи велику љубав и веру према светом апостолу, преподобни Јосиф се често удостојаваше да га у сну види. Нарочито пак желео је да празник светог апостола украси похвалним песмама, али се није на то усуђивао, не знајући да ли ће то дело његово бити угодно светом апостолу или не. И преподобни усрдно мољаше Бога и апостола Божјег да му то на неки начин открију, и да му подаре премудрост вишњу да би могао написати похвалне стихове, достојне светог Вартоломеја. Са пошћењем и сузама мољаше се преподобни о томе четрдесет дана. И када се приближи дан празника апостолова, преподобни уочи празника виде где се у олтару појави свети апостол Вартоломеј, обучен у белу ризу, свуче олтарску завесу, и позва га к себи. Када преподобни Јосиф приђе близу, свети апостол узе са престола свето Еванђеље, и положи га на груди Јосифу говорећи: Нека те благослови десница свемоћног Бога, и нека се на језик твој излију воде небеске премудрости! нека срце твоје буде храм Духа Светога, и нека песме твоје насладе васељену!


Рекавши то, свети апостол Вартоломеј постаде невидљив. А преподобни Јосиф, осетивши у себи благодат премудрости, испуни се неисказане радости и благодарности. И од тога времена он поче писати црквене химне и каноне, којима украси празник не само светог апостола Вартоломеја, него и многих светих, а нарочито многим канонима узвелича Пречисту Богоматер и светитеља Николаја. И испуни свету Цркву дивним песмама, због чега и доби назив: Песмописац. За све то ми славимо Христа Спаса нашег, са Оцем и Светим Духом, од целокупне творевине слављеног вавек. Амин.


Неки мисле да је Вартоломеј једно и исто лице са Натанаилом, кога Филип приведе Христу (Јн. 1, 45-51). Наиме, они држе да је име овоме апостолу било Натанаил, а по презимену, или боље рећи по оцу, он се називао Вартоломеј, тојест: син Толомејев. Јер реч "вар" на јеврејском значи син; као што се то види и из речи упућених Господом Христом апостолу Петру: "Благо теби, Симоне, вар Јона", тојест: сине Јонин (Мт. 16, 17). И слепац јерихонски звао се Вартимеј, тојест: син Тимејев. Тако објашњавају и о Вартоломеју, да се он по оцу називао Вартоломеј - син Толомејев; јер то име Толомеј беше код Јевреја старо и често се употребљавало, а право име Вартоломеју, држе, беше Натанаил. А тако држе са ових разлога: пре свега, у Еванђељу се нигде не говори о позивању Вартоломеја на апостолство, сем ако се под тим именом не разуме Натанаил; затим, прва три еванђелиста, спомињући Вартоломеја, не спомињу Натанаила; а еванђелист Јован, спомињући Натанаила, не спомиње Вартоломеја, и говорећи о ловљењу рибе при јављењу васкрслог Спаситеља спомиње Натанаила као друга апостола у ловљењу рибе, јер каже: "Беху заједно Симон Петар, и Тома, и Натанаил, и синови Заведејеви" (Јн. 21, 2). Но други тумачи се не слажу са тим, и сагласно с Прологом (10. мај) сматрају да је Симон Зилот једно исто лице са Натанаилом; а неки држе да је Натанаил један од Седамдесеторице ученика Христових.








Свети апостол Варнава бејаше један од седамдесеторице светих апостола. Пре апостолства звао се Јосиф, а потом је назван Варнава, као што ће се касније објаснити. Он се родио на острву Кипру[10] од родитеља Јевреја, из Левитског племена, из кога су произашли и древни велики пророци Божји: Мојсије, Арон и Самуило. Прародитељи Варнавини преселише се из Палестине на Кипар због ратова који су беснели у Палестини. Родитељи Варнавини беху веома богати и имађаху имање близу Јерусалима, које изобиловаше баштама и разним усевима и воћкама, и на коме беше и кућа њихова. Јер од онога времена када свети пророк Исаија написа: Блажен који има семе своје у Сиону, и кућу себи у Јерусалиму (Ис. 65, 21 и 23), Јевреји који обитаваху у далеким земљама, не знајући духовни смисао ових речи, стараху се да имају своје куће у Јерусалиму. Са тог разлога и Варнавини родитељи имађаху своју кућу и своје имање крај Јерусалима.


Родивши овога о коме је реч, они му дадоше име Јосиф. Још измалена они га учаху књизи. А кад постаде пунолетан, послаше га у Јерусалим код најчувенијег у то доба учитеља Гамалила, да га он потпуно научи појимању јеврејских књига и целокупног закона Божјег. Ту Јосифу беше вршњак и саученик Савле, који касније би назван Павле. Обојица се они заједно учаху код једног учитеља - Гамалила, напредујући у разуму, и у мудрости књижној, и у врлини. Јосиф свакога дана јутром и вечером одлажаше у храм Соломонов и усрдно се мољаше Богу, проводећи дане младости своје у честим постовима и у великом уздржању. Врло брижљиво чувајући целомудреност своје девствености, он је избегавао дружење са непристојним младићима и није хтео ни да слуша речи које развраћају умове младих људи, него је свагда будно пазио на себе, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ.


