недеља, 24. јун 2012.

Свети апостоли Вартоломеј и Варнава






http://youtu.be/Xjh463m3iiA


Свети Вартоломеј беше један од дванаест великих апостола Христових. По пријему Светога Духа у виду огњених језика, светом Вартоломеју паде у део да заједно са светим апостолом Филипом иде на проповед Еванђеља у Сирију и у Малу Азију. Они оба отидоше тамо; час проповедајући заједно, час разилазећи се одвојено по градовима, час понова се састајући, они мрежом учења ловљаху људе у мору света на спасење.


Проповедајући Еванђеље у Малој Азији, свети Филип се на неко време одвоји од светог Вартоломеја и обраћаше ка Христу дивље и непокорне житеље Лидије и Мизије.[1] V то време светоме Вартоломеју, који је проповедао Христа у суседним градовима, би наређено од Господа да иде у помоћ светоме Филипу. Дошавши к њему, свети Вартоломеј се једнодушно подвизаваше с њим у апостолским трудовима и подвизима. Филипу следоваше још и сестра његова, девица Маријамна, и сви они заједно служаху спасењу људи. Пролазећи све градове Лидије и Мизије и благовестећи, они подношаху од неверних многе напасти и невоље и бијења; по тамницама их затвараху и камењем затрпаваху. Но у свима тим напастима и мукама они, благодаћу Божјом, остадоше живи, подухватајући се нових трудова у проповедању Еванђеља Христова.


У једном лидијском месту они сретоше возљубљеног ученика Христовог, светог Јована Богослова, који тамо проповедаше Христа. Пошто се утешише духовном утехом, они заједно кренуше у Фригијску покрајину. И дошавши у фригијски град Јерапољ, они тамо проповедаху Христа. А град тај беше пун идола, којима се клањаху људи заслепљени демонском обманом. Међу другим лажним божанствима бејаше тамо и једна огромна змија, коју житељи Јерапоља поштоваху као бога. Они јој беху подигли засебан храм, и држаху је у њему затворену; и приношаху јој многе и разноврсне жртве. Ти безумни људи обожаваху и друге неке змије и гадове. Свети Филип се, најпре, са својом дружином наоружа молитвом против те змије; у томе им поможе и свети Јован Богослов; и они молитвом, као копљем, победише змију и силом Христовом је умртвише. После тога свети Богослов се растаде с њима, препустивши њима Јерапољ за проповедање речи Божје, а сам крену у друге градове, носећи свуда свету благовест. Свети пак Филип са Вартоломејем и Маријамном остадоше у Јерапољу, и усрдно се стараху да одатле отерају таму идолопоклонства разливајући велику светлост познања истине. И труђаху се дан и ноћ у проповедању: учећи обмануте, уразумљујући неразумне и изводећи на пут заблуделе.


У том граду живљаше један човек, по имену Стахије, који беше слеп четрдесет година. Њему свети апостоли молитвом отворише телесне очи, а проповеђу Христовом просветише му душевне очи. И пошто га крстише, они борављаху у његовом дому. И пронесе се по целом граду глас, да је слепи Стахије прогледао. И стаде се народ стицати у Стахијев дом. И све те долазнике свети апостоли учаху вери у Христа Исуса. Доношаху тамо и многе болеснике, и свети апостоли их исцељиваху молитвом, и изгоњаху ђавола из људи. Због тога мноштво људи вероваху у Христа, и крштаваху се од светих апостола.


Жену јерапољског градоначелника Никанора беше ујела змија, и она лежаше болесна, на самрти. Чувши за свете апостоле, који се налажаху у Стахијевом дому, да речју исцељују сваку болест, ова болесна жена, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно, од уједа змије, и душевно - од демонске заблуде, јер, научена од светих апостола, она поверова у Христа. А када се градоначелник врати својој кући, слуге му казаше да жена његова поверова у Христа, научена од неких странаца који бораве у Стахијевом дому. Разљутивши се страховито, градоначелник нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев спале. И поступи се по наређењу. Стече се много народа, па дохвативши свете апостоле, Филипа и Вартоломеја, и свету девицу Маријамну, вукоше их по улицама градским бијући их и ругајући им се, и затим их вргоше у тамницу.


После тога градоначелник седе на судишту да суди Христовим проповедницима. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погинуле змије, жалећи се на свете апостоле и говорећи: Градоначелниче! одмазди за бешчешћење богова иаших; јер откако у град наш дођоше ти странци, опустеше олтари великих богова наших, народ заборави да им приноси уобичајене жртве, погибе и чувена богиња наша - змија, и сав се град испуни безакоњем. Стога, не дај тим чаробњацима да живе!


Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку хаљине, говорећи: Можда су чини у хаљинама његовим. - И свукавши хаљине, не нађоше у њима ништа. Исто тако поступише и са светим Вартоломејем; али и у његовим хаљинама не нађоше ништа. А када приступише к Маријамни са намером да је свуку и обнаже девичанско тело њено, она се изненада на очи њихове претвори у пламен огњени, те незнабошци пренеражени побегоше од ње. Градоначелник онда осуди свете апостоле на распеће.


Први пострада свети апостол Филип. Њему провртеше пете на ногама, па му кроз њих провукоше конопце, и онда га распеше главачке на крсту пред вратима змијиног идолишта, и камењем се бацаху на њега. Затим распеше светог Вартоломеја уза зид идолишта. Утом изненада настаде страховит земљотрес: земља се отвори и прогута градоначелника са свима жрецима и мноштвом незнабожног народа. А сви који остадоше живи, и верни и незнабошци, препадоше се од страха и ужаса, па завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле јединог истинитог Бога свог, да земља не прогута и њих као што је прогутала оне. И одмах стадоше хитно скидати са крстова распете апостоле. Светог Вартоломеја скинуше брзо, јер не беше високо уздигнут. Али светог Филипа не могаху скинути брзо, зато што беше високо подигнут; и још више зато што таква беше воља Божја, да Његов апостол кроз то страдање и крсну смрт пређе од земље на небо, ка коме је целог живота стремио. Висећи тако на крсту, свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје, да им отпусти грехе њихове и да просвети очи ума њиховог, да би угледали и познали истину. И Господ уступи на молитву његову: и одмах нареди земљи те поврати живе све људе што беше прогутала, сем градоначелника и змијиних жречева. Тада сви они громким гласом исповедаху и слављаху силу Христову, изјављујући жељу да се крсте. И кад већ хтедоше скинути с крста светога Филипа, он предаде свету душу своју у руке Христове, те га они скинуше мртва. А рођена сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свог светог брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше скинуто с крста тело његово, и радоваше се што се Филип удостоји пострадати за Господа Христа.


Свети Вартоломеј крсти све који вероваше у Господа Христа, и постави им Стахија за епископа. Затим они чесно погребоше тело светог апостола Филипа. А на оном месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза као сведочанство, да се свети апостол Филип, за проливену крв своју за Христа, наслађује вечним блаженством са Господом својим у Царству Његовом.


После погреба апостола Филипа, свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном проведоше још неколико дана у Јерапољу, утврђујући добро у вери Христовој новоосновану цркву, па се онда растадоше и сваки оде својим путем. Света Маријамна отпутова у Ликаонију;[2] и ту се, после успешног проповедања речи Божје, престави ка Господу.[3] А свети апостол Вартоломеј отпутова у Индију. Тамо он остаде дуго времена трудећи се у Еванђељу Господа Христа, по градовима и селима ходећи и благовестећи, и Христовим именом болеснике исцељујући. Проповеђу својом просветивши многе незнабошце и устројивши цркве, он преведе на њихов језик Еванђеље од Матеја, које је са собом носио, и предаде им га. Код њих он остави и Еванђеље, написано на јеврејском језику, које после сто година би пренето у Александрију Пантеном, хришћанским философом.[4]


Из Индије свети Вартоломеј отпутова у Велику Јерменију.[5] Када се он тамо појави, идоли, или боље рећи беси који обитаваху у идолима, умукоше, громко изговоривши своје последње речи: да их Вартоломеј мучи и прогони. Па не само из идола, него и из људи прогоњаху се нечисти дуси самим доласком апостоловим; и због тога се многи обраћаху ка Христу. Цар те земље Полимије имађаше бесомучну кћер; на њена уста бес викаше: О, Вартоломеје! и одавде нас ти изгониш! - Чувши то, цар нареди да се одмах нађе Вартоломеј. И када апостол Христов дође к бесомучној, одмах побеже бес од ње, и царевићка постаде здрава. После тога цар, желећи да заблагодари светоме, посла му камиле натоварене даровима: златом, сребром, бисерима и другим скупоценим предметима. А апостол, будући сиромашан духом, ништа од послатих дарова не задржа за себе, већ их све одасла натраг цару, са поруком: Ја не тргујем оваквим стварима, него душе људске иштем; и ако их стекнем и у небеске обитељи уведем, онда ћу се показати као велики трговац пред Господом.


Дарнут овим апостоловим речима, цар Полимије поверова у Христа са целим домом својим. И рукама светог апостола би крштен цар Полимије, и царица његова, и исцељена кћер његова, и мноштво велможа, и врло много људи из народа: јер до десет градова и више, угледајући се на цара, примише свето крштење.


Видећи то, идолски жреци силно негодоваху на светог апостола и тешко им падаше то што се богови њихови уништавају, идолослужење истребљује, идолишта опустошавају од којих су се они хранили. Зато одоше к царевом брату Астиагу, и наговорише га да погуби Вартоломеја и одмазди му за увреду богова. Улучивши згодну прилику, Астиаг ухвати светог апостола у граду Албани,[6] у Великој Јерменији, и распе га на крсту главачке. А свети апостол с радошћу страдаше за Господа Христа и, висећи на крсту стрмоглавце, не престајаше проповедати реч Божију: верне утврђиваше у вери, а неверне саветоваше да познаду истину и да се од таме демонске обрате к светлости Христовој. Не могући то слушати, мучитељ нареди да апостолу одеру кожу. Но он, подносећи и то мучење као у туђем телу, неућутно проповедаше и славословљаше Бога и Господа Христа. Најзад мучитељ нареди да му и главу одсеку. И тек тада, када му глава би одвојена од тела, умукоше његова богоглагољива уста; а тело остаде висећи на крсту, са ногама окренутим горе, као показујући апостолово путовање к небу.


Тако сконча апостол Христов свети Вартоломеј, после многих страдања и трудова прешавши у безболни покој, у радост Господа свог.[7] Верни који беху присутни при његовој кончини, скинуше са крста чесно тело његово, па га заједно са главом и кожом положише у оловни сандук и погребоше у том истом граду Велике Јерменије Албани. И од моштију светог апостола даваху се чудесна исцељења болесницима, због чега многи од неверних приступаху Христовој Цркви.


После много времена сурови гонитељи, помрачени идолодемонством, слушајући од других и сами видећи чудеса која бивају од апостолових моштију, а не желећи да познаду силу Божију, узеше те свете мошти са оловним сандуком и бацише у море. А оловни сандук, пловећи по води као лаки чун, пристаде уз острво Липар. Тамошњем пак епископу Агатону би откривено од Бога да су мошти светог апостола допловиле до њиховог острва. Епископ онда са клиром и целим народом изађе на морску обалу и, угледавши мошти, сви се веома удивише како оловни сандук са моштима не потону у води него лакше од чуна преплови тако дуг морски пут. И сви прославише Бога због тако великих и чудних дела Његових. Онда узеше сандук са светим моштима и радосно их са псалмопојањем однеше у своју цркву.[8]


Овде не треба прећутати оно што је о светом апостолу Вартоломеју казано у житију преподобног Јосифа Песмописца.[9] Налазећи се једном у Тесалији, преподобни Јосиф доби од једног врлинског мужа део моштију светог апостола Вартоломеја. Одневши то у своју обитељ, у близини Цариграда, он подиже засебну цркву у име светог апостола Вартоломеја, и чесно положи у њој део светих моштију његових. Гајећи велику љубав и веру према светом апостолу, преподобни Јосиф се често удостојаваше да га у сну види. Нарочито пак желео је да празник светог апостола украси похвалним песмама, али се није на то усуђивао, не знајући да ли ће то дело његово бити угодно светом апостолу или не. И преподобни усрдно мољаше Бога и апостола Божјег да му то на неки начин открију, и да му подаре премудрост вишњу да би могао написати похвалне стихове, достојне светог Вартоломеја. Са пошћењем и сузама мољаше се преподобни о томе четрдесет дана. И када се приближи дан празника апостолова, преподобни уочи празника виде где се у олтару појави свети апостол Вартоломеј, обучен у белу ризу, свуче олтарску завесу, и позва га к себи. Када преподобни Јосиф приђе близу, свети апостол узе са престола свето Еванђеље, и положи га на груди Јосифу говорећи: Нека те благослови десница свемоћног Бога, и нека се на језик твој излију воде небеске премудрости! нека срце твоје буде храм Духа Светога, и нека песме твоје насладе васељену!


