петак, 06. април 2012.

ЛЕПОТА ХРИСТОВА ВЛАДИКА НИКОЛАЈ


Мој учитељ у основној школи у Лелићу пок. Михаило Ступаровић био је веома добродушан човек. Дозвољавао је ђацима да га питају свашта и о свачему. Неко од мојих другова упита га једном:
- Господине, какав је био Исус Христос? Учитељ се замисли па рече:
- Како га видиш на икони, онаки. И не питај више.
Али љубопитљиви дух људски не може да не пита. Од памтивека свет се интересовао спољним ликом и изгледом Христовим. Какав ли је био?
Нико од Његових ученика није описао лик и изглед свога Учитеља. Један пагански Римљанин, Плиније, забележио је кратко о Њему, да је био млад и стасит човек, лица овална, косе дуге и на темену раздељене, браде боје кестењасте. Други опис сачуван је у предању о цару Авгару Едеском. Овај цар Авгар, чувши о чудесним делима Исуса Христа, посла свог сликара Ананија у Палестину, да изреди портрет Христов. Кад Ананије дође, виде он Исуса у гомили народа и поче издалека да црта Његов лик на платну. Али без успеха. Јер таман је он почињао изнова слику, лице Исусово се променило. Он је почињао изнова, али опет је лице Исусово мењало изглед. И тако изнова и опет изнова, но без успеха. "Како да ти кажем, царе, причао је он после Авгару, "Христос нема један изглед, Он личи на сваког човека". Није, дакле, као човек него као Свечовек. Видевши труд Ананијев, Христос га призва к себи, узе од њега чисто платно, положи на своје лице и поврати му. На платну је остао јасан лик, који је обрадовани сликар однео своме господару. Тај лик је и сада познат. Он показује изразиту мушку лепоту и снагу.
Други сачувани лик Христов, нешто нежнији и женственији, јесте онај што га је света Вероника добила, кад је својом марамом убрисала знојаво лице Спаситеља када је Он под Крстом ходио на Голготу улицом Виа Долороса. И овај лик се може видети у цркви на икони. Познат је под именом: Убрус свете Веронике.
Интересантно је, да је Стари Завет много изразитији у опису лика Спаситеља од Новог завета. Пророк Исаија описује визију будућег Месије овако: "Јер нам се роди дијете, којему је власт на рамену, и уме ће му бити Дивни, Бог Силни, Отац Вјечни, Кнез Мира" (Иса. 9,6). Дакле, Исус Христос треба да буде диван. Још јаче истиче лепоту Христову цар Давид говорећи: "Ти си најљепши од синова човечји" (Пс. 45,2).
Но, ови исти видовити пророци описују Христа и у сасвим супротној боји. Тако Исаија: "И не би обличја и љепоте у Њега; видјесмо га и не бјеше ништа на очима ради чега бисмо га пожељели" (Иса. 53,2). А Давид од стране самог Христа говори: "Ја сам подсмијех људима и руг народу" (Пс. 22,6). Без сумње, овај негативни опис односи се на Христов изглед при страдању и мучењу. Али тако ружан Он је увек морао изгледати онима који су га мрзели и гонили. Зар и нама не изгледа ружно и најлепше лице које мрзимо?
У сваком случају Христос није привлачио својом спољашњом лепотом колико унутрашњом, моралном. Једне је привлачио, друге одбијао. Привлачио је оне који су били свесни греховног блата у коме су се налазили и желели себи узвишену моралну чистоту и лепоту коју су гледали у Сину Божјем. А одбијао је оне који су се осећали угодно у свом прљавом блату и мрзели су свакога ко би покушао да их из тог блата извуче и опере.
Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије. Сократ, Аврам Линколн. Чак и Квазимодо, човек са најругобнијим ликом под небом показао се леполик у свом племенитом делу, према опису Виктора Игоа. Никад унуче не види своју бабу ружном. Кроз смежурано и потамнело лице старице сија љубав и због те љубави унук види лепоту своје баке. То је лепота која се повећава сразмерно ругоби телесној. Што ружнија кеса, то драгоценије злато у таквој кеси. Телесна лепота Алкибијада, Александра Маћедонског и бесних жена у Версају, могла је бити привлачна само привремено и за неке. Јер сама телесна лепота, рецимо, једног идиота или неваљалих жена јесу позлаћена врата на свињцу. Међутим, морална лепота сасушене и погрбљење Мајке Југовић до данас живи и очарава. Тако и лепота Јевросиме, нане Маркове. Тако и лепота војводе Марка Миљанова. Није до телесног омота, него до оног што је у омоту. У овом кратком хаџилуку на земљи ми смо као хришћани позвани да хитно пунимо свако свој телесни омот - без обзира на спољашњост - "духовним златом којим се небо купује", како је то рекао својом књигом под тим насловом пок. владика Мелентије, епископ тимочки, мој духовни наставник.
Хиљадама хришћанских уметника, сликара, вајара, романсијера, музичара и везиља, кроз 19 векова трудили су се да нам представе лик Христов. Нико од њих није га представио као неког лепојка, као "молованог", како народ каже. Нити га је ко могао дати као фотографију или портрет. Него на основу Његове моралне лепоте уметници су стварали маштом и Његов спољашњи лик.
А кад је реч, не о спољашњој но унутрашњој моралној лепоти Христовој, ту се мрзне и језик људски и кичица уметника. Јер морална лепота Христова је потпуно натприродна и натчовечанска и не подаје се ни сравњењу ни опису. Американски филозоф Торо назвао је Христа "једним истинским џентлменом у историји света". Добро речено, но сасвим мало. Немачки теолог Шаф написао је књигу "Исус Христос, чудо светске историје". Латински песници (Данте), германски (Клопшток) и англосаксонски (Милтон) дали су генијална поетска дела о Исусу Христу са описом лика Спаситеља. Словени, нажалост, ништа. Бар ништа песнички речено; не говоримо о прози и сликарству. Најбоље што је речено о Исусу кроз уста једног словенског песника то су стихови Његошеви у Лучи Микрокозма:
О преблаги, тихи учитељу!
Слатка лије свет бистра вода
С источника Твога бесмртнога!
Од Твога су свжјатлога погледа
Уплашене мраке ишчезнуле;
Од Твога су хода свештенога
Богохулни срушени олтари;
Васкрсењем смрт си поразио,
Небо Твојим хвалом одјекује,
Земља слави свога спаситеља!
Пред Христовом иконом у Старој сарајевској цркви клечи болесник и вапије: О прелепи Христе, помози ми! То из народне душе.
У правословном Акатисту Христос се ословљава са: "Красото пресветлаја". Но, и ту се, наравно мисли не на неку другу, него на моралну красоту. А о тој моралној красоти Христовој ми можемо рећи: "Никада од постања света није се на земљи јавио, нити се може јавити, тако чист, безгрешан и свети човек, у коме је Бог у пуноћи могао становати и из кога је могао дејствовати (као што и данас дејствује) на облагорођење и обожење појединаца, друштва и свега човечанства. Он даје лепоту сваком људском бићу.
Христос је и данас деоница између моралне лепоте и моралне ругобе, између живих и умрлих пре смрти. Једна српска удовица у Минхену позва ме, да јој режем славски колач. Довучена је на присилни рад са једним сином. Упитах је, да ли има још деце?
- Имам, рече, још два сина у Србији, али не знам да ли су живи или су комунисти.
Ај, златна кћери српска, доста је; не говори више. У твојој дивној простоти казала си више него многи скрибари у дебелим књигама. Изрекла си гесло двадесетог века: Или живи или комунисти!
Прелепи Христос је деоница.