У то време Господ наш Исус Христос, након тридесет година Свога учовечења, почевши откривати Себе свету дође из Галилеје у Јерусалим. Ту Он учаше у храму, и чињаше преславна чудеса, те Му се сви дивљаху, и стицаху се к Њему са свих страна, да гледају свето лице Његово и слушају божанске речи Његове, слађе од меда и саћа. Виде Га и јуноша Јосиф и, слушајући поуке које излажаху из пресветих уста Његових, њему се срце растапаше од милине, и он се веома дивљаше чудесима која Господ чињаше. Видевши како Господ речју исцели раслабљеног у бањи Витезди; исто тако видевши и друга чудесна дела Христова, Јосифу се запали срце љубављу према Господу и он приступи к Њему, и паде ничице пред ноге Његове, молећи Га да га благослови и прими међу Своје ученике. А Господ који прозире тајне срца људских, видећи да срце Јосифово гори божанском љубављу, љупко га благослови и не забрани му да иде за Њим. Јосиф онда најпре похита дому тетке своје Марије, мајке Јована који доцније би прозван Марко, и рече јој: Хајде да видиш што оци наши желеше видети; јер неки пророк Исус из Назарета галилејског учи у храму и чини велика чудеса, те многи сматрају да је Он очекивани Месија.


Чувши то, жена та одмах остави све и хитно оде храму; и угледавши Господа Исуса, паде ничице пред ноге Његове и мољаше Га говорећи: Господе, ако сам нашла милост пред Тобом, дођи у кућу слушкиње Твоје, да би доласком својим благословио укућане моје. - Видећи веру њену, Господ оде кући њеној, и благослови њу и све који беху у кући њеној. Марија дочека и прими Господа веома чесно, са великом радошћу и богобојажљивошћу. И од тога времена Господ је са ученицима Својим свагда свраћао у кућу Маријину, кад год је долазио у Јерусалим.


При повратку Господњем из Јерусалима у Галилеју, за Њим пође и Јосиф са осталим ученицима. И када Господ узажеле послати дванаест апостола Својих на проповед к изгубљеним овцама дома Израиљева, виде да их је мало, па рече: Жетве је много, а посленика мало (Мт. 10, 6; 9, 37). Због тога Господ јави свету и других седамдесет ученика, које посла по два и два пред лицем Својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). У броју тих седамдесет ученика Господњих један од првих беше овај свети Јосиф, кога свети апостоли прозваше Варнавом, тојест сином утехе, јер проповеђу својом о дошавшем у свет Месији он тешаше људе који су жељно очекивали долазак Месије. И као што синови Заведејеви бише названи синови громови (Мк. 3, 17), пошто су имали да као гром одгрме у васељени проповед еванђелску, тако и овај свети Јосиф би назван сином утехе, пошто су апостолски трудови његови имали донети велику радост избраницима Божјим. И свети Златоуст, тако објашњавајући промену имена његовог, каже: Изгледа ми да је он добио име по заслузи, јер је био способан и изврстан да теши.


По вазнесењу Господњем на небо, свети апостоли живљаху сви заједно у Јерусалиму, као што о томе пише у Делима Апостолским: А у народа који верова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. И колико их год бејаше који имађаху њиве и куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима (Д. А. 4, 32. 34-35). Тада и свети Јосиф, прозвани од апостола Варнава, продаде гореспоменуто имање, које се налажаше близу Јерусалима и које му остаде у наслеђе од родитеља; и добијене новце донесе и метну апостолима пред ноге, не оставивши ништа за себе (Д. А. 4, 36-37). Јер он жељаше да се богати у Бога, у кога се стварно и обогати, као што се сведочи о томе за њега: Беше човек благ, и пун Духа Светога и вере (Д. А. 11, 24).


Варнава се често виђао са Савлом и препирао с њим из Светога Писма о Господу Христу, желећи да га приведе светој вери. Али Савле беше веома велики ревнитељ отачких предања, и подсмеваше се светом Варнави као обманутом човеку, а на Христа говораше хуле, називајући га сином дрводеље, простом незналицом, преданим на срамну смрт. А када после убиства светог првомученика Стефана од стране Јевреја, Савле поче гонити Цркву, улазећи у куће верних, вукући људе и жене и затварајући их у тамнице (Д. А. 8, 3), тада свети Варнава плакаше за Савла, и мољаше се Богу подижући чисте руке своје, да просвети душевне очи Савлу, да би познао истину. Јер је веома желео да му Савле буде друг по вери хришћанској, као што му је био друг у Гамалиловој школи.


