четвртак, 26. јун 2014.

Пут Христов Протојереј Николај Депутатов


Учење Господа Исуса Христа – истинитиа светлост живота, залог савршеног живота, радостан и слободан. Спаситељ је дошао да пробуди духовне силе човека, да човек не би закопавао таланте у земљу, да не би био плашљиви и уплашени роб, већ да би са слободом сина радио на њиви и у винограду Оца своа.
Бог жели слободну љубав човека, најдубље, искрено општење са Њим. Он је наш Пут, Истина и Живот, хришћанин живи љубављу Његовом, храни се благодаћу Његовом, у светлости Његовој види живот свој. Њему приноси своје туге и радости, узнемирености и сумње, своје наде и страх...
Христов Пут никада не може бити лак и удобан, као што су други путеви, који воде у погибао. Пут Христов остаје узак, попут уских и неприметних врата, која воде у Царство Христово. Хришћанин мора да одбаци себе, да остави све иза себе, и не окрећући се да изврши своје дело на њиви Господњој. Смисао живота хришћанина је у  сатрудништву Богу, у служењу дела изградње Царства Божијег.
Живети у овом свету по правди Божијој, речју и делом бити његов весник, мушки се борити са саблазнима живота, своје туге и бриге полагати на Бога, своје немоћи и грехе чистити светошћу Његовом, љубављу Његовом...
Христос – „није од овог света“. Зато Га свет мрзи, а заједно са Њим – и Његове ученике (Јован 15:18-19). Господ је Својим ученицима предсказао прогоне, страдања и мученичку смрт – све се тако и испунило. „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи варалице напредоваће на горе“ (2.Тим. 3:12-13).
Горд и самољубив човек није у стању да прими учење Христово. Само она ко се смири и умањи, способан је да га смести. „Умањити се“ – значи учинити се кротким, незлобивим, туђим сваком виду насиља и гордости. „Свет“ ће на сваки начин носити и гонити ово добровољно дете.
Христос је свету принео животи радост, а непријатељ – страдања и несреће. Док у свету постоје муке и страдања, они ће бити удео и сваког нелицемерног слуге Христовог. Хришћанин не може бити у потпуности радостан у овом свету, јер сваки недостатак у љубљеном човеку, постаје извор жалости за њега.
У сва времена су се сретали људи, који су се још за живота, а неретко и после смрти признавали за праведнике. А када се обратиш ка срдачној исповести тих носилаца светлости Христове, онда биваш поражен њиховим искреним, дубоким сазнањем своје греховности, немоћи и сиромаштва.
Ако су Свети јасно схватали своју немоћ и сиромаштво и тако одлазили Богу, то је и нама за духовни раст неопходно, уклоњење од сваког вида зла, чињење добра, пост, молитва и сазнање своје ништавности.
Самозадовољство и самоувереност говоре не о светости и савршенству, већ о гордости, ускоумљу и духовној ограничености.
Почетак смирења, по речи Спаситеља, које верујућег чини сличним свом Учитељу – јесте неисцрпни источник за сазнање повезаности са свим грешним и страдајућим у овом свету.
У свом духовном животу Хришћанин мора бити попут детета, које се не брине о свом расту, сличан љиљану, који не мисли о својој лепоти, или птици, која не брине о сутрашњем дану.
Верујући се увек смирује, зато што никога не сматра горим од себе, увек се каје, јер јасно види лепоту Божијег пута и схвата своју удаљеност од њега.
Увек плаче, јер сазнаје своју немоћ. И при познању своје немоћи, постојано се очишћује и усавршава...
Хришћанин такође не може да мрзи, јер мржња удаљује човека од свемилостивог и кротког Спаситеља.

































