Gospod se ne može opisati. On nema kraja. Kada neko biva prigrljen oboženjem, blagodaću Duha Svetoga, on trpi sve osobenosti Njegove, koje su beskonačne, nedokučive, večne. Zato sam rekao da pokajanju nema kraja.
Želeo bih da kažem nešto više o pokajanju, jer sam primetio neke probleme u mom ličnom životu i u monaškom životu uopšte.
Tokom ovih dana posta, primetio sam da monasi, iz neiskustva, imaju vremena da se bave beznačajnim stvarima. Kada sam ih upitao zašto to čine odgovorili su mi da su „imali malo slobodnog vremena, nisu imali šta da rade.“ Ovo je neka vrsta visokoumlja, a možda i pokazatelj slabe vere. Nemate šta da radite? Možda ste obavili dodeljeno poslušanje i imate slobodnog vremena? Onda, idite u keliju. Vaša kelija je radionica koja preobražava vašu ličnost. Zašto ne odete i ne kleknete tamo? Zašto ne udarite čelom o pod i rukama o grudi, koje su mesto obitavanja i dobrih i loših predstava? Zašto ne zakucate na vrata našeg slatkog Isusa? Zašto ne kucate, ne ištete, ne insistirate, sve dok vam Gospod ne otvori?
Zašto sedite besposleni, umesto da čitate? Monasi su bogoslovi. U doba Vizantije, na univerzitetu u Konstantinopolju, postojali su svi fakulteti osim bogoslovskog, koji je bio zabranjen. Bogoslovlje je postojalo samo po svetim manastirima. Nije smatrano delom opšteg obrazovanja. Ticalo se isključivo monaha. Oni su bili ti koji su dobijali prosvetljenje i otkrovenje. Postajali su bogoslovi onda kada su dolazili u ličan kontak sa Gospodom. Zašto ne bismo onda i mi, na ovom našem univerzitetu, učili i danju i noću i postali pravi bogoslovi? Iz sopstvenog iskustva šznam, i insistiraću na ovome bez popuštanja, da monah prima iste mere milosti kada uči u potpunoj tišini svoje kelije kao i kada se moli. Ja insitiram na ovome, jer sam tokom svog života to osetio ne jednom, nego mnogo puta, milošću našeg Gospoda Isusa Hrista.
Želeo bih još nešto reći o ovome. Ovde je potpuno primenljiv zakon uticaja. Nemoguće je da Oci, čije posredovanje monah ište i spise njihove sa verom i žarom proučava, nemaju nikakvog uticaja na njega. Sveti Oci su bili oci i nastavljaju da budu oci; takođe oni ljube Boga čiju “sliku i podobije” nose, i traže