И не бише узалуд молитве и сузе светога Варнаве, јер када дође време милосрђа Божјег, Савле се обрати ка Христу, призван гласом Господњим с висине, на путу за Дамаск (Д. А. 9, 4). И преобрати се вук у овцу, и хулитељ имена Христова стаде прослављати Господа Христа, и дотадањи гонитељ постаде заштитник Цркве, јер пошто прими свето крштење, Савле одмах стаде обилазити зборнице јеврејске и проповедати Исуса, да је Он Син Божји, и изобличаваше Јевреје који живљаху у Дамаску. А кад се врати у Јерусалим, Савле покушаваше да се прибије уз ученике Христове; и сви га се бојаху, јер не вероваху да је и он ученик Христов (Д. А. 9, 26). Тада свети Варнава, сревши га, рече: Када ћеш, о Савле, престати бити хулитељ великог имена Христовог и гонитељ верних слугу Његових? Докле ћеш се противити страшном тајанству, које је одавна предсказано од пророка, а у садашње време се збило ради спасења нашег? - А Савле припаде к ногама његовим са сузама, говорећи: Опрости ми, учитељу истине, Варнаво! Сада се уверих да је све истина што си ми ти о Христу говорио; и Онога кога раније хулећи називах сином дрводељиним, сада исповедам да је Син Божји јединородни, савечан Оцу и сабеспочетан, Сијање славе Очеве и Обличје бића Његова;[11] Он умањи себе узевши облик слуге,[12] постаде савршен човек родивши се од Пресвете Дјеве Богородице Марије, и добровољно претрпе крст и смрт, и, васкрснувши из мртвих у трећи дан, јави се вама, апостолима Својим, и узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, и опет ће доћи у слави да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.


Чувши овакве речи од ранијег хулитеља и гонитеља, свети Варнава се удиви и заплака од радости; па загрливши и пољубивши Савла, упита га: Ко те, о Савле, научи да збориш такве богонадахнуте речи? Ко те убеди да исповедаш да је Исус Назарећанин Син Божји? Откуда се ти научи тако савршеном познању догмата небеских?


Тада Савле, сав у сузама, рече скрушена срца: Сам Господ Исус Христос, кога ја грешни хуљах и гоњах, Он ме научи свему овоме, јер се Он јави и мени, као изроду, и Његов божанствени глас још ми силно бруји у ушима. Када ме необична светлост обасја с неба, и ја падох од страха на земљу, к мени дође глас који ми говораше: Савле, Савле, зашто ме гониш? А ја у страху и ужасу рекох: Ко си ти, Господе? Он ми на то одговори кротко и благо: Ја сам Исус, кога ти гониш? Удививши се веома Његовој дуготрпељивости, ја молећиво рекох: Господе, шта хоћеш да чиним? Тада ме Он научи свему овоме што ти рекох.[13]


Свети Варнава онда узе Савла за руку и приведе га апостолима, говорећи: Ево, онај који нас гоњаше, сада је наш; онај који нам се противљаше, сада исто мисли с нама о Господу нашем; онај који нам беше непријатељ, сада је наш пријатељ и сатрудбеник у винограду Христовом. Ево представљам вам кротко јагње, које раније беше свирепа звер. - При томе Савле исприча апостолима, како на путу виде Господа и шта му Господ рече, и како у Дамаску смело проповедаше име Исусово.


Чувши све то, апостоли се дивљаху и радоваху и слављаху Бога. И Савле беше заједно са њима, долазећи и одлазећи из Јерусалима, и неустрашиво проповедајући име Господа Исуса, и изобличавајући Јевреје и јелине. А ови се чуђаху њему, како он, који је до недавно гонио оне који исповедају име Исусово, сада сам проповеда Исуса; и тражаху да га убију. Када то сазнадоше братија, они одведоше Савла из Јерусалима у Кесарију и отпустише га у Тарс,[14] у постојбину његову, да тамо проповеда Господа Христа.


У то време стаде се у великом и славном граду, Антиохији Сиријској, ширити света вера у Господа нашег Исуса Христа. Јер када би убијен свети првомученик Стефан, и тог дана настаде велико гоњење на цркву јерусалимску, сви се верни, осим апостола, расејаше по крајевима јудејским и самаријским. Тада неки од оних што се расејаше, прођоше до Феникије и Кипра и Антиохије, говорећи реч спасења најпре само Јеврејима; затим почеше и јелинима благовестити Господа Исуса, и беше рука Господња с њима, и много њих вероваше и обратише се ка Господу.[15]


То дође до ушију цркве јерусалимске; и свети апостоли послаше светог Варнаву у Антиохију Сиријску да види шта се тамо збива, и да утврди новообраћене. Дошавши тамо и видевши благодат Божју, он се обрадова, и утврди их да неодступно бораве при Господу. Доста времена проповедаше тамо свети Варнава и врло много народа присаједини Господу. Но видевши да се сваким даном умножавају ученици а да је учитеља мало, и да је жетва велика а посленика не много, свети Варнава остави на неко време Антиохију и отпутова у Тарс да потражи свога пријатеља Савла. Нашавши га, он га доведе у Антиохију. И труђаху се обојица на обраћању душа људских ка Христу Богу, приводећи вери у Христа Јевреје и јелине. И проведоше у Антиохији читаву годину, сабирајући се у храму и учећи народ. И тамо се најпре ученици назваше хришћанима.