Хришћанка и истовремено паганка Архимандрит Рафаил Карелин


Наша душа је по својој природи Хришћанка, али је по својим страстима паганка. Она је невеста Христова, коју је, међутим, силовао демон; она је царица која је постала блудница. Она је образ и подобије Божије, међутим, уједно у њој налази одраз мрачни лик сатане. Она је становница земље – зрнца које се врти у космосу, у космичком вихору, и уједно – у пољу велике и последње битке између Бога и палог архистратига. Она је робиња света, условљена, ограничена у свом постајању простором и временом, и она решава коначну судбину. Она живи у киптећој бујици времена, али уједно припада вечности.
Заборавила је на саму себе, зачарна је фантазмагоријом земаљских слика, привидима, своје страсне уобразиље и сновима неоствариве среће, али је ништа на земљи не задовољава, и она се осећа као туђиноватељка. Заборавила је на себе, али је Бог ради ње створио безбројне светове; ради њенога спасења Промисао Божији управља космосом и историјом.
Сликовито говорећи, људска душа у својој руци држи кормило васељене. Она је створена ради богоопштења, али најчешће тежи ка општењу са демоном. Она је делић неба који је пао у блато. Она је усамљена маска на бучном, шареном карневалу. Она или, заборавивши на своје божанско достојанство, поистовећује себе са црвом и закопава се у блато или, осећајући трагичност свог бића, неом вапије: „Ради чега ми је дат овај живот, зашто сасм овамо доспела?“
... Одговори ми душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?
Али не знаш Бога, зашто одједном усред светског метежа твоје срце изненада уздрхти од речи молитве, које су ти несхватљиве, откуд ове вреле сузе које разгоревају твоје срце, сузе непознате љубави, слађе од свих наслада света? Ко је урезао у твојим дубинама тајанствено Име Божије? Како си могла да заборавиш на Њега као богаташ који је закопао благо и затим изгубио место на којем је оно било скривено?
Ко си ти? Планински орао сломљених крила или птиче који није стекло перје, које беспомоћно пузи по змељи, док вране гракћу гледајући га с грања дрвећа? Зашто понекад вичеш и копрцаш се и унутрашњим мукама као што звер која је пала у замку гризе гвожђе, желеђи да се ишчупа на слободу и падајући у изнемоглости?
Иако си слична бесплотном Анђелу, обучена си у трулежно тело које ће након смрти иструлити у сандуку. Како си постала носитељка леша, душо моја? Зашто видећи унаоколо слике и привид смрти, одагнаваш као непријатеља мисао о томе да ће ти она неизбежно доћи? Зашт си се зарила у овај земаљски живот као крпељ у псеће ухо?
Господ ти је дао све за спасење, али ти си као слепац који носи џак са златом и не зна шта је у њему. Зашто си се, душо, ти, проста по природи као зрак светлости, претворила у клупко неразрешивих противречности, у чвор са скривеним концима, који је човек сам немоћан да развеже? Зашто си се, душо моја, уподобила малом, неразумном детету, које се игра са отровном змијом дивећи се њеној боји или ономе ко скупља цвеће на површини живог песка?
И душа одговара: „Ја сам пала звезда, која чува сећање на небо, ја сам Христова љубав; ради мене је Он сишао на земљу. Господ ми је, створивши ме као одбљесак Божанске светлости, уручио царски прстен како бих се заручила са Њим; овај прстен је моја слободна воља. Како је велика Божија љубав према мени: ја сам створена Његовом речју, а искупљена Његовом Крвљу, због мог спасења ће се радовати небеса, а због погибли – туговати Анђели, као браћа над гробом своје млађе сестре! Више ме не питај ни за шта: ја сам тајна за себе саму. Иза границе речи је област ћутања, а моју тајну ће открити вечност“.















Шта мислимо под речју „Православан“? Свети Јован Шангајски


Убрзо након што је учење Христово почело да се проповеда незнабошцима, следбеници Христа у Антиохији, почели су да се називају Хришћанима (Дела 11:26). Реч „Хришћанин“ означава оне, који носе ово име које је припадало Христу – припадало у смислу оданости Христу и Његовом Учењу.
Следбеници Христови радо су себе називали именом свог вољеног Учитеља и Господа; а непријатељи Христови, називали су Његове следбенике Хришћанима, преносећи на њих злу вољу и мржњу којом су дисали против Христа.
Међутим, прилично ускоро, појавили су се људи, који, док су себе називали Хришћанима, нису били од Христа у духу. О њима је Христос раније рекао: „Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! Ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца Мог, Који је на Небесима.“ (Матеј 7:21).
Христос је такође прорекао да ће се многи представљати за Самог Христа: „Јер ће многи доћи у Име Моје говорећи: Ја сам Христос.“ (Матеј 24:5). Апостоли у својим посланицама су указивали да су се лажни носиоци Имена Христовог већ појавили у њихово време: „Као што чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе“ (1 Јован 2:18).
Указивали су да они, који су одступили од Христовог учења, не треба да се сматрају својима: „Од нас изиђоше, али не бише од нас“ (1 Јован 2:19). Упозоравајући против свађа и неслагања у мањим стварима (1.Кор. 1:10-14), Апостоли су у исто време строго заповедали својим ученицима да избегавају оне који не доносе истинско учење (2 Јован 1:10). Господ, кроз Откровење дано Апостолу Јовану Богослову, строго оптужује оне, који се називају вернима, а не понашају се у складу са својим именом; јер у таквим случајевима то би била лаж за њих.
Од какве користи је било да човек себе назива Јеврејем, Старозаветним следбеником истинске вере, ако то није био у стварности? Такве Свето Писмо назива синагогом сататнином (Откр. 2:19). На исти начин је Хришћанин, у строгом смилу те речи, само онај који исповеда истинско учење Христа и живи у складу са њим. Ознака Хришћанина састоји се у слављењу Небеског Оца сопственим животом. „Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег, Који је на Небесима.“ (Матеј 5:16).
Истинско слављење Бога, могуће је само онда када човек исправно верује и изражава своју истинску веру у речима и делима. Према томе, истинско хришћанство и само оно, може бити названо „право-слављењем“ (орто-доксија).
Речју „Православан“ ми исповедамо нашу чврсту убеђеност да је управо наша Вера, та која представља истинско учење Христово. Када зовемо некога или нешто Православним, самом овом чињеницом указујемо његово не-лажни и не-искварено Хришћанство, одбацујући у исто време, оне који лажно присвајају име Христово.