Рекавши то, свети апостол Вартоломеј постаде невидљив. А преподобни Јосиф, осетивши у себи благодат премудрости, испуни се неисказане радости и благодарности. И од тога времена он поче писати црквене химне и каноне, којима украси празник не само светог апостола Вартоломеја, него и многих светих, а нарочито многим канонима узвелича Пречисту Богоматер и светитеља Николаја. И испуни свету Цркву дивним песмама, због чега и доби назив: Песмописац. За све то ми славимо Христа Спаса нашег, са Оцем и Светим Духом, од целокупне творевине слављеног вавек. Амин.


Неки мисле да је Вартоломеј једно и исто лице са Натанаилом, кога Филип приведе Христу (Јн. 1, 45-51). Наиме, они држе да је име овоме апостолу било Натанаил, а по презимену, или боље рећи по оцу, он се називао Вартоломеј, тојест: син Толомејев. Јер реч "вар" на јеврејском значи син; као што се то види и из речи упућених Господом Христом апостолу Петру: "Благо теби, Симоне, вар Јона", тојест: сине Јонин (Мт. 16, 17). И слепац јерихонски звао се Вартимеј, тојест: син Тимејев. Тако објашњавају и о Вартоломеју, да се он по оцу називао Вартоломеј - син Толомејев; јер то име Толомеј беше код Јевреја старо и често се употребљавало, а право име Вартоломеју, држе, беше Натанаил. А тако држе са ових разлога: пре свега, у Еванђељу се нигде не говори о позивању Вартоломеја на апостолство, сем ако се под тим именом не разуме Натанаил; затим, прва три еванђелиста, спомињући Вартоломеја, не спомињу Натанаила; а еванђелист Јован, спомињући Натанаила, не спомиње Вартоломеја, и говорећи о ловљењу рибе при јављењу васкрслог Спаситеља спомиње Натанаила као друга апостола у ловљењу рибе, јер каже: "Беху заједно Симон Петар, и Тома, и Натанаил, и синови Заведејеви" (Јн. 21, 2). Но други тумачи се не слажу са тим, и сагласно с Прологом (10. мај) сматрају да је Симон Зилот једно исто лице са Натанаилом; а неки држе да је Натанаил један од Седамдесеторице ученика Христових.








Свети апостол Варнава бејаше један од седамдесеторице светих апостола. Пре апостолства звао се Јосиф, а потом је назван Варнава, као што ће се касније објаснити. Он се родио на острву Кипру[10] од родитеља Јевреја, из Левитског племена, из кога су произашли и древни велики пророци Божји: Мојсије, Арон и Самуило. Прародитељи Варнавини преселише се из Палестине на Кипар због ратова који су беснели у Палестини. Родитељи Варнавини беху веома богати и имађаху имање близу Јерусалима, које изобиловаше баштама и разним усевима и воћкама, и на коме беше и кућа њихова. Јер од онога времена када свети пророк Исаија написа: Блажен који има семе своје у Сиону, и кућу себи у Јерусалиму (Ис. 65, 21 и 23), Јевреји који обитаваху у далеким земљама, не знајући духовни смисао ових речи, стараху се да имају своје куће у Јерусалиму. Са тог разлога и Варнавини родитељи имађаху своју кућу и своје имање крај Јерусалима.


Родивши овога о коме је реч, они му дадоше име Јосиф. Још измалена они га учаху књизи. А кад постаде пунолетан, послаше га у Јерусалим код најчувенијег у то доба учитеља Гамалила, да га он потпуно научи појимању јеврејских књига и целокупног закона Божјег. Ту Јосифу беше вршњак и саученик Савле, који касније би назван Павле. Обојица се они заједно учаху код једног учитеља - Гамалила, напредујући у разуму, и у мудрости књижној, и у врлини. Јосиф свакога дана јутром и вечером одлажаше у храм Соломонов и усрдно се мољаше Богу, проводећи дане младости своје у честим постовима и у великом уздржању. Врло брижљиво чувајући целомудреност своје девствености, он је избегавао дружење са непристојним младићима и није хтео ни да слуша речи које развраћају умове младих људи, него је свагда будно пазио на себе, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ.


У то време Господ наш Исус Христос, након тридесет година Свога учовечења, почевши откривати Себе свету дође из Галилеје у Јерусалим. Ту Он учаше у храму, и чињаше преславна чудеса, те Му се сви дивљаху, и стицаху се к Њему са свих страна, да гледају свето лице Његово и слушају божанске речи Његове, слађе од меда и саћа. Виде Га и јуноша Јосиф и, слушајући поуке које излажаху из пресветих уста Његових, њему се срце растапаше од милине, и он се веома дивљаше чудесима која Господ чињаше. Видевши како Господ речју исцели раслабљеног у бањи Витезди; исто тако видевши и друга чудесна дела Христова, Јосифу се запали срце љубављу према Господу и он приступи к Њему, и паде ничице пред ноге Његове, молећи Га да га благослови и прими међу Своје ученике. А Господ који прозире тајне срца људских, видећи да срце Јосифово гори божанском љубављу, љупко га благослови и не забрани му да иде за Њим. Јосиф онда најпре похита дому тетке своје Марије, мајке Јована који доцније би прозван Марко, и рече јој: Хајде да видиш што оци наши желеше видети; јер неки пророк Исус из Назарета галилејског учи у храму и чини велика чудеса, те многи сматрају да је Он очекивани Месија.


Чувши то, жена та одмах остави све и хитно оде храму; и угледавши Господа Исуса, паде ничице пред ноге Његове и мољаше Га говорећи: Господе, ако сам нашла милост пред Тобом, дођи у кућу слушкиње Твоје, да би доласком својим благословио укућане моје. - Видећи веру њену, Господ оде кући њеној, и благослови њу и све који беху у кући њеној. Марија дочека и прими Господа веома чесно, са великом радошћу и богобојажљивошћу. И од тога времена Господ је са ученицима Својим свагда свраћао у кућу Маријину, кад год је долазио у Јерусалим.


При повратку Господњем из Јерусалима у Галилеју, за Њим пође и Јосиф са осталим ученицима. И када Господ узажеле послати дванаест апостола Својих на проповед к изгубљеним овцама дома Израиљева, виде да их је мало, па рече: Жетве је много, а посленика мало (Мт. 10, 6; 9, 37). Због тога Господ јави свету и других седамдесет ученика, које посла по два и два пред лицем Својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). У броју тих седамдесет ученика Господњих један од првих беше овај свети Јосиф, кога свети апостоли прозваше Варнавом, тојест сином утехе, јер проповеђу својом о дошавшем у свет Месији он тешаше људе који су жељно очекивали долазак Месије. И као што синови Заведејеви бише названи синови громови (Мк. 3, 17), пошто су имали да као гром одгрме у васељени проповед еванђелску, тако и овај свети Јосиф би назван сином утехе, пошто су апостолски трудови његови имали донети велику радост избраницима Божјим. И свети Златоуст, тако објашњавајући промену имена његовог, каже: Изгледа ми да је он добио име по заслузи, јер је био способан и изврстан да теши.


По вазнесењу Господњем на небо, свети апостоли живљаху сви заједно у Јерусалиму, као што о томе пише у Делима Апостолским: А у народа који верова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. И колико их год бејаше који имађаху њиве и куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима (Д. А. 4, 32. 34-35). Тада и свети Јосиф, прозвани од апостола Варнава, продаде гореспоменуто имање, које се налажаше близу Јерусалима и које му остаде у наслеђе од родитеља; и добијене новце донесе и метну апостолима пред ноге, не оставивши ништа за себе (Д. А. 4, 36-37). Јер он жељаше да се богати у Бога, у кога се стварно и обогати, као што се сведочи о томе за њега: Беше човек благ, и пун Духа Светога и вере (Д. А. 11, 24).


Варнава се често виђао са Савлом и препирао с њим из Светога Писма о Господу Христу, желећи да га приведе светој вери. Али Савле беше веома велики ревнитељ отачких предања, и подсмеваше се светом Варнави као обманутом човеку, а на Христа говораше хуле, називајући га сином дрводеље, простом незналицом, преданим на срамну смрт. А када после убиства светог првомученика Стефана од стране Јевреја, Савле поче гонити Цркву, улазећи у куће верних, вукући људе и жене и затварајући их у тамнице (Д. А. 8, 3), тада свети Варнава плакаше за Савла, и мољаше се Богу подижући чисте руке своје, да просвети душевне очи Савлу, да би познао истину. Јер је веома желео да му Савле буде друг по вери хришћанској, као што му је био друг у Гамалиловој школи.


И не бише узалуд молитве и сузе светога Варнаве, јер када дође време милосрђа Божјег, Савле се обрати ка Христу, призван гласом Господњим с висине, на путу за Дамаск (Д. А. 9, 4). И преобрати се вук у овцу, и хулитељ имена Христова стаде прослављати Господа Христа, и дотадањи гонитељ постаде заштитник Цркве, јер пошто прими свето крштење, Савле одмах стаде обилазити зборнице јеврејске и проповедати Исуса, да је Он Син Божји, и изобличаваше Јевреје који живљаху у Дамаску. А кад се врати у Јерусалим, Савле покушаваше да се прибије уз ученике Христове; и сви га се бојаху, јер не вероваху да је и он ученик Христов (Д. А. 9, 26). Тада свети Варнава, сревши га, рече: Када ћеш, о Савле, престати бити хулитељ великог имена Христовог и гонитељ верних слугу Његових? Докле ћеш се противити страшном тајанству, које је одавна предсказано од пророка, а у садашње време се збило ради спасења нашег? - А Савле припаде к ногама његовим са сузама, говорећи: Опрости ми, учитељу истине, Варнаво! Сада се уверих да је све истина што си ми ти о Христу говорио; и Онога кога раније хулећи називах сином дрводељиним, сада исповедам да је Син Божји јединородни, савечан Оцу и сабеспочетан, Сијање славе Очеве и Обличје бића Његова;[11] Он умањи себе узевши облик слуге,[12] постаде савршен човек родивши се од Пресвете Дјеве Богородице Марије, и добровољно претрпе крст и смрт, и, васкрснувши из мртвих у трећи дан, јави се вама, апостолима Својим, и узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, и опет ће доћи у слави да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.


Чувши овакве речи од ранијег хулитеља и гонитеља, свети Варнава се удиви и заплака од радости; па загрливши и пољубивши Савла, упита га: Ко те, о Савле, научи да збориш такве богонадахнуте речи? Ко те убеди да исповедаш да је Исус Назарећанин Син Божји? Откуда се ти научи тако савршеном познању догмата небеских?


Тада Савле, сав у сузама, рече скрушена срца: Сам Господ Исус Христос, кога ја грешни хуљах и гоњах, Он ме научи свему овоме, јер се Он јави и мени, као изроду, и Његов божанствени глас још ми силно бруји у ушима. Када ме необична светлост обасја с неба, и ја падох од страха на земљу, к мени дође глас који ми говораше: Савле, Савле, зашто ме гониш? А ја у страху и ужасу рекох: Ко си ти, Господе? Он ми на то одговори кротко и благо: Ја сам Исус, кога ти гониш? Удививши се веома Његовој дуготрпељивости, ја молећиво рекох: Господе, шта хоћеш да чиним? Тада ме Он научи свему овоме што ти рекох.[13]


Свети Варнава онда узе Савла за руку и приведе га апостолима, говорећи: Ево, онај који нас гоњаше, сада је наш; онај који нам се противљаше, сада исто мисли с нама о Господу нашем; онај који нам беше непријатељ, сада је наш пријатељ и сатрудбеник у винограду Христовом. Ево представљам вам кротко јагње, које раније беше свирепа звер. - При томе Савле исприча апостолима, како на путу виде Господа и шта му Господ рече, и како у Дамаску смело проповедаше име Исусово.