Пошто мину година, Варнава и Савле решише да се врате у Јерусалим, да обавесте свете апостоле о томе шта благодат Божја чини у Антиохији. Том приликом Антиохијци, сваки колико је ко имао, послаше што треба својој сиромашној и убогој браћи у Јудеји, пошто тада беше тамо велика глад, сагласно пророштву светога Агава који беше један од седамдесеторице апостола (Д. А. 11, 28). Сабравши доста милостиње, антиохијски верници послаше је старцима по Варнави и Савлу. Када свети апостоли Варнава и Савле, сада прозван Павле, стигоше у Јерусалим, они веома обрадоваше Цркву, обавестивши је о умножењу верних у Антиохији и доневши обилну милостињу од њих. У то време у цркви јерусалимској изненада настаде велика смутња, јер цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве, и погуби Јакова брата Јованова мачем (Д. А. 12, 1-2). Видевши да је то по вољи Јеврејима, он нареди да ухвате и Петра, и затвори га у тамницу, из које Петра изведе свети анђео. Док у Јерусалиму не престаде та смутња, изазвана у Цркви од гонитеља, Варнава и Савле се кријаху у дому гореспоменуте Варнавине тетке Марије, куда и свети Петар дође ноћу када га анђео изведе из тамнице. Потом Варнава и Савле, свршивши свој посао у Јерусалиму, вратише се понова у Антиохију, повевши са собом и сина Маријиног Јована, прозваног Марко. Пошто они проведоше у Антиохији неко време у пошћењу, и у молитвама, и у служењу божанствене Литургије, и у проповедању речи Божје, нађе за сходно Дух Свети да их пошаље к незнабошцима на проповед. И рече Дух Свети пророцима и учитељима који беху у антиохијској цркви: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах. Тада постивши се и помоливши се Богу, и метнувши руке на њих, отпустише их (Д. А. 13, 2-3).


Они најпре сиђоше у Селевкију;[16] оданде отпловише на Кипар, и задржаше се у Саламини.[17] Свуда где пролажаху, они јављаху реч Божију; а слуга им беше гореспоменути син Маријин Јован, назван Марко. А кад прођоше острво до Пафа,[18] нађоше некаквога врачара и лажног пророка, Јеврејина, по имену Елима, који беше поред намесника Сергија, човека разумна. Они ту просветише намесника светом вером, а врачара Елиму, који им се супроћаше, ослепише речју. Одвезавши се из Пафа, они дођоше у Пергу Памфилијску. А слуга њихов Јован, односно Марко, видећи како велике невоље они подносе ради Еванђеља Христова, па се ни смрти не страше, уплаши се, као млад, да путује с њима, и, одвојивши се од њих, поврати се у Јерусалим к мајци својој. Варнава пак с Павлом, отишавши из Перге дођоше у Антиохију Писидијску. Пошто их отуда изгнаше, они отресоше на њих прах са ногу својих и дођоше у Иконију.[19] Но и ту Јевреји и незнабошци намераваху да их камењем побију. Дознавши за то, они побегоше у градове Ликаонске:[20] у Листру и у Дерву и у околину њихову. И тамо проповедаху Еванђеље. Ту они исцелише једног човека који беше хром од утробе матере своје, и не беше никада ходио. Апостоли га дигоше на ноге, и он стаде сасвим добро ходити. А народ, сматрајући их за богове, хтеде им принети жртве; при томе народ називаше Варнаву Зевсом,[21] а Павла Хермесом;[22] и свети апостоли једва уставише народ да им не приносе жртве. Потом тај исти народ, подговорен од Јевреја, устаде на њих и засуше Павла камењем, и извукоше га из града мислећи да је мртав. А он уставши уђе у град, и сутрадан изиђе с Варнавом у Дерву. И проповедавши Еванђеље граду том и обративши многе ка Христу, кренуше натраг за Антиохију Сиријску идући истим путем. Свуда на том путу свети апостоли утврђиваху душе ученика, молећи их да остану у вери и убеђујући их, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје. И рукоположивши им презвитере по свима црквама, и помоливши се Богу с постом, оставише их Господу у кога вероваше. И зауставивши се у Перги, и објавивши тамо реч Господњу, сиђоше у Аталију. Затим отпловише у Антиохију Сиријску, одакле беху послани Духом Светим да проповедају незнабошцима реч Господњу. Стигавши у град, и сабравши верне, они им испричаше све што Бог учини с њима, и како многе незнабошце они приведоше Христу. И остадоше свети апостоли у Антиохији не мало времена.


Потом међу вернима од Јевреја и јелина настаде распра поводом обрезања, јер неки, дошавши из Јудеје, учаху браћу: ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасти. Верни из незнабожаца сматраху обрезање великим теретом за себе. Варнава и Павле супроћаху се Јеврејима и штићаху од обрезања јелине. Али пошто спор и препирање око тога не престајаху, то се појави у антиохијској цркви потреба да понова пошаље свете апостоле Варнаву и Павла у Јерусалим к апостолима и презвитерима, да их упитају поводом обрезања. Осим тога било је потребно да их Варнава и Павле известе о томе "како Бог отвори незнабошцима врата вере" (Д. А. 15, 4). Послани од цркве антиохијске, Варнава и Павле, пролазећи Феникију и Самарију, обавештаваху верне о обраћању незнабожаца, чему се сва браћа веома радоваху. А кад дођоше у Јерусалим, с љубављу их прими Црква, и свети апостоли, и старци; и сви с радошћу саслушаше казивање Варнавино и Павлово о знамењима и чудесима која учини Бог преко њих међу незнабошцима. Односно пак обрезања свети апостоли, саборно испитавши и посаветовавши се, одлучише да се потпуно укине за верне, не само за оне из незнабожаца него и за оне из Јевреја, као непотребно новој благодати. Притом свети апостоли нађоше за потребно да од своје стране пошаљу неке хришћане са Варнавом и Павлом у Антиохију ка тамошњим хришћанима из незнабожаца, и изабраше за то Јуду, прозваног Варсава, и Силу, људе знамените међу браћом, и написаше овако:


Апостоли и презвитери и браћа поздрављају браћу која су по Антиохији и Сирији и Киликији што су од незнабожаца. Пошто ми чусмо да неки, изишавши од нас, сметоше вас речима и раслабише душе ваше говорећи да треба да се обрезујете и да држите закон, а на што они не имађаху од нас заповест; то ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро да вам пошаљемо изабране људе са љубљеним нашим Варнавом и Павлом, с људима који су предали душе своје за име Господа нашег Исуса Христа. Посласмо дакле Јуду и Силу, који ће вам то и усмено изложити. Јер нађе за добро Свети Дух и ми да никаквих тегоба више не мећемо на вас осим ових потребних: да се чувате од идолских жртава и од крви и од удављенога и од блуда, и да не чините другима оно што себи не желите. Ако се држите тога, добро ћете учинити. Будите здрави (Д. А. 15, 23-29).


Са таквом посланицом кренуше на пут из Јерусалима у Антиохију свети апостоли Варнава и Павле, а с њима и Јуда и Сила. У то време споменути Јован, звани Марко, син Варнавине тетке Марије, не усуђујући се да приђе светом Павлу, приступи своме рођаку, светом Варнави, са покајањем и сузама, жалећи што се беше одвојио од њих када они проповедаху Еванђеље међу незнабошцима, и мољаше светог Варнаву да га опет поведе са собом, обећавајући да ће неустрашиво ићи на сва страдања и на смрт за Господа. Варнава га поведе као свог нећака; и тако сви заједно допутоваше у Антиохију. Сабравши верне, апостоли им уручише посланицу. Прочитавши је, сви се веома обрадоваше. А Јуда и Сила обилном речју утешише браћу и утврдише. Након извесног времена Јуда се врати у Јерусалим, а Сила остаде тамо. Павле пак и Варнава живљаху у Антиохији, учећи и благовестећи реч Господњу.


После неког времена Павле рече Варнави: Треба да посетимо браћу нашу по свима градовима у којима проповедасмо реч Господњу, да видимо како живе. - Свети Варнава пристаде на то. Притом Варнава хтеде да поведе са собом свога нећака Јована - Марка, али Павле беше против тога, говорећи: Зашто да водимо са собом плашљивог младића, који нас раније остави у Памфилији, не хтевши да иде с нама на дело на које смо били послани, и одвојивши се од нас врати се својој кући?


Тако постаде распра међу њима, пошто је Варнава хтео да узме са собом Јована, а Павле није хтео. Стога се они раздвојише, са намером да сваки иде својим путем одвојено. А ово би по промислу Божјем, да би они, идући одвојено, привели спасењу велики број душа. Јер је сасвим било доста да један велики учитељ проповеда онде, где су намеравали да иду заједно два велика учитеља; проповедајући пак одвојено, они би Цркви донели двоструку добит, обративши вери Христовој разне народе, један на једној, други на другој страни. Свети Павле, узевши са собом светог Силу, отпутова у Дерву и Листру, а свети Варнава отплови на Кипар са својим нећаком Јованом (Д. А. 15, 36-41; 16, 1).


Стигавши на острво Кипар, постојбину своју, свети Варнава узе на себе не мале трудове, јер ту много народа обрати Христу. Пошто умножи на Кипру број верних, Варнава отпутова у Рим и, како неки казују, први проповеда Христа у Риму.


Затим основавши и утврдивши епископски престо у граду Медиолану,[23] Варнава се понова врати на Кипар. И када он ту, у граду Саламини, учаше о Христу, дођоше из Сирије неки Јевреји и стадоше му се противити и бунити народ, говорећи да све што Варнава проповеда противно је Богу и закону Мојсијеву, и многим клеветама каљаху чесно име Варнавино и рађаху му о глави, подбадајући многе против њега. А свети апостол, провидећи свој мученички крај, сазва све верне тога града и, пошто их довољно поучи да буду јаки у вери и у добрим делима, он одслужи божанствену Литургију и све причести Пречистим Тајнама Христовим. Затим, узевши насамо свога сапутника Марка, рече му: Данас ћу скончати од руку неверних Јевреја, као што ми каза Господ; а ти, узевши тело моје које ћеш наћи ван града на западној страни, погреби га, па иди к другу моме апостолу Павлу и обавести га о свему односно мене.


Свети Варнава имађаше код себе еванђеље од Матеја, које беше преписао својом руком; и завешта светом Марку да га сахрани са тим еванђељем. Затим давши последњи целив свом рођаку светоме Марку, сам оде у зборницу јеврејску. И када им тамо стаде из пророчких књига говорити о Христу, устадоше против њега Јевреји што беху дошли из Сирије, а побунише и друге Јевреје, па, метнувши на њега своје убилачке руке, изведоше га ван града на западну страну и засуше камењем; онда наложише ватру и бацише у њу тело светог апостола да се сажеже. Но када потом дође тамо свети Марко са неколицином браће, он нађе тело светог апостола Варнаве потпуно целим, нимало од огња повређеним. Узевши свето тело, он га сахрани у једној пећини, удаљеној од града пет попришта, и на груди стави му еванђеље, сагласно завештању светог апостола.[24] Затим свети Марко пође да тражи светог апостола Павла; и нашавши га у Ефесу исприча му све о кончини светог апостола Варнаве; свети Павле оплака светог Варнаву, а Марка задржа код себе.


После убиства светог Варнаве настаде у граду Саламини велико гоњење од Јевреја на верне, те се сви разбегоше из града куда је ко могао. Од тога времена паде у заборав место где беху сахрањене чесне мошти светог апостола Варнаве. Након много година, када се вера Христова беше раширила по свима крајевима земље, и када грчкоримским царством управљаху хришћански цареви, и када цело острво Кипар сијаше побожношћу и правоверјем, Господу би угодно да прослави оно место где почиваху мошти светог апостола Варнаве. На том месту почеше се збивати дивна чудеса. Тако, најпре један болесник, који случајно преноћи на том месту, доби здравље. То се исто догоди и са другим болесником. Када то дознадоше верни, они нарочито долажаху тамо, преноћиваху, и добијаху исцељење од својих недуга. На тај начин то се место прочу свуда, те доношаху многе болеснике и раслабљене, и сви се потпуно исцељиваху, и враћаху се здрави домовима својим. Довођаху тамо и бесомучне, и одмах духови нечисти излажаху из људи са великом кукњавом. Тамо хроми добијаху ход, слепи - вид, и уопште сваки, ма од какве болести боловао, добијаше исцељење. Радоваше се томе град Саламина, ма да знао није због чега се на том месту збивају таква чудеса, јер нико знао није о моштима светог апостола Варнаве. И називаху то место: Место здравља. Но треба знати на који начин бише пронађене чесне мошти светог апостола.


Неки зли јеретик, Петар белитељ, звани Кнафеј, противник Четвртог Васељенског Сабора светих отаца,[25] одржаног у Халкидону,[26] и заштитник јереси Евтихијеве, и помагач зловерја Аполинаријева, за царовања Зенонова,[27] лукавошћу се докопа патријаршијског престола антиохијског и наношаше Цркви Христовој велику штету својим погрешним учењем. Притом се он не задовољаваше епархијом антиохијског престола, у којој гоњаше и злостављаше правоверне, предавајући их на многа мучења, него зажеле да захвати под своју власт и острво Кипар, које издавна беше слободно, да би и на њему сејао лажно учење и гонио оне који би му се супротили. Јер Кипарци, као правоверни хришћани, одбациваху његово погрешно умовање да је на крсту, тобож, пострадало Божанство. Али он, желећи да их на сваки начин привуче к себи, говораше: Пошто реч Божја дође на Кипар из Антиохије, због тога Кипарска црква треба да буде под антиохијским патријархом.


Због свега тога архиепископ кипарски Антимије паде у велику тугу, јер је знао да Петар, уживајући велико благовољење царево, може лако добити што хоће и учинити по својој вољи. И стварно, убрзо стиже на Кипар царево наређење да архиепископ кипарски отпутује у Цариград, и да на сабору пред патријархом да одговор Антиохијанима, који траже да се острво Кипар потчини антиохијској епархији. Архиепископ беше у недоумици шта да ради: јер не смеђаше да се оглуши о царево наређење, и бојаше се не ићи у Цариград. Иако беше светог живота, али не беше вичан препиркама, па се бојаше да ће бити побеђен у спору са противницима. Зато он стаде усрдно постити и молити се, са сузама иштући од самога Бога помоћ, заштиту и користан савет. И једне ноћи када архиепископ задрема од великог молитвеног труда, пред њим стаде неки божанствени муж у светлој свештеној ризи, обасјан небеским лучама, и рече: Зашто, архиепископе, тако много тугујеш и жалостиш се? Не бој се, јер нећеш ни најмање пострадати од својих противника. - Рекавши то, јавивши се муж постаде невидљив. Пробудивши се из сна, архиепископа спопаде ужасан страх, и он се крстолико простре на земљи за молитву, и са многим сузама мољаше се, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, не остави ову Цркву Твоју, него јој помози ради славе светог имена Твог. И ако је ово виђење од Тебе, онда учини, молим Те, да се оно понови и други пут, и трећи пут, да би се ја грешни уверио да си Ти помоћник мој са мном.


Следеће ноћи архиепископ имаде исто виђење; онај пресветли муж јави му се и рече: Ја ти већ казах да ни најмање нећеш пострадати од својих хвалисавих противника. Ничега дакле не бојећи се, иди у Цариград. - Рекавши то, јавивши се муж постаде невидљив. А архиепископ Антимије, заблагодаривши Богу и никоме не казавши за виђење, присаједини молитву молитви и сузе сузама, да се и трећи пут удостоји истог виђења и да му буде откривено ко је тај што му се јавља.


И треће ноћи јави се архиепископу исти муж и рече: До када ти нећеш веровати мојим речима, које ће се збити ових дана? Иди без страха у царствујући град, јер ћеш се отуда вратити са славом, не претрпевши ништа од својих противника; сам Бог биће ти заштитник ради мене, слуге Свога. - Тада се архиепископ усуди да упита јавившег се: Молим те, господине мој, кажи ми ко си ти што ми ово говориш?