Чувши све то, апостоли се дивљаху и радоваху и слављаху Бога. И Савле беше заједно са њима, долазећи и одлазећи из Јерусалима, и неустрашиво проповедајући име Господа Исуса, и изобличавајући Јевреје и јелине. А ови се чуђаху њему, како он, који је до недавно гонио оне који исповедају име Исусово, сада сам проповеда Исуса; и тражаху да га убију. Када то сазнадоше братија, они одведоше Савла из Јерусалима у Кесарију и отпустише га у Тарс,[14] у постојбину његову, да тамо проповеда Господа Христа.


У то време стаде се у великом и славном граду, Антиохији Сиријској, ширити света вера у Господа нашег Исуса Христа. Јер када би убијен свети првомученик Стефан, и тог дана настаде велико гоњење на цркву јерусалимску, сви се верни, осим апостола, расејаше по крајевима јудејским и самаријским. Тада неки од оних што се расејаше, прођоше до Феникије и Кипра и Антиохије, говорећи реч спасења најпре само Јеврејима; затим почеше и јелинима благовестити Господа Исуса, и беше рука Господња с њима, и много њих вероваше и обратише се ка Господу.[15]


То дође до ушију цркве јерусалимске; и свети апостоли послаше светог Варнаву у Антиохију Сиријску да види шта се тамо збива, и да утврди новообраћене. Дошавши тамо и видевши благодат Божју, он се обрадова, и утврди их да неодступно бораве при Господу. Доста времена проповедаше тамо свети Варнава и врло много народа присаједини Господу. Но видевши да се сваким даном умножавају ученици а да је учитеља мало, и да је жетва велика а посленика не много, свети Варнава остави на неко време Антиохију и отпутова у Тарс да потражи свога пријатеља Савла. Нашавши га, он га доведе у Антиохију. И труђаху се обојица на обраћању душа људских ка Христу Богу, приводећи вери у Христа Јевреје и јелине. И проведоше у Антиохији читаву годину, сабирајући се у храму и учећи народ. И тамо се најпре ученици назваше хришћанима.


Пошто мину година, Варнава и Савле решише да се врате у Јерусалим, да обавесте свете апостоле о томе шта благодат Божја чини у Антиохији. Том приликом Антиохијци, сваки колико је ко имао, послаше што треба својој сиромашној и убогој браћи у Јудеји, пошто тада беше тамо велика глад, сагласно пророштву светога Агава који беше један од седамдесеторице апостола (Д. А. 11, 28). Сабравши доста милостиње, антиохијски верници послаше је старцима по Варнави и Савлу. Када свети апостоли Варнава и Савле, сада прозван Павле, стигоше у Јерусалим, они веома обрадоваше Цркву, обавестивши је о умножењу верних у Антиохији и доневши обилну милостињу од њих. У то време у цркви јерусалимској изненада настаде велика смутња, јер цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве, и погуби Јакова брата Јованова мачем (Д. А. 12, 1-2). Видевши да је то по вољи Јеврејима, он нареди да ухвате и Петра, и затвори га у тамницу, из које Петра изведе свети анђео. Док у Јерусалиму не престаде та смутња, изазвана у Цркви од гонитеља, Варнава и Савле се кријаху у дому гореспоменуте Варнавине тетке Марије, куда и свети Петар дође ноћу када га анђео изведе из тамнице. Потом Варнава и Савле, свршивши свој посао у Јерусалиму, вратише се понова у Антиохију, повевши са собом и сина Маријиног Јована, прозваног Марко. Пошто они проведоше у Антиохији неко време у пошћењу, и у молитвама, и у служењу божанствене Литургије, и у проповедању речи Божје, нађе за сходно Дух Свети да их пошаље к незнабошцима на проповед. И рече Дух Свети пророцима и учитељима који беху у антиохијској цркви: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах. Тада постивши се и помоливши се Богу, и метнувши руке на њих, отпустише их (Д. А. 13, 2-3).


Они најпре сиђоше у Селевкију;[16] оданде отпловише на Кипар, и задржаше се у Саламини.[17] Свуда где пролажаху, они јављаху реч Божију; а слуга им беше гореспоменути син Маријин Јован, назван Марко. А кад прођоше острво до Пафа,[18] нађоше некаквога врачара и лажног пророка, Јеврејина, по имену Елима, који беше поред намесника Сергија, човека разумна. Они ту просветише намесника светом вером, а врачара Елиму, који им се супроћаше, ослепише речју. Одвезавши се из Пафа, они дођоше у Пергу Памфилијску. А слуга њихов Јован, односно Марко, видећи како велике невоље они подносе ради Еванђеља Христова, па се ни смрти не страше, уплаши се, као млад, да путује с њима, и, одвојивши се од њих, поврати се у Јерусалим к мајци својој. Варнава пак с Павлом, отишавши из Перге дођоше у Антиохију Писидијску. Пошто их отуда изгнаше, они отресоше на њих прах са ногу својих и дођоше у Иконију.[19] Но и ту Јевреји и незнабошци намераваху да их камењем побију. Дознавши за то, они побегоше у градове Ликаонске:[20] у Листру и у Дерву и у околину њихову. И тамо проповедаху Еванђеље. Ту они исцелише једног човека који беше хром од утробе матере своје, и не беше никада ходио. Апостоли га дигоше на ноге, и он стаде сасвим добро ходити. А народ, сматрајући их за богове, хтеде им принети жртве; при томе народ називаше Варнаву Зевсом,[21] а Павла Хермесом;[22] и свети апостоли једва уставише народ да им не приносе жртве. Потом тај исти народ, подговорен од Јевреја, устаде на њих и засуше Павла камењем, и извукоше га из града мислећи да је мртав. А он уставши уђе у град, и сутрадан изиђе с Варнавом у Дерву. И проповедавши Еванђеље граду том и обративши многе ка Христу, кренуше натраг за Антиохију Сиријску идући истим путем. Свуда на том путу свети апостоли утврђиваху душе ученика, молећи их да остану у вери и убеђујући их, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје. И рукоположивши им презвитере по свима црквама, и помоливши се Богу с постом, оставише их Господу у кога вероваше. И зауставивши се у Перги, и објавивши тамо реч Господњу, сиђоше у Аталију. Затим отпловише у Антиохију Сиријску, одакле беху послани Духом Светим да проповедају незнабошцима реч Господњу. Стигавши у град, и сабравши верне, они им испричаше све што Бог учини с њима, и како многе незнабошце они приведоше Христу. И остадоше свети апостоли у Антиохији не мало времена.


Потом међу вернима од Јевреја и јелина настаде распра поводом обрезања, јер неки, дошавши из Јудеје, учаху браћу: ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасти. Верни из незнабожаца сматраху обрезање великим теретом за себе. Варнава и Павле супроћаху се Јеврејима и штићаху од обрезања јелине. Али пошто спор и препирање око тога не престајаху, то се појави у антиохијској цркви потреба да понова пошаље свете апостоле Варнаву и Павла у Јерусалим к апостолима и презвитерима, да их упитају поводом обрезања. Осим тога било је потребно да их Варнава и Павле известе о томе "како Бог отвори незнабошцима врата вере" (Д. А. 15, 4). Послани од цркве антиохијске, Варнава и Павле, пролазећи Феникију и Самарију, обавештаваху верне о обраћању незнабожаца, чему се сва браћа веома радоваху. А кад дођоше у Јерусалим, с љубављу их прими Црква, и свети апостоли, и старци; и сви с радошћу саслушаше казивање Варнавино и Павлово о знамењима и чудесима која учини Бог преко њих међу незнабошцима. Односно пак обрезања свети апостоли, саборно испитавши и посаветовавши се, одлучише да се потпуно укине за верне, не само за оне из незнабожаца него и за оне из Јевреја, као непотребно новој благодати. Притом свети апостоли нађоше за потребно да од своје стране пошаљу неке хришћане са Варнавом и Павлом у Антиохију ка тамошњим хришћанима из незнабожаца, и изабраше за то Јуду, прозваног Варсава, и Силу, људе знамените међу браћом, и написаше овако:


Апостоли и презвитери и браћа поздрављају браћу која су по Антиохији и Сирији и Киликији што су од незнабожаца. Пошто ми чусмо да неки, изишавши од нас, сметоше вас речима и раслабише душе ваше говорећи да треба да се обрезујете и да држите закон, а на што они не имађаху од нас заповест; то ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро да вам пошаљемо изабране људе са љубљеним нашим Варнавом и Павлом, с људима који су предали душе своје за име Господа нашег Исуса Христа. Посласмо дакле Јуду и Силу, који ће вам то и усмено изложити. Јер нађе за добро Свети Дух и ми да никаквих тегоба више не мећемо на вас осим ових потребних: да се чувате од идолских жртава и од крви и од удављенога и од блуда, и да не чините другима оно што себи не желите. Ако се држите тога, добро ћете учинити. Будите здрави (Д. А. 15, 23-29).


Са таквом посланицом кренуше на пут из Јерусалима у Антиохију свети апостоли Варнава и Павле, а с њима и Јуда и Сила. У то време споменути Јован, звани Марко, син Варнавине тетке Марије, не усуђујући се да приђе светом Павлу, приступи своме рођаку, светом Варнави, са покајањем и сузама, жалећи што се беше одвојио од њих када они проповедаху Еванђеље међу незнабошцима, и мољаше светог Варнаву да га опет поведе са собом, обећавајући да ће неустрашиво ићи на сва страдања и на смрт за Господа. Варнава га поведе као свог нећака; и тако сви заједно допутоваше у Антиохију. Сабравши верне, апостоли им уручише посланицу. Прочитавши је, сви се веома обрадоваше. А Јуда и Сила обилном речју утешише браћу и утврдише. Након извесног времена Јуда се врати у Јерусалим, а Сила остаде тамо. Павле пак и Варнава живљаху у Антиохији, учећи и благовестећи реч Господњу.


После неког времена Павле рече Варнави: Треба да посетимо браћу нашу по свима градовима у којима проповедасмо реч Господњу, да видимо како живе. - Свети Варнава пристаде на то. Притом Варнава хтеде да поведе са собом свога нећака Јована - Марка, али Павле беше против тога, говорећи: Зашто да водимо са собом плашљивог младића, који нас раније остави у Памфилији, не хтевши да иде с нама на дело на које смо били послани, и одвојивши се од нас врати се својој кући?


Тако постаде распра међу њима, пошто је Варнава хтео да узме са собом Јована, а Павле није хтео. Стога се они раздвојише, са намером да сваки иде својим путем одвојено. А ово би по промислу Божјем, да би они, идући одвојено, привели спасењу велики број душа. Јер је сасвим било доста да један велики учитељ проповеда онде, где су намеравали да иду заједно два велика учитеља; проповедајући пак одвојено, они би Цркви донели двоструку добит, обративши вери Христовој разне народе, један на једној, други на другој страни. Свети Павле, узевши са собом светог Силу, отпутова у Дерву и Листру, а свети Варнава отплови на Кипар са својим нећаком Јованом (Д. А. 15, 36-41; 16, 1).


Стигавши на острво Кипар, постојбину своју, свети Варнава узе на себе не мале трудове, јер ту много народа обрати Христу. Пошто умножи на Кипру број верних, Варнава отпутова у Рим и, како неки казују, први проповеда Христа у Риму.


Затим основавши и утврдивши епископски престо у граду Медиолану,[23] Варнава се понова врати на Кипар. И када он ту, у граду Саламини, учаше о Христу, дођоше из Сирије неки Јевреји и стадоше му се противити и бунити народ, говорећи да све што Варнава проповеда противно је Богу и закону Мојсијеву, и многим клеветама каљаху чесно име Варнавино и рађаху му о глави, подбадајући многе против њега. А свети апостол, провидећи свој мученички крај, сазва све верне тога града и, пошто их довољно поучи да буду јаки у вери и у добрим делима, он одслужи божанствену Литургију и све причести Пречистим Тајнама Христовим. Затим, узевши насамо свога сапутника Марка, рече му: Данас ћу скончати од руку неверних Јевреја, као што ми каза Господ; а ти, узевши тело моје које ћеш наћи ван града на западној страни, погреби га, па иди к другу моме апостолу Павлу и обавести га о свему односно мене.


Свети Варнава имађаше код себе еванђеље од Матеја, које беше преписао својом руком; и завешта светом Марку да га сахрани са тим еванђељем. Затим давши последњи целив свом рођаку светоме Марку, сам оде у зборницу јеврејску. И када им тамо стаде из пророчких књига говорити о Христу, устадоше против њега Јевреји што беху дошли из Сирије, а побунише и друге Јевреје, па, метнувши на њега своје убилачке руке, изведоше га ван града на западну страну и засуше камењем; онда наложише ватру и бацише у њу тело светог апостола да се сажеже. Но када потом дође тамо свети Марко са неколицином браће, он нађе тело светог апостола Варнаве потпуно целим, нимало од огња повређеним. Узевши свето тело, он га сахрани у једној пећини, удаљеној од града пет попришта, и на груди стави му еванђеље, сагласно завештању светог апостола.[24] Затим свети Марко пође да тражи светог апостола Павла; и нашавши га у Ефесу исприча му све о кончини светог апостола Варнаве; свети Павле оплака светог Варнаву, а Марка задржа код себе.


После убиства светог Варнаве настаде у граду Саламини велико гоњење од Јевреја на верне, те се сви разбегоше из града куда је ко могао. Од тога времена паде у заборав место где беху сахрањене чесне мошти светог апостола Варнаве. Након много година, када се вера Христова беше раширила по свима крајевима земље, и када грчкоримским царством управљаху хришћански цареви, и када цело острво Кипар сијаше побожношћу и правоверјем, Господу би угодно да прослави оно место где почиваху мошти светог апостола Варнаве. На том месту почеше се збивати дивна чудеса. Тако, најпре један болесник, који случајно преноћи на том месту, доби здравље. То се исто догоди и са другим болесником. Када то дознадоше верни, они нарочито долажаху тамо, преноћиваху, и добијаху исцељење од својих недуга. На тај начин то се место прочу свуда, те доношаху многе болеснике и раслабљене, и сви се потпуно исцељиваху, и враћаху се здрави домовима својим. Довођаху тамо и бесомучне, и одмах духови нечисти излажаху из људи са великом кукњавом. Тамо хроми добијаху ход, слепи - вид, и уопште сваки, ма од какве болести боловао, добијаше исцељење. Радоваше се томе град Саламина, ма да знао није због чега се на том месту збивају таква чудеса, јер нико знао није о моштима светог апостола Варнаве. И називаху то место: Место здравља. Но треба знати на који начин бише пронађене чесне мошти светог апостола.


Неки зли јеретик, Петар белитељ, звани Кнафеј, противник Четвртог Васељенског Сабора светих отаца,[25] одржаног у Халкидону,[26] и заштитник јереси Евтихијеве, и помагач зловерја Аполинаријева, за царовања Зенонова,[27] лукавошћу се докопа патријаршијског престола антиохијског и наношаше Цркви Христовој велику штету својим погрешним учењем. Притом се он не задовољаваше епархијом антиохијског престола, у којој гоњаше и злостављаше правоверне, предавајући их на многа мучења, него зажеле да захвати под своју власт и острво Кипар, које издавна беше слободно, да би и на њему сејао лажно учење и гонио оне који би му се супротили. Јер Кипарци, као правоверни хришћани, одбациваху његово погрешно умовање да је на крсту, тобож, пострадало Божанство. Али он, желећи да их на сваки начин привуче к себи, говораше: Пошто реч Божја дође на Кипар из Антиохије, због тога Кипарска црква треба да буде под антиохијским патријархом.


Због свега тога архиепископ кипарски Антимије паде у велику тугу, јер је знао да Петар, уживајући велико благовољење царево, може лако добити што хоће и учинити по својој вољи. И стварно, убрзо стиже на Кипар царево наређење да архиепископ кипарски отпутује у Цариград, и да на сабору пред патријархом да одговор Антиохијанима, који траже да се острво Кипар потчини антиохијској епархији. Архиепископ беше у недоумици шта да ради: јер не смеђаше да се оглуши о царево наређење, и бојаше се не ићи у Цариград. Иако беше светог живота, али не беше вичан препиркама, па се бојаше да ће бити побеђен у спору са противницима. Зато он стаде усрдно постити и молити се, са сузама иштући од самога Бога помоћ, заштиту и користан савет. И једне ноћи када архиепископ задрема од великог молитвеног труда, пред њим стаде неки божанствени муж у светлој свештеној ризи, обасјан небеским лучама, и рече: Зашто, архиепископе, тако много тугујеш и жалостиш се? Не бој се, јер нећеш ни најмање пострадати од својих противника. - Рекавши то, јавивши се муж постаде невидљив. Пробудивши се из сна, архиепископа спопаде ужасан страх, и он се крстолико простре на земљи за молитву, и са многим сузама мољаше се, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, не остави ову Цркву Твоју, него јој помози ради славе светог имена Твог. И ако је ово виђење од Тебе, онда учини, молим Те, да се оно понови и други пут, и трећи пут, да би се ја грешни уверио да си Ти помоћник мој са мном.


Следеће ноћи архиепископ имаде исто виђење; онај пресветли муж јави му се и рече: Ја ти већ казах да ни најмање нећеш пострадати од својих хвалисавих противника. Ничега дакле не бојећи се, иди у Цариград. - Рекавши то, јавивши се муж постаде невидљив. А архиепископ Антимије, заблагодаривши Богу и никоме не казавши за виђење, присаједини молитву молитви и сузе сузама, да се и трећи пут удостоји истог виђења и да му буде откривено ко је тај што му се јавља.


И треће ноћи јави се архиепископу исти муж и рече: До када ти нећеш веровати мојим речима, које ће се збити ових дана? Иди без страха у царствујући град, јер ћеш се отуда вратити са славом, не претрпевши ништа од својих противника; сам Бог биће ти заштитник ради мене, слуге Свога. - Тада се архиепископ усуди да упита јавившег се: Молим те, господине мој, кажи ми ко си ти што ми ово говориш?


Он одговори: Ја сам Варнава, ученик Господа нашег Исуса Христа, кога је Дух Свети послао заједно са изабраним сасудом светим апостолом Павлом на проповедање речи Божје незнабошцима. Да би се уверио у истинитост мојих речи, ево ти знака: изађи ван града на западну страну пет попришта, и на оном месту које називате Место здравља (јер тамо ради мене Бог чудесно даје здравље болеснима), раскопај земљу под дрветом што рађа рошчиће, па ћеш наћи пећину и раку, у којој су положене мошти моје, и Еванђеље од светог апостола и еванђелиста Матеја које преписах својом властитом руком. И када противници твоји, који хоће ову цркву да потчине себи, стану говорити да је Антиохија апостолски престо, ти им онда одговори и реци: и мој град је апостолски престо, јер имам апостола који почива у моме граду.


Изговоривши то архиепископу, свети Варнава постаде невидљив. А архиепископ, препун радости свесрдно заблагодари Богу, па сазва клир и све градоначелнике и народ и исприча свима о трикратном јављању и речима светог апостола Варнаве, и крену на оно место са псалмопојањем и чесним крстом напред. Када стигоше на место које у виђењу беше означио свети апостол, стадоше раскопавати земљу под дрветом; и када мало откопаше, нађоше пећину, камењем затворену. Пошто уклонише камење, утледаше ковчег и осетише силан и неисказано диван мирис. А када отворише ковчег, видеше у њему чесне мошти светог апостола Варнаве читаве и неповређене, и Еванђеље на његовим грудима.[28] Тада сви, радосни и весели, громко узношаху славу Богу, и побожно се клањајући чесним моштима додириваху их с вером и љубављу. И збише се том приликом многа чудеса: јер додиривањем чесних моштију добијаху здравље сви болесници, ма каква болест да беше на њима.


После тога архиепископ Антимије, не усуђујући се да покрене са тог места чесне мошти светог апостола, запечати кивот оловом и одреди да тамо бораве духовници и да даноноћно врше уобичајена псалмопојања на гробу светог апостола. Сам пак отпутова у Цариград, и представши сабору одговараше противницима онако како га беше научио у виђењу свети апостол Варнава. Притом обавести цара и патријарха и сав сабор о обретењу чесних моштију светог апостола Варнаве. Цар Зенон се веома обрадова томе, што се у дане царовања његова обрете такво прескупоцено духовно благо, и одмах издаде наредбу да острво Кипар не буде под влашћу патријарха него да кипарски архиепископ самостално управља њиме; и још издаде наредбу да кипарског архиепископа постављају кипарски епископи.


Оваква самосталност би дарована острву Кипру због моштију светог апостола Варнаве. И од тога времена стаде се престо архиепископства кипарског називати престолом апостолским, као и остали патријаршијски престоли. А блажени архиепископ кипарски Антимије доживе велике почасти од цара и од целог духовног сабора. Цар измоли за себе оно Еванђеље које беше нађено на грудима светог апостола. Добивши га, он га раскошно украси златом и драгим камењем и положи у цркви своје царске палате. Архиепископу пак даде врло много злата за зидање прекрасне цркве на оном месту где беху пронађене чесне мошти светог апостола Варнаве.


И врати се архиепископ на Кипар са славом и чешћу, и убрзо подиже велику и дивну цркву у име светог апостола Варнаве, и чесне мошти његове положи у светом олтару на десној страни. И установи да се спомен светог апостола Варнаве празнује једанаестог јуна, када чесне мошти његове беху обретене, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног, сада и увек и кроза све векове. Амин.


Извор: svetosavlje.org

субота, 09. јун 2012.

Браћо, уздајте се у Бога !


Архимандрит студенички Тихон пише: „Пре неколико дана смо пронашли један важан документ: Беседу Св. Владике Николаја из 1938. године. Беседа је била међу папирима и фотографијама које су биле у актен-ташни покојног оца Јулијана. Ја сам те папире више пута листао, али нисам обраћао пажњу. О. Јово Радосављевић, који је ових дана био код нас и све папире прегледао, одмах ју је запазио.
Беседа је куцана на машини, а неке речи су уписане и дописане руком. По свему судећи, Владика је беседу откуцао када је имао инспирацију, а оставио је празна места да се упише: храм или манастир (где ће беседа бити читана), свети који се слави тога дана (простор за светог је остављен на два места), и година. Св. Владика је дописао потребно, потписао, ударио печат, и опет дописао: „По прочитању оставити у архиву манастира". Судећи по овом натпису, печату и потпису, рекло би се да нема дупликата куцаног текста. Не знамо да ли је ова беседа преписивана и да ли је има у сабраним делима."
Наводимо куцани текст беседе. Оно што је Св. Владика руком писао, наводимо косим словима. Беседа гласи:
Свему народу сабраном код манастира св. Арханђела у Вујну, да прослави срцем и душом и мислима и речима Свевишњега Бога Створитеља и Божјег великог слугу крилатога Арханђела Гаврила.


ПОМОЗИ ВАМ БОГ, БРАЋО!


И помагао је и помоћи ће Бог свима вама који са страхом Бога славите и са поштовањем спомињете свете Божје арханђеле и анђеле.
Помогао је Бог оцима вашим у временима тешким и искушењима мучним, па ће помоћи и вама у овом садашњем времену.
Помогао је сваком ко год Га је са вером призивао и са страхом славио, у рату и у раду, у немиру и у миру, на путу и на суду, чобанину у шуми и ђаку у школи, домаћину на њиви и домаћици крај колевке, па ће тако помоћи и вама у овом садашњем часу и времену.
Помогао је Господ Бог сваком праведнику, који је вечној правди свећу палио, и који је правду говорио, за правдом ходио и за правду се борио. По правди је помогао праведнику. Али по милости помогао је и неправеднику ако се овај покајао; ако је лаж зборио па се покајао и почео истину говорити; или ако је неправду чинио и Божји закон газио па се покајао; или ако је крао па се покајао и вратио украђено, и таквоме је Бог помогао по милости својој. Па ће помоћи и вама свима који волите истину да зборите и правду да творите; али ће Он исто тако помоћи и онима који су за неправдом ходили и неправдом цели свој живот огубали па се покајали, и неправду своју правдом поправили, украђено повратили, закинуто платили, а отето накнадили.
Веран је Бог, браћо, и неће учинити невере човеку. Грешан човек чини неверу Богу, зато пада и пропада, али Бог неће учинити невере човеку верном. Нити хоће Бог да остави човека, нити да га изда. Како би Творац оставио и издао своје створење? Али грешан човек оставља Бога и издаје Бога - зато пада и пропада. Ваистину пада и пропада свако ко је неверан Богу и оставља и издаје Бога. А Бог не пада него стоји вечно и непоколебљиво.
Овако се молио Богу један светац Божји:
Боже мој! Који се год у тебе уздају, неће се осрамотити; осрамотиће се они који се одмећу од тебе беспутно (Пс. 25).
Зар не видимо ми браћо, како се сваки дан обистињава ова реч? Зар не гледамо непрестано срамоту одметника од Бога, одметника од цркве Божије, одметника од закона Божијег, одметника од вере и поштења? Има ли ико жив од вас који је видео у комшилуку своме или у селу своме како је доживео срамоту неко ко се ругао светињи, ко је хулио свето име Божије, ко је лагао и крао и криво се клео и преоравао другоме и премеђавао и пакостио злобио и мрсио кад сав народ пости и радио у празнике кад сав народ празнује и бесчастио туђи образ и одводио и заводио туђе кћери и отимао туђу имовину. Таквим неделима нико се није прославио. Кроз таква недела сваки је доживео срамоту пре или после; срамота је пала на њега и на кућу његову и на синове његове па чак и на унуке и праунуке. А ко се у Господа уздао није се никад осрамотио. Господ је прославио и њега и пород његов, заиста прославио и благословио. Сва зла дела су проклета, и свако ко твори зла дела, навлачи проклетство на себе и на децу своју. Ко се пак Бога боји и Бога слави и у Бога се узда, тај прима стоструки благослов, и благослов се не удаљује од њега ни од рода његовог ни од огњишта његовог ни од труда његовог ни од стоке његове ни од њиве његове нити од труда његовог.
Боље је бити прослављен него осрамоћен и боље бити благословен него проклет, као што је бољи живот од смрти и здравље од болести и светлост од мрака. Нека би вас Бог све прославио славом својом и благословио благословом својим, све вас који сте се данас сабрали на славу и на молитву у овој дивној светињи вашој и светињи отаца ваших. Нека би свети Арханђел умолио Господа за све вас да би се од вас отклонила свака срамота и одбило свако проклетство, а место тога обасјала вас слава Божја и снажио вас благослов Божји.
Помози вам Бог, браћо!
Ја вас поздрављам старим српским поздравом: Помози вам Бог, браћо! И кад вас тако поздрављам ја у себи мислим и у срцу Бога молим да вам помогне веру сачувати да би вам се живот сачувао и поштење одржати да би вам се држава одржала, и братољубље раширити, да би се радост и песма у земљи вашој раширила. Још у себи мислим и у срцу се за вас Богу живоме молим, да вас Бог помогне добро мислити а зло не слутити, добро зборити, добру се надати и све добро зборити. И још да благи Бог помогне правим путем ходити, злобу заборављати а милост и радост свуда сејати. Јер што човек сеје оно ће и пожњети, ако зло - зло - ако ли добро - добро. Ко сеје правду, сачуваће га Бог од неправде и неправедника. Ко сеје милост, Бог ће га помиловати у оба света. А ко сеје радост Бог ће га обрадовати.
Зато вас и не поздрављам неким новим поздравом: здраво! Или добро јутро! Него вас поздрављам старим српским поздравом: Помози вам Бог, браћо! Поздрављам вас овим многопознаним молитвеним поздравом, којим су краљеви наши поздрављали војску своју и свештеници српски и духовници српски вазда и вазда.
Уздајте се у Бога створитеља, па се не бојте никога и ничега. Бог је штит ваш и одбрана ваша. Ко се у Бога уздао, никад се није постидео него се прославио у оба света. Оци ваши у њега се уздаше, и никад се не постидеше него се прославише и од Бога благословени бише, те славу и благослов и на вас пренеше. Њима покој души на небу и вама и свима живот и благослов и мир и радост сада и навек АМИН.


У Светој Жичи 1938. године (овде је ударен печат) Николај

О ЕВРОПИ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР БЕСЕДА 44 СВ.Владика Николај Велимировић


Благо народу чији се владар одушевљава Богом и хвали Бога и пева Богу! Његов народ поштоваће истог Бога и свога владара волети као мудра и добра. Цар Давид певао је уз харфу: Да хвали душа моја Господа! Свако диханије нека хвали Господа!. И гледајући величанство Божје он је за себе говорио: Ја сам црв, а не човјек! Зато је Давидов народ Бога поштовао, а Давида волео.


У старо време римски ћесари гонили су народ да њих сматра за богове. Због тога народ није знао за једног Бога, а своје глупе ћесаре, нити је поштовао као богове, нити иј волео као људе. Тако је одувек било, кад год су надмени и уображени људи захтевали да им људи одају божанску част, људи су им одрицали и човечанску част. И кад су андувени мехури прсли и спљоштили се, људи су им се насмејали. Самозвани и лажни богови одувек су били и лажни људи. А када се јавио један прави Бог на земљи у човечјем облику, Он је смерно ходио и свима служио. Није се устурио био у престолу па захтевао да људи пред њим падају и љубе му папуче, него се сам сагињао да подигне узете, да исправи погрбљене, да васкрсне умрле, да извуче овцу из трња, да дигне динар из прашине, да опере ноге слугама својим. Зато му се сва васиона клања са страхопоштовањем и љубављу. Како ви судите о Европи? Африка и Азија називају Европејце белим демонима, према томе, они би могли Европу назвати Бела Демонија. Назвали би је бела због боје коже, а демонија због црнине душе. Јер се Европа одрекла јединога правога Бога и заузела престо и став римских ћесара. И као римски ћесари пре пропаст Рима објавила је свим народима на земљи, да се свак може клањати својим боговима како зна и уме, Европа ће то толерисати, али да се сви морају клањати њој као врховном божанству, било под именом Европе, било под именом културе.


Тако се, браћо моја, у наше дане повампирио сатански Рим, онај Рим пре цара Константина, који је огњем и мачем гонио Хришћане и спречавао Христа да пређе у Европу. Само што је Бела Демонија пала у тежу болест него пагански Рим. Јер, ако је пагански Рим био мучен од једног демона, Бела Демонија бива мучена још од седам злих духова, љућих од оног римског демона. Ево, дакле, почетка новог паганског Рима, ево и новог мучеништва Хришћанства. Будите спремни на мучење од стране Беле Демоније за Христа.


Нова паганска Европа не хвали се ни једним божанством иза себе. Она се хвали само собом, својом памећу, својим богатством, својом силом. Надувани мехур тек што није прсао, на смех Африке и Азије; сазрео чир који тек што није провалио да својим смрадом испуни сву васиону. То вам је садашња антихришћанска Европа, Бела Демонија.


Европа живи у зачараном кругу проналазака. Ко изиђе са неким новим проналаском, тај се оглашава за генија. Ко пак описује туђе проналаске, тај се оглашава за доктора науке. Проналасци су европски многобројни, скоро безбројни. Но, ни један од тих проналазака не чини човека бољим, поштенијим, просвећенијим. Европа за последњих хиљаду година није се јавила ни са једним јединим проналаском у области чисто духовној и моралној, но само у области материјалној. Проналасци европски довели су човечанство на обронак пропасти, довели су га у духовни мрак и мрачну квареж, каква се не памти у историји Хришћанства. Јер, све своје проналаске Европа је уперила против Христа; да ли по своме сопственом кривоумљу или по наговору Јевреја, не знамо.


Кад је пронађен телескоп, за посматрање удаљених звезда, научници европски протумачили су то на штету Јеванђеља Христова.


Кад је пронађен микроскоп, опет смех над Христом.


Кад је пронађена железница, парна фабрика, телеграфија и телефон, сав је ваздух брујао од самохвалисања европског на рачун Бога и Христа Његовога.


Кад су људи пронашли машине за пливање под водом, за летење у ваздуху, за разговор на великој даљини, тада се Европи Христос учинио тако непотребан и несавремен као мумије египатске.


Међутим, све своје проналаске у току последњих двадесет година Европа је употребила на своје самоубиство у светским ратовима, на злочин, на мржњу, на рушење, на превару, на изнуђивање, на срамоћење народних светиња и светих обичаја, на лажи, непоштења, разврате и безбоштва по целом свету. Но, Европа, уствари није никога преварила до саму себе. Нехришћански народи увидели су шта је Европа, шта она носи и шта она хоће, зато су је и назвали Бела Демонија.


Чуј, шта цар Давид каже: Једни се хвале коњима, а други колесницама, а ми се хвалимо именом Господа Бога својега. Они хвалисавци ће задремати на јастуцима своје лажне славе, а ми ћемо се дићи и усправити. Апостол Павле, пак још јаче виче: Шта ли имаш што нијеси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да нијеси примио (Кор. 4,7)? Знај, да су и сви проналасци пронађени на имању Божјем пред очима Божјим. И научи се стиду и поштењу. Амин.

Епископ Николај Велимировић - Нови Златоуст -духовни вођа Православне Народне Хришћанске Заједнице-


Владика Николај Велимировић, рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом календару или 5. јануара 1881. године по новом календару, у селу Лелић, недалеко од Ваљева. Крштен је у манастиру Ћелије, који је тада био парохијска црква села, а у њему је била и основна школа оног времена. Његови родитељи Драгомир и Катарина, шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола је био прво дете у родитеља.


По завршеној богословији одобрава му се стипендија на старо-римокатоличком факултету у Берну у Швајцарској. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и докторирао на тему "Вера у Васкресење Христово као основна догма Апостолске цркве". Други докторат одбранио је на Оксфорду где је завршио Философски факултет и докторирао на тему "Философија Берклија".


Замонашио се у манастиру Раковица код Београда 20. децембра 1909. године, где добија монашко име Николај. Потом завршава Духовну академију у Петрограду.


Почетком 1915. године председник српске владе, Никола Пашић, шаље га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија пропаганду против Србије. "Па шта да кажем?" - тражио је Николај инструкције од Пашића. "Кашће ти се само" - после дужег ћутања одговори му Пашић.


Од априла 1915. до априла 1919. године, пуне четири године, Николај је по Америци и Енглеској држао бројна предавања у црквама, на колеџима, универзитетима, хотелима, биоскопским салама, објашњавајући српску праведну и ослободилачку борбу против аустроугарске царевине. 


По завршетку Првог светског рата, док је још био у Енглеској, изабран је, 25. марта 1919. за епископа жичког, одакле је крајем 1920. године премештен у охридску епископију. Тих година, била је изузетно жива дипломатска активност Цркве и државе, па је епископ Николај био члан бројних делегација и мисија у Атини, Цариграду, Светој Гори, као и у Америци и Енглеској. Тек као епископ жички и охридски владика Николај развија своју пуну мисионарску и јеванђељску делатност. Мада под тешким условима, он свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда. Као некада Свети Сава. Обнавља ратом порушене цркве и манастире. Оснива сиротишта за незбринуту децу. Да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде, подржава новонасталу Православну Народну Хришћанску Заједницу или Богомољачки покрет, којим је и руководио између два рата.


По жељи Архијерејског сабора и православног народа Шумадије, владика Николај је 1934. године враћен на трон жичке епархије. Одмах се дао на обнављање манастира Жиче, па је она убрзо заблистала старим немањићким сјајем. Обновио је и многе друге манастире, нарочито венац манастира у Овчарско-кабларској клисури, која је названа Српска Света Гора.


Чим су Немци окупирали земљу, одмах су војне и полицијске снаге упале у Жичу и изоловале владику Николаја, а 12. јула 1941. ухапсили га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво, где је, под јаком немачком стражом, остао до 3. децембра 1942., када је заједно са јеремонахом Василијем (Костићем), потоњим епископом жичким, и својим синовцем Јованом Велимировићем пребачен у манастир Војловицу код Панчева. Крајем маја 1943., Немци су у Војловицу спровели и патријарха Гаврила.


Пред крај лета 1944. године, Немци су владику Николаја Велимировића и патријарха Гаврила спровели из манастира Војловица у злогласни логор Дахау у Немачкој. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи који су били заточени од нациста и који су прошли пакао логора Дахау.


Великим залагањем Димитрија Љотића патријарх Гаврило и владика Николај су пуштени из немачког заточеништва где су крај рата дочекали у Словенији са српским националистима.


Неко време потуцали су се обојица по земљама западне Европе, а затим се патријарх Гаврило вратио у земљу и преузео дужност поглавара Српске цркве. Владика Николај је кренуо голготским стазама емиграције. Није хтео да се врати у вољену Србију где је дошао на власт комунистички режим. Сматрао је да ће више урадити за свој народ, ако остане у емиграцији и покрене своје многобројне везе у високим круговима Америке и Енглеске да помогну Србији. "Када кућа гори, пожар се гаси споља" - говорио је он.


Из Америке је слао пакете и помоћ црквама и манастирима, монасима и монахињама, свештенству и народу. Све што је имао, све је даривао своме народу. Окупљао је и мирио Србе у туђини и учио их да, само ако буду сложни, ако буду везани за своју Цркву и обичаје, могу сачувати своје име и своје корене у далеком свету.


Упокојио се у Господу 18. марта 1956. године у руском манастиру Светог Тихона, у Пенсилванији (САД), а сахрањен у српском манастиру Св. Саве у Либертвилу. Одатле су му мошти пренете у Србију 1991. године у манастир Лелић.



Тропар св. Николају Српском


Глас 8.


Златоусти проповедниче Васкрслог Христа 
Путовођо рода српскога крстоноснога у векове 
Распевана лиро Духа Светога 
Поносе и љубави монаха 
Радовање и похвало свештеника 
Учитељу покајања свенародни владико 
Человођо богомољне војске Христове 
Свети Николаје српски и свеправославни 
Са свима светима Небеске Србије 
Моли Јединог Човекољупца 
Да подари мир и слогу роду нашему.



Проповед 5. О разочарењу св. еп. Николај (Велимировић)


Знате ли каквих људи има највише, мали мрави? 
Разочараних, а после ових – очараних. 
Разочарани су они који су пре тога били очарани. Очарани су они који ће тек бити разочарани. 
Је ли тако и међу вама, мали мрави? Изгледа да није. Тако мени изгледа, јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи, пак, свака ноћ испуњена је таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести. 
Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог света. 
Разочарани су милостиви јер нису били помиловани. 
Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани. 
Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарањ од греха само једна варка. 
Разочарани су они који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и стегли страсти, очи су им се отвориле и они су видели да су стегли само празне руке. 
Разочарани су они који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у страдању има сласти. 
Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као што је добро шибање мишића, да би очврсли. 
Многа ситна разочарења припремају само човека за једно велико. Претрпљено једно велико разочарење чини човека даљновидим за масу малих разочарења. 
Разочарења су шибања. Ја волим оне који су под тим шибањем очврсли, а не волим оне који су под тим шибањем омлитавили. 
Чвртине треба за овај живот, то обично заборављају људи који се највише жале на разочарања у овом животу. 
• У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једног дана гомили разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никада ни обећавао реке меда и млека; он вас, дакле у томе није ни могао обманути. Ви сте обмањивали сами себе, јер сте ви обећавали себи нешто на рачун живота, не знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са њим. 
Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе, и никада не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је смртни грех што не можете у себе да се разочарате, што н е с м е т е у себе да се разочарате. 


Разочарање себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге и претварати се да вас боли? Докле ћете затискивати уши да не чујете оне, који другом страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарење у вама? Ослушните, ослушните колико гласова говори о разочарењу у вама! Но ја сам још више: ја сам разочаран у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање. 
Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве војнике. Саморазочарење је регрутација за живот. При тој регрутацији један део кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део, пак, и не дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо, велики је део често многолетан, но никад пунолетан. 
Разочарајте се у свему и тад ће те бити очарани свим, чак и својим разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство, још пре но што смо се ја и ви у њ јавили. 
Благо онима којии су се много разочаравали, но који притом нису губили способност очаравати се. 
Благо онима који преживљавају, но не даду се преживети. 
Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но би био сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном. Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе? 
Разочарања су наковањ на кокојима судба кује људе. Сувише слаби падају у опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но довољно и остане у њима да могу надвладати самоубиство. Тада су пунолетни. Тада су спремни за живот. 
Знате ли каквих људи има највише, мали мрави? Оних који јецају у разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли у чему је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну хармонију, - у томе што је он шири и од трагедије и од комедије. 

Свети владика Николај О ПСОВЦИ И ХУЛИ НА БОГА


Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика - један француски официр, који је био са српском војском, на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе. 


Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш? 


У Светом Писму пише: срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло (Мудрости Соломонове 15, 28). Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом. За то се и вели још у Светом Писму: Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада (Мудрости С. 13, 3). Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја, да не ригају блатом; И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе? 


Ружећи другога човек испољава само своју душу. Има прича, како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао - а сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по артији. 
- Ти не слушаш шта ја говорим? рече псовач сликару. 
- А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам тога твог несретног суседа. 
Тако псовач продужи свој посао а сликар свој. 
Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу, 
- Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик а не онога гада. 
Одговори сликар: ја сам сликао према твојим описима тога човека. Онако гадан, и прљав и неваљао човек како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако. 
Кад то псовач чу и виде пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара. 
Ето, како језик човека испољава самога човека. 


А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч. 


Заиста, лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабокречином. Заудара језик псовача као што њива са коровом и жабокречином заудара. 


У таблицама Мојсејевим била је урезана на трећем месту заповест: Не узимај узалуд имена Господа Бога свога. Најузвишенија, најстрашнија и најспасоноснија реч, коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара, јесте реч Бог, т. ј. она реч која означава Онога, који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога? 


Какво добро очекујете од Бога, ви што грдите Бога? Никакво, сем проклества себе и свога порода и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина; животиња није толико ниска, да хули на Бога, но на против, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба. 


Најжалосније је у српском народу то што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено је пљувати, но нису написали нигде забрањено је псовати. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у плућима! Заиста браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних мисли. Ко ово није успео томе школовање помаже само да једном наученом вештином зарађује себи хлеб као што школован (на свој начин) међед зарађује себи хлеб својом наученом вештином играња. 


А ово су страшне речи Господа Исуса односно псовке и псовача: 
Породи аспидини! Како можете добро говорити, кад сте зли? јер уста говоре од сувишка срца. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рекну људи, дати одговор у дан страшнога суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити. (Матеј 12, 34). Чујте и разумите ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судијом, где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камо ли да не чује ваше богохулне речи. 


Но богохулство није само када директно хулиш на име Божје. Бого хулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули на ковача који је секиру сковао. 
А благо вама, који држите језик под гвозденим катанцем. Вели се у Светом Писму: језик је праведников сребро оковано (Мудрости Сол. 10, 20). Заиста ваше речи оправдаће вас пред Богом, јер ваше су речи чисте и светле као сребро оковано. 
Заиста, стеница не осећа свој смрад, но они који имају нос осећају смрад стенице. Тако и псовач не осећа смрад свога језика, но они што стоје око њега, окрећу свој нос од њега. 


Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, на име: на утеху људима а на славу Бога. Неће анђели небески окретати своју главу од вас, као што ви окрећете своју главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера. Завладајте језиком својим, и завладали сте најјачом тврђавом. Нека вам Свемоћни Господ буде у томе у помоћи. 


Пресвети и Пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете, да га у истини очисте и освете. Да би језик и српског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, - инструмента наше утехе а твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну. 







"Не узимај узалуд име Господа Бога својега" (Трећа Божја заповест). 


Шта? Зар има некога, ко се усуђује узети узалуд или вређати страшно и моћно Име Господа Свевишњега? Кад се на небу помене Име Божје, небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, архангели почињу певати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути Име Најсветије без трепета душе и без дубоког уздисаја чежње? Или још више и још страшније: ко се усуђује да вређа или псује свесвето Име Божије? 


Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но кад му поменеш једно једино Име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим погледом благодариће ти на помену тог Имена. 


Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му Име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама. 


Кад навале на човека зли дуси, па га лажним сведоџбама доведу до окова и тамнице, и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо Име Божје. 
Заиста у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе - мастило наде и поверења - и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета. 


Кад се човек дави у дубокој води, па кад у одсудном тренутку између живота и смрти помене Име Божје, снага његова се удвоји. 


Кад се човек нађе опкољен дивљим зверовима, и док год се нада 
само у своју снагу и вештину, дотле изгледа слаб и смешан гладним зверовима. Но у тренутку када призове Име Божје у помоћ, он постаје одједанпут страшан зверовима. 


Кад се научник мучи да реши неку тамну загонетку природе, и осети се преварен у свима комбинацијама свога маленог разума, и уједном помене Име Божје, име Сверазума, светлост озарава душу његову и загонетка почиње да се казује. 


О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би Те изговорила немарно и узалудно. Нека би била проклета ако Те опсују и увреде. 


Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше Име Божје узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се због тога узмути и узнемири. Па викну хаџија кујунџију, да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија опет ћуташе и чињаше се невешт. Врати се опет кујунџија, много срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. 
Кујунџија бесан од љутине, осори се на хаџију: 
Вичеш ли ти то мене, хаџијо, и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла? 
Одговори хаџија мирно: 
Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си Га ти више пута узалуд викнуо но ја тебе. Ко има право више да се љути: Бог или ти, кујунџијо? - А кујунџија се застиде, врати се у дућан, па подви ноге на тезги и језик у устима. 


Нека вам, браћо, Име Божје непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка. 


Живљаше неки Црнац као роб у кући белога човека, који имађаше обичај у љутини, да ружи и хули Име Божје. А Црнац беше смеран и благочестив човек. И беше у белога газде псето, кога газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда ружаше и хуљаше Име Божје. Спопаде Црнца мука од тога, па ухвати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну: Шта то радиш са псетом? 
- Оно што и ти са Богом, одговори Црнац мирно. 


А у једној болници на југу беху доктор и његов помоћник на послу међу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник докторов имађаше прљав језик, којим као гаравом крпом прљаше све и свакога, ко му на памет долажаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштеђен, јер Његово Име овај псоваше. 


Једнога дана посети доктора неки његов пријатељ из далека. 
Доктор га позва да присуствује операцији једне гнојне ране на болеснику. А с доктором беше и његов помоћник. Пријатељу беше мучно на стомаку, када виде страшну рану, из које тецијаше гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше. 
Упита пријатељ доктора: 
Како можеш да слушаш овакве богохулне речи? 
Одговори доктор: 
Ја сам се навикао, пријатељу, да познам ране и оно што из њих мора да истиче. Од гнојних рана мора гној отицати. А ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући само открива и излива нагомилано зло, као гној, из душе своје. 


О Сведржитељу, како Те во не ружи, а човек Те ружи? Зашто си створио вола с чистијим устима од човека? 


О Свемилостиви, како Те жабе не псују, а човек Те псује? Зашто си створио жабу с племенитијим грлом него човека? 


О Свестрпљиви, како да змија не хули на Тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближом ангелима него човека? 


О Свелепи, како да ветар, који опасује земљу унакрст, не узима узалуд Имена Твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек? 


О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би Те изговорила немарно и узалудно. И нека би био језик мој проклет, ако би Те ружио или псовао. 
+ + + 


Свети Јустин Ћелијски 


О ПСОВЦИ И ХУЛИ НА БОГА 


Хула и псовка на Бога, на Светога Духа Божјег није обичан грех, већ грех учињен са ђаволском упорношћу, злоћом и свесношћу. То је грех у коме се човек злонамерно изједначује са ђаволом: безочно псује и клевета Бога, печатом сатанске злобе запечаћује своје богоборство и духоборство. То је грех у коме се човек добровољно рађа од ђавола, и оца лажи чини својим родитељем (ср. Јн. 8,44). Хула је на Светога духа свака псовка имена Божјег и светиња Божјих, вређање свесвете славе Божје. Упорно псовати значи хулити на Светога Духа, јер то значи намерно предавати себе ђаволу и бити ђавоиман, свесно сe и непрестано противити Духу Светоме (ср. Д. А. 7,51). Затo се непокајана псовка и хула на Духа Светога неће опростити, ни на овоме свету ни на ономе. 


Због неопростиве хуле на Духа Светога Господ Христос је изобличавао фарисеје, као и Свети Јован Крститељ (Мт. 3,7): Породи аспидини, како можете добро говорити кад сте зли? Јер уста говоре од сувишка срца (Мт. 12,34). Овим речима Господ открива порекло и извор њихове хуле: зле речи и псовке и хуле само су род и пород злог срца и богохулне душе. 


Иза зле мисли и зле речи и псовке стоји зло срце; иза злог осећања, иза злог дела, иза зле увреде и ругања, иза прељубе, иза убиства, и иза свих недела стоји зло срце човеково. Зато је псовање најбоље сведочење о томе какво је зло и хулно срце у псовачу. 


Срце човеково је ризница или добра или зла. Главно богатство добром или злом. Из злог срца свог људи износе зло: зле речи и псовке о Богу, о Господу Христу, о Духу Светом откривају не само њихово зло, већ и злоимано срце њихово. 


Све што је у човеку има вечну важност: и зло и добро. Човеково добро има своју вечност, а то је рај; и човеково зло има своју вечност, а то је пакао. Зато Спаситељ и вели: Ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити (Мт. 12,36-37), -"Празна реч, вели Свети Јован Златоуст, јесте реч несагласна са делом, реч лажна, која одише клеветом; празна реч је и псовка и све оно што побуђује на гњев или на непристојан смех, што је срамно, стидно, непристојно". Празна реч је свака она реч коју уста Христова не би изрекла. 


Свеправедни Господ дао је човеку власт да сам себи буде вечни судија. На Страшноме Суду, у присуству безгрешног Судије Христа, сваки ће човек речима својим, изговореним за живота на земљи, или оправдати себе или осудити
milly:
 Свети Николај Српски - Тумачење молитве Оче наш 




ОЧЕ НАШ


Хришћанине, кад изречеш ове речи: Оче наш, тим признајеш да је твој Отац небески у исто време и Отац твога слуге и надничара, твог болесног суседа и самртника. Јер ти је заповеђено од Сина Божијега, врховног Откривача истине о Богу и о људима, да кажеш Оче наш а не Оче мој.


Па кад признајеш, да је твој Отац у исто време Отац и твога слуге и надничара, и болесног суседа и самртника, зар није јасно да тиме признајеш, да си ти брат њихов и да су они браћа твоја?


Две мисли и два осећања. Прва мисао: очинство Божије; друга мисао: братство синова Божијих. Прво осећање: синовска љубав према Оцу; друго осећање: братска љубав према браћи. Из ове две основне и велике мисли и из ова два велика и основна осећања произлазе дела и односи угодни Оцу и угодна браћи.


Ако ти, хришћанине, будеш свакога часа држао у своме уму оне две основне и велике мисли, и свакога часа стражио над срцем својим да се у њему не охладе она два основна и велика осећања, сва ће твоја дела бити добра и чиста као што је добра и чиста вода што тече из доброг и чистог извора. И твој цео живот биће као песма, која ће се благогласно слагати са песмом браће твоје око тебе. Тако ће онда друштво људско бити уређено најбоље и најидеалније што се да замислити и пожелети.


Ако ли ти читаш Оче наш, а о Богу као Оцу не мислиш, и своје суседе сматраш туђинцима, сва ће твоја дела бити наопака, твој пут биће Каинов пут, твој живот мутна вода из мутна извора, твој свршетак као Јудин свршетак.


Зовеш ли се пак хришћанином а Оче наш уопште и не читаш, онда си као путник на мору без компаса и без поларне звезде, - на бури, у тами, у очајању, с изгубљеним сазнањем одакле, како и камо путујеш.


КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА


Тамо где је Отац наш, тамо је и отаџбина наша. Незнабошци који виде свога родитеља једино у овом материјалном свету, било као човека, или као реку (Ганг, Мајка Ганг - кажу Хиндуси) или као Сунце и месец, не могу ни веровати у неку другу отаџбину до у земаљску. Но ми хришћани сазнали смо од Господа Христа за истинског свог Оца који је на небесима. Отаџбина је благо велико, а Господ је рекао: где је благо ваше, онде је и срце ваше. Је ли благо наше на небесима, онда и срце наше мора бити на небесима. Из овога следује, да ми можемо сав земаљски живот идеално уредити само тако ако га не сматрамо главним него привременим животом. Наши друштвени односи лако се даду довести у склад, ако ми брижно мислимо о преласку - и то врло скором преласку - у нашу небеску отаџбину. Они који се срцем нису лепили за земљу, најбоље су уређивали друштва људска на земљи. У манастирским општежићима, где су живели монаси разног језика и из разних земаљских отаџбина, а где је број братије понекад премашао 10. 000, уређење друштвено било је колико просто толико и савршено. Они су искали најпре царства небеснога, и њихово мало царство земаљско без муке се доводило у ред и поредак, какав се веома ретко постиже међу крвним рођацима.


У наше време многи не могу да спавају бринући како да уреде цео свет као једну фамилију, међутим разводе се са женом, и суде се са децом својом. Ни двоје не могу заједно, а хоће милионе да организују у једну заједницу! Докле год хришћани не схвате у смртној збиљи, да је Отац њихов и отаџбина њихова на небесима, и докле год све благо своје буду гледали на земљи, прилепљени свим срцем уз то бедно благо, дотле ће хришћански народи све звучније викати о друштвеном уређењу, а корачати све дубље из хаоса у хаос.


НЕКА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ

Нека се сви наши послови у овом прелазном животу освештају именом Божјим. Нека наше друштвено уређење буде насловљено и покривено именом Божјим.


Име је што и личност. Ко свети име, свети личност тога имена. Ко дакле свети име Оца небеснога, тај свети Његову личност. Нека сви наши послови буду споменици достојни Имена Божјега. Нека наше друштвено уређење има за циљ свећење Имена Господа Бога, како у великим линијама тако и у ситним појединостима. Јер је Бог највиша стварност, вечна и свеобимна, те свако друштво уређено насупрот тој стварности представља безумну илузију и хаос, што опет доводи људе до очајања и самоубиства.


Ако име Божје не представља главни ауторитет у једном хришћанском друштву, онда тај ауторитет замењен је значи неким именом човечјим. И ми заиста видимо у наше дане, како многа друштвена уређења носе име једнога човека, који је то уређење прописао и увео. И докле буду трајала та уређења - а то је од данас до сутра - држаће се имена тих људи у части; то јест светиће се имена њихова место свећења имена Божјега. После њих биће друкчија друштвена уређења, и држаће се у части и светити друга нека имена људска. Народи ће се пребацивати из једног чуна у други на бурном мору, док ће лађа са Божјим именом стајати украј њих и чекати, да се измучени путници пребаце у њу.


НЕКА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ


Царство Божје не може се разлучити од царовања Божјег. Царство долази заједно са царем. Била би бесмислица ишчекивати царство а одбацити цара. У црквеној молитви "Цару небесни Утјешитељу" верни просе Цара Духа да дође: "дођи и усели се у нас". Смисао обеју молитава је јасан: царство Божје доћи ће онда када и Цар Бог дође.


Просећи царства Божјега ми уствари просимо најсавршенију власт; а просећи долазак Цара Бога ми просимо долазак најсавршенијег владара над собом.
Створитељ наш већ влада потпунце почетком и свршетком нашег земаљског живота; зашто Га не би пустили да Он влада и на целој животној линији између почетка и свршетка? Он је господар рођења и смрти; нека Он господари и над свим временом између рођења и смрти.


Рећи ће неко: како то да толико хиљада људи скоро две хиљаде година посведневно изговарају молитву: нека дође царство Твоје, међутим царство Божје још није дошло? Несумиљиво дошло је; дошло је и царство и Цар појединим душама, што значи многим милионима правих хришћана. Само оно није још дошло да се види и осети у друштвеном поретку света. Није постало непоколебљивим, признатим и усвојеним основом друштвеног поретка. А што се то није догодило, кривица је како до оних који уопште не читају Оченаш, тако и до многих оних који га читају сваки дан а боре се за царство земаљско, грабе се за власт над земљом и народом, одбацујући у пракси власт Божију и хотећи узети ову у своје руке.


НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА КАКО НА НЕБЕСИМА ТАКО И НА ЗЕМЉИ


У небесном духовном свету, у који ћемо ако Бог да и ми прећи, влада савршена воља Божја. Но та владавина воље Божије није силом наметнута него њу духови светлости драговољно усвајају, покоравајући своју вољу са великом ревношћу вољи Божијој као јединој непогрешној. И друштво звезда, мрави и пчела, уређено је једино вољом Божијом. Била би потпуна бесмислица уређивати друштво људи насупрот и мимо воље Божије. Том бесмислицом, нажалост, руководе се многи савремени уређивачи људског друштва. Они доносе законе за људе без обзира на закон Божији, којим је објављена воља Божија. Отуда беспоретци и нереди, неправде и раздори, хаос и очајање, незадовољство и рат свакога против свакога.


Не треба много памети па се уверити, да само Онај који је створио људе најбоље зна зашто их је створио, то јест зна циљ живота људског на земљи. Међутим ми видимо да друштва људска покушавају често да уреде баш они људи, који јавно одричу сваки циљ животу људском на земљи. Заснивати друштво људско само на вољи људској значи заснивати га на бесциљности, незнању и неправди. Ја се радујем да чиним вољу Твоју, о Боже мој; закон Твој у срцу је моме (Пс. 40, , рекао је онај цар који се увек горко кајао кад је ишао само за својом вољом.


Ако ти, читаоче, као хришћанин желиш не само да ти будеш добар хришћанин него и да цело хришћанско друштво буде хришћанско, онда знај да то може бити искључиво и једино ако се воља Божија узме за основ уређења тога друштва. А у чему је воља Божија, то је јасно откривено од Христа, који је открио и све циљеве.


ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС


Као што не говоримо Оче мој, тако не говоримо ни хлеб мој. Отац је заједнички свима синовима Божјим, и дарови Очеви су заједнички. Ово је први морално-економски принцип за друштвено уређење; морални јер признајемо, да је хлеб од Бога, и економски, јер хлеб што Бог даје припада свима.


Хлеб наш насушни просимо ми од хлебодавца Оца небесног. Зашто је речено насушни? Зато да би били скромни и не тражили никакав луксуз. Наше телесне потребе треба да ограничимо на оно што је најнеопходније, по речи апостолској: а кад имамо храну и одећу, овијем да будемо довољни (I Тим. 6, . Јер луксуз упропашћује тело, упропашћује душу, упропашћује целога човека. Ово је други морално-економски принцип; морални, јер нас штити од луксуза и покварености; економски, јер хлеб треба да стигне за све нас.


Дај нам данас. Зашто просимо од Бога хлеб само за данас? Зато што сутра можемо не бити у овоме животу. Зато што знамо да нисмо ми господари живота него Створитељ наш. Још и зато, да би се тргли од нагомилавања непотребног богатства за неизвесно сутра а остављали браћу своју гладну данас.


Гладнога нахрани, жеднога напој, нагога одени. Ове заповести Божје не може нико испунити ко из страха за сутрашњицу гомила више од најпотребнијег. Ово је трећи морални економски принцип; морални, јер се бар њиме ослобођавамо брига које је Творац узео на себе; економски, јер спречава данас глад једних спречавајући нагомилавање за сутра других. У ове три речи изречена је већа и боља друштвено економска наука него у многим ученим књигама и фантастичним теоријама. А што је главно ова друштвена економска наука има моралну подлогу и ауторитет божански, што сав остали свет нема.


И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ 
КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА НАШИМ


Има људи који читајући Оче наш изостављају други део овог искања (као што и ми опраштамо дужницима нашим). Боје се обавезе. Међутим Бог одлучно тражи од нас ту обавезу. Он ће нама опростити онако како ми будемо опраштали. Но лудо је бојати се оне обавезе и онога услова. Јер ми бескрајно више дугујемо Богу него што нама може сав свет дуговати. Ми Му дугујемо и живот, и разум, и здравље, и светлост, и кишу и све што имамо, што знамо и што можемо. У Јеванђељу је учињено сравњење наших узајамних дуговања према нашем дуговању Богу као 100 гроша према 10. 000 таланата. И најзад, кад узајмљујемо ми узимамо Божје од човека, а кад враћамо, ми враћамо опет Божје човеку. Јер на крају крајева све је Божје, по речи праведника: го сам изишао из утробе матере своје, го ћу се и вратити (Јов 1,21).


Учени богослови прави су кад мисле, да се под дуговима разумевају греси људски. Ми молимо Бога да нам опрости грехе наше према Њему као што и ми опраштамо грехе људске према нама. Сасвим тачно. Но и дуг и грех означавају неки мањак у животу човечјем. И за дуг и за грех тражи се наплата. Но и једно и друго може бити нама опроштено од Бога ако ми праштамо дужницима својим. Дајите у зајам не надајући се ничему, каже Христос на другом месту. Ако ти врати, прими; ако ли не може да врати, опрости му. Јер и ти никад не можеш вратити дуг Оцу небеском.


У бескрајно сложеној и замршеној науци о финансијама ова наука је једини излаз, једино решење. Подај, и даће ти Бог. Опрости, и опростиће ти Бог.


И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ


Кушати значи испитивати. Да није греха, не би било ни кушања. Свакога куша његова сласт која га ћуче и мами, сласт рађа гријех а гријех рађа смрт, каже апостол Јаков (I, 13-14). Бог је стављао на испит веру Аврамову, целомудреност Јосифову, трпљење Јовово. И они су сви добро положили испит. Но ми се осећамо слаби и молимо Бога да нас не ставља на испит, јер ћемо пасти и пропасти. Земаљска власт и телесна жеља чим се зачне у људима, људи изгубе визију свеопштега Оца небеснога, и падају у очајну и убитачну себичност: почињу светковати име своје изнад Божијег, ишту царство земаљско место небеског, својом вољом потискују вољу Божију, хлеб наш називају хлебом лично својим, просе од Бога милост а према својим дужницима остају немилостиви до краја. Кроз то цело друштвено устројство почиње се колебати као зграда од сталног земљотреса. Спаси нас, Боже, од свих оних искушења! И не уведи нас у искушење - у позитивном смислу речено значи: спаси нас од искушења! То јест: спаси нас од нас самих!


Ова молитва је од огромног значаја по одржање правилно уређеног друштва. Њом људи признају своју немоћ, да одрже сва она добра од Бога за која се моле у претходним молитвама. Ако и приме све оно зашто су молили Оца свог небесног, у страху су да по немоћи својој све то не злоупотребе и не покваре. Бдите и молите се, рекао је Христос на другом месту, да не паднете у напаст, то јест у искушење. Када синови Оца небеснога заснују друштво како су желели, морају непрестано бдити да се не погорде те не припишу себи оно што им је од Бога даровано, и морају се непрестано молити Оцу небесном, да даровано не умажи и не прекрати.


НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА


Овим се молимо Оцу небесном да нас избави од сатане, који је носилац свакога зла, крвник људски од почетка, лажа и отац лажи (Јов. 8, 44). Он заслепљује људе, и заслепљене води их од илузије ка илузији, како у личном животу тако и у друштвеном. "Окрените карте, учините револуцију, осветите се својим непријатељима, створите још једну радикалну друштвену промену, и имаћете рај, и бићете као богови!" Тако од памтивека шапће људима сатана "државник". И људи су га по хиљаду пута послушали, по хиљаду пута пролили братску крв, похулили на Оца свог небесног, и по хиљаду пута разочарани падали у очајање. А да се не би очајници досетили, ко је главни кривац, крвник људски је поново дошаптавао очајницима: "Криви су ти и ти људи; удрите њих; промените власт, окрените точак друштвени још једном;учините још један само корак, и ви сте богови, и рај је ваш!" И тако се точак окреће у једном месту, ронећи све дубље у блато, док људи понављају сатанску лаж о "прогресу".


Докле год човек буде сматрао човека као извор зла друштвенога а не сатану, дотле ће место братољубља владати братоненавист и братоубиство. А да је сатана главни узрочник зла показао је Спаситељ тиме што је први сукоб и обрачун у спасавању људи Он имао са сатаном на Гори искушења.


У претходној молитви: и не уведи нас у искушење, ми се молимо Богу да нас сачува од нас самих, док у овој последњој ми се молимо, да нас избави од злога, то јест од онога који на свакој клизавици искушења чека људе са својим отвореним чељустима.
У једном хришћанском друштву палог брата треба сматрати као човека у искушењу, и цело друштво је дужно молити се Оцу небесном, да га поврати од искушења и спасе од сатане. И ово по примеру Христа, који рече Петру: Симоне, Симоне, ево вас иште сотона да би вас чинио као пшеницу. И ја се молим за тебе да Твоја вјера не престане (Лука 22,31 – 32).


ЈЕР ЈЕ ТВОЈЕ ЦАРСТВО, И СИЛА, И СЛАВА ВА ВИЈЕК. АМИН.


Да ли ова изрека вреди што за људско друштвено уређење? Вреди, и много. Богу припада право царство вавек, и права сила вавек, и права слава вавек. Људи желе једно савршено царство, непоколебљиво и трајно, са силом неисцрпном и са славом ненадмашивом. Но такво царство људи до сада нису постигли. Заснивана су царства, но без силе и славе, као што је било царство Александра Македонског, које се кончило с кончином живота његовог. Заснивана су и друга царства са силом но без славе, као што су била царства римско и турско, која су се силом дуго држала па су ипак пала и пропала. Но царство са постојаном силом и постојаном славом на земљи још није достигнуто. Али оно постоји од искони. Засновано је на небу. Њиме царује Бог који хоће да га ми називамо Оцем својим и који жели да то Своје царство прошири и на земљу међу људе, синове Своје. Он неће Своје царство да намеће нити проширује мачем и огњем као неки калиф. Он га само предлаже људима, својим најсавршенијим створовима на земљи. Он је дао људима разум, да могу мислити, и срце да могу желети, и реч да могу исказати своју мисао и жељу. Врховна мисао, до које може досегнути разум људски јесте мисао о царству Бога Створитеља. Врховна жеља, жеља над жељама, до које се срце људско може уздићи, јесте жеља за царством Бога Створитеља. Врховна служба језика људског јесте искање од Бога Створитеља царства Његовога. То су три једина напора, која Отац небески очекује од своје деце на земљи, па да и на њих прошири своје вечно царство, са вечном силом и вечном славом. С већим али погрешним напором ума и срца људи су до сада постизали мања царства, пролазна, жалосна и несрећна - кавезе све нових и нових робовања људских; самообмане све нових и нових разочарења људских.


Крајње је време отрежњења народа хришћанских - у првом реду хришћанских. 19 столећа њихових порођајних мука да роде једно савршено и срећно друштво људи нису дали оно што се очекивало. Међутим основни закон једног савршеног и срећног друштва људског стоји и пред њиховим очима отворен 19 векова. Тај основни закон састоји се из неких 70 речи свега. И тај устав назива се Оченаш. Тај основни закон је тако састављен, да сви парламенти на земљи нити му могу што одузети ни додати. И тако је истинит, да таласи времена ударају о њега као о тврду стену, и разбијају се а он стоји. И тако је свеобухватљив, да сви народи могу сместити у њега свој ум и своје срце, и сва васиона може се опасати њиме као појасом.


Преузето из "Мисионара" Светог Николаја Српског


ribar:
ЈЕДНОМ ПАТРИОТИ КОЈИ КАЖЕ: 
ДОВОЉНО ЈЕ БИТИ ДОБАР СРБИН А ВЕРА ЈЕ СПОРЕДНО 
  
     И ја кажем: довољно је бити добар Србин, али по угледу на најбоље и најславније Србе, 
 који су се јавили на изложби људи у овоме свету за минулих хиљаду година. 
 Но не смем да  кажем као ти: ВЕРА ЈЕ СПОРЕДНО! Јер би ме сви ови Срби утерали у лаж. 
  
Добар си Србин ако имаш 

СЛАТКУ ДУШУ-краља Владимира, 
ИЗДРЖЉИВОСТ  Немањину, 
ХРИСТОЉУБЉЕ Савино, 
РЕВНОВАЊЕ-Милутиново, 
КРОТОСТ-  Дечанскога, 
СМЕРНОСТ-Урошеву, 
ПОЖРТВОВАЊЕ-Лазарево, 
ВИТЕШТВО-Страхињино, 
ПРАВДОЉУБЉЕ-Марково, 
СРЦЕ-Југовића мајке, 
ПОУЗДАЊЕ-Миличино, 
БЛАГОСТ-Јевросимину, 
МИЛОСТ-Косовке девојке, 
ТРПЕЉИВОСТ-поробљеног роба , 
ВИДОВИТОСТ-слепих гуслара, 
МУДРОСТ-Српских попова и калуђера, 
СТИДЉИВОСТ-народних девојака, 
НАДАХНУЋЕ-народних певача, 
ДАРОВИТОСТ-народних занатлија, 
ОТМЕНОСТ-народних ткаља и везиља, 
ЈАСНОЋУ-народних пословичара, 
УМЕРЕНОСТ И ОДМЕРЕНОСТ-Српских сељака, 
СЈАЈ КРСНЕ СЛАВЕ-свих крштених Срба. 

     Но није ли све ово од вере? Ваистину, и основа и потка свему набројаном јесте вера Христова. 
Ако ли ти немаш у себи ниједну од побројаних врлина славних ти предака а ипак се називаш Србином, 
 онда си само једна чувена фирма на празном дућану.  Tо, мислим, не желимо  ни ја теби ни ти себи. 
     Рећи некоме: буди добар Србин а вера је споредно, исто је што и рећи једној овци: 
буди ти само угојена а паша је споредно! 
      Не може нико бити добар Србин а да пре свега није добар човек. У свету пак нити је било нити има    икакве силе,која може човека учинити савршено добрим, осим силе вере Христове. 
       Немој, дакле, желети Српство без садржине. 
       Не био ти човек без памети путовођ ни Србин без вере ортак. 
       То ти желим и поздрављам.                                   

  
                                                        СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ


milly:
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР 


IV


"Ево иде дан Господњи љути с гњевом и јарошћу да обрати земљу у пустош, и Гријешнике да истријеби из ње... Учинићу да ће човјек више вриједети од злата" (Ис. 13, 9-12).




Многи људи не осећају да постоји ваздух док не дуне ветар. Други опет не помишљају на светлост, све док не падне мрак.




Тако и многи хришћани нису ни осећали да постоји Бог, док се није дигао вихор овога рата; нису ни помишљали на Бога, док се над њима светлио мир и смешила срећа. Али, кад се дигао вихор рата и кад се спустио мрак свих удружених зала, онда су се сетили Бога; не, него ни о чем другом нису могли мислити до само о Богу.




Дан Господњи! То се назива у Светом писму дан Господњи: оно што је за људе ноћ, грозна ноћ, мрак са грмљавином, крв и дим, страх и ужас, крв и језа, огањ и полом, врисак и ропац, оно се назива у Светој књизи Божјој даном Господњим. Питате ли како то? Зашто то? Просто, што у таквим приликама и због таквих прилика размажени и обезображени људи долазе до пуног сазнања како је Бог све и како је човек ништа. Разметљивци покривају се стидом, охолице гледају у земљу, богаташи ходе са изврнутим џеповима, кнежеви желе да их бар неки туђински пандур удостоји разговора, војеначалници чине сами себи војску гологлави, без иједног потчињеног, а са безброј старијих, негда немарни свештеници плачу пред порушеним храмовима, негда бесне жене дроњаве и нео пране кувају шаровину за ручак - а сви укупно мисле на величину величанства Божјега и на дим ништавила људског.




Ево, зашто се та страшна ноћ назива даном Господњим?


Јер, Бог долази до израза. Док је трајао спокојни дан човечји, човек се није сећао Бога, чак себе је издизао изнад Бога и смејао се богомољцима, ругао се онима који су га позивали у цркву и на молитву. А кад је настао страшни дан Господњи сви се људи враћају Богу, признају власт Божју, распитују за цркву, одају почаст свештеници ма, траже свете књиге да читају, уздишу, стиде се своје прошлости, кају се за своје грехе, носе понуде сиромаси ма, обилазе болеснике, посте, причешћују се, јер мисле о својој блиској смрти и за онај свет где је друкчији дан Господњи, благи, светли, и радосни и вечни.




Учинићу, говори Господ преко пророка Исаије, учини ћу да ће човјек више врједети него чисто злато, злато Офирско, тј. најлепше и најскупље злато. Ето, браћо, шта је циљ свих невоља које Бог попусти на свет. Да учини да човек више вреди и више се цени него злато.




Знате ли, браћо, зашто је у ове наше дане попустио Бог небесни по други пут на сав свет оне ратне страхоте, које се могу сравњивати само са страхотама пакла? Зато, што је вредност човека пала испод вредности злата. А то се противи Божјем плану у погледу човека. А што год се противи Божјим плановима, то мора да прсне, да падне, да умре, да ишчезне.




И у нашој земљи злато се почело било ценити више од човека. Зато је и наша земља ударена грозним бичем рата, бичем исплетеним од свих зала и несрећа, као од ватрених змија. Да би се научили да ценимо Бога изнад човека и човека изнад злата.




Кад је Србија стварана, велики људи становали су у малим кућама. Кад је Србију заменила Југославија, мали људи живели су у великим палатама. Сва војска Карађорђева, која је дигла Устанак, могла би се сместити у пала ту једнога југословенског велможе у Београду. Народ је гунђао, али постепено и сам ходио по примеру својих велможа, златољубаца и човекомрзаца. Због новца убијани су људи, паљене куће, склапани брзи бракови, развођени бра кови, дељене задруге, стваране партије, завађана браћа, прљано име српско, одбацивана вера, издавана светиња, продавана отаџбина. Ето, зашто је морао доћи страшни дан Господњи, браћо моја, и нама, и нама.




А сад, благо нама, ако смо се научили ценити човека више него злато, више него богатство, више него славу, више него месец и звезде, више него сву видљиву васиону, коју је Створитељ предао човеку, онда нисмо узалуд пати ли. Онда ћемо бити моћни, срећни и живети у миру и спокојству, у љубави и узајамном поштовању, славећи Бога Тројичнога, Оца и Сина и Светога Духа на век века. Амин.