Он одговори: Ја сам Варнава, ученик Господа нашег Исуса Христа, кога је Дух Свети послао заједно са изабраним сасудом светим апостолом Павлом на проповедање речи Божје незнабошцима. Да би се уверио у истинитост мојих речи, ево ти знака: изађи ван града на западну страну пет попришта, и на оном месту које називате Место здравља (јер тамо ради мене Бог чудесно даје здравље болеснима), раскопај земљу под дрветом што рађа рошчиће, па ћеш наћи пећину и раку, у којој су положене мошти моје, и Еванђеље од светог апостола и еванђелиста Матеја које преписах својом властитом руком. И када противници твоји, који хоће ову цркву да потчине себи, стану говорити да је Антиохија апостолски престо, ти им онда одговори и реци: и мој град је апостолски престо, јер имам апостола који почива у моме граду.


Изговоривши то архиепископу, свети Варнава постаде невидљив. А архиепископ, препун радости свесрдно заблагодари Богу, па сазва клир и све градоначелнике и народ и исприча свима о трикратном јављању и речима светог апостола Варнаве, и крену на оно место са псалмопојањем и чесним крстом напред. Када стигоше на место које у виђењу беше означио свети апостол, стадоше раскопавати земљу под дрветом; и када мало откопаше, нађоше пећину, камењем затворену. Пошто уклонише камење, утледаше ковчег и осетише силан и неисказано диван мирис. А када отворише ковчег, видеше у њему чесне мошти светог апостола Варнаве читаве и неповређене, и Еванђеље на његовим грудима.[28] Тада сви, радосни и весели, громко узношаху славу Богу, и побожно се клањајући чесним моштима додириваху их с вером и љубављу. И збише се том приликом многа чудеса: јер додиривањем чесних моштију добијаху здравље сви болесници, ма каква болест да беше на њима.


После тога архиепископ Антимије, не усуђујући се да покрене са тог места чесне мошти светог апостола, запечати кивот оловом и одреди да тамо бораве духовници и да даноноћно врше уобичајена псалмопојања на гробу светог апостола. Сам пак отпутова у Цариград, и представши сабору одговараше противницима онако како га беше научио у виђењу свети апостол Варнава. Притом обавести цара и патријарха и сав сабор о обретењу чесних моштију светог апостола Варнаве. Цар Зенон се веома обрадова томе, што се у дане царовања његова обрете такво прескупоцено духовно благо, и одмах издаде наредбу да острво Кипар не буде под влашћу патријарха него да кипарски архиепископ самостално управља њиме; и још издаде наредбу да кипарског архиепископа постављају кипарски епископи.


Оваква самосталност би дарована острву Кипру због моштију светог апостола Варнаве. И од тога времена стаде се престо архиепископства кипарског називати престолом апостолским, као и остали патријаршијски престоли. А блажени архиепископ кипарски Антимије доживе велике почасти од цара и од целог духовног сабора. Цар измоли за себе оно Еванђеље које беше нађено на грудима светог апостола. Добивши га, он га раскошно украси златом и драгим камењем и положи у цркви своје царске палате. Архиепископу пак даде врло много злата за зидање прекрасне цркве на оном месту где беху пронађене чесне мошти светог апостола Варнаве.


И врати се архиепископ на Кипар са славом и чешћу, и убрзо подиже велику и дивну цркву у име светог апостола Варнаве, и чесне мошти његове положи у светом олтару на десној страни. И установи да се спомен светог апостола Варнаве празнује једанаестог јуна, када чесне мошти његове беху обретене, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног, сада и увек и кроза све векове. Амин.


Извор: svetosavlje.org

субота, 09. јун 2012.

Браћо, уздајте се у Бога !


Архимандрит студенички Тихон пише: „Пре неколико дана смо пронашли један важан документ: Беседу Св. Владике Николаја из 1938. године. Беседа је била међу папирима и фотографијама које су биле у актен-ташни покојног оца Јулијана. Ја сам те папире више пута листао, али нисам обраћао пажњу. О. Јово Радосављевић, који је ових дана био код нас и све папире прегледао, одмах ју је запазио.
Беседа је куцана на машини, а неке речи су уписане и дописане руком. По свему судећи, Владика је беседу откуцао када је имао инспирацију, а оставио је празна места да се упише: храм или манастир (где ће беседа бити читана), свети који се слави тога дана (простор за светог је остављен на два места), и година. Св. Владика је дописао потребно, потписао, ударио печат, и опет дописао: „По прочитању оставити у архиву манастира". Судећи по овом натпису, печату и потпису, рекло би се да нема дупликата куцаног текста. Не знамо да ли је ова беседа преписивана и да ли је има у сабраним делима."
Наводимо куцани текст беседе. Оно што је Св. Владика руком писао, наводимо косим словима. Беседа гласи:
Свему народу сабраном код манастира св. Арханђела у Вујну, да прослави срцем и душом и мислима и речима Свевишњега Бога Створитеља и Божјег великог слугу крилатога Арханђела Гаврила.


ПОМОЗИ ВАМ БОГ, БРАЋО!


И помагао је и помоћи ће Бог свима вама који са страхом Бога славите и са поштовањем спомињете свете Божје арханђеле и анђеле.
Помогао је Бог оцима вашим у временима тешким и искушењима мучним, па ће помоћи и вама у овом садашњем времену.
Помогао је сваком ко год Га је са вером призивао и са страхом славио, у рату и у раду, у немиру и у миру, на путу и на суду, чобанину у шуми и ђаку у школи, домаћину на њиви и домаћици крај колевке, па ће тако помоћи и вама у овом садашњем часу и времену.
Помогао је Господ Бог сваком праведнику, који је вечној правди свећу палио, и који је правду говорио, за правдом ходио и за правду се борио. По правди је помогао праведнику. Али по милости помогао је и неправеднику ако се овај покајао; ако је лаж зборио па се покајао и почео истину говорити; или ако је неправду чинио и Божји закон газио па се покајао; или ако је крао па се покајао и вратио украђено, и таквоме је Бог помогао по милости својој. Па ће помоћи и вама свима који волите истину да зборите и правду да творите; али ће Он исто тако помоћи и онима који су за неправдом ходили и неправдом цели свој живот огубали па се покајали, и неправду своју правдом поправили, украђено повратили, закинуто платили, а отето накнадили.
Веран је Бог, браћо, и неће учинити невере човеку. Грешан човек чини неверу Богу, зато пада и пропада, али Бог неће учинити невере човеку верном. Нити хоће Бог да остави човека, нити да га изда. Како би Творац оставио и издао своје створење? Али грешан човек оставља Бога и издаје Бога - зато пада и пропада. Ваистину пада и пропада свако ко је неверан Богу и оставља и издаје Бога. А Бог не пада него стоји вечно и непоколебљиво.
Овако се молио Богу један светац Божји:
Боже мој! Који се год у тебе уздају, неће се осрамотити; осрамотиће се они који се одмећу од тебе беспутно (Пс. 25).
Зар не видимо ми браћо, како се сваки дан обистињава ова реч? Зар не гледамо непрестано срамоту одметника од Бога, одметника од цркве Божије, одметника од закона Божијег, одметника од вере и поштења? Има ли ико жив од вас који је видео у комшилуку своме или у селу своме како је доживео срамоту неко ко се ругао светињи, ко је хулио свето име Божије, ко је лагао и крао и криво се клео и преоравао другоме и премеђавао и пакостио злобио и мрсио кад сав народ пости и радио у празнике кад сав народ празнује и бесчастио туђи образ и одводио и заводио туђе кћери и отимао туђу имовину. Таквим неделима нико се није прославио. Кроз таква недела сваки је доживео срамоту пре или после; срамота је пала на њега и на кућу његову и на синове његове па чак и на унуке и праунуке. А ко се у Господа уздао није се никад осрамотио. Господ је прославио и њега и пород његов, заиста прославио и благословио. Сва зла дела су проклета, и свако ко твори зла дела, навлачи проклетство на себе и на децу своју. Ко се пак Бога боји и Бога слави и у Бога се узда, тај прима стоструки благослов, и благослов се не удаљује од њега ни од рода његовог ни од огњишта његовог ни од труда његовог ни од стоке његове ни од њиве његове нити од труда његовог.
Боље је бити прослављен него осрамоћен и боље бити благословен него проклет, као што је бољи живот од смрти и здравље од болести и светлост од мрака. Нека би вас Бог све прославио славом својом и благословио благословом својим, све вас који сте се данас сабрали на славу и на молитву у овој дивној светињи вашој и светињи отаца ваших. Нека би свети Арханђел умолио Господа за све вас да би се од вас отклонила свака срамота и одбило свако проклетство, а место тога обасјала вас слава Божја и снажио вас благослов Божји.
Помози вам Бог, браћо!
Ја вас поздрављам старим српским поздравом: Помози вам Бог, браћо! И кад вас тако поздрављам ја у себи мислим и у срцу Бога молим да вам помогне веру сачувати да би вам се живот сачувао и поштење одржати да би вам се држава одржала, и братољубље раширити, да би се радост и песма у земљи вашој раширила. Још у себи мислим и у срцу се за вас Богу живоме молим, да вас Бог помогне добро мислити а зло не слутити, добро зборити, добру се надати и све добро зборити. И још да благи Бог помогне правим путем ходити, злобу заборављати а милост и радост свуда сејати. Јер што човек сеје оно ће и пожњети, ако зло - зло - ако ли добро - добро. Ко сеје правду, сачуваће га Бог од неправде и неправедника. Ко сеје милост, Бог ће га помиловати у оба света. А ко сеје радост Бог ће га обрадовати.
Зато вас и не поздрављам неким новим поздравом: здраво! Или добро јутро! Него вас поздрављам старим српским поздравом: Помози вам Бог, браћо! Поздрављам вас овим многопознаним молитвеним поздравом, којим су краљеви наши поздрављали војску своју и свештеници српски и духовници српски вазда и вазда.
Уздајте се у Бога створитеља, па се не бојте никога и ничега. Бог је штит ваш и одбрана ваша. Ко се у Бога уздао, никад се није постидео него се прославио у оба света. Оци ваши у њега се уздаше, и никад се не постидеше него се прославише и од Бога благословени бише, те славу и благослов и на вас пренеше. Њима покој души на небу и вама и свима живот и благослов и мир и радост сада и навек АМИН.


У Светој Жичи 1938. године (овде је ударен печат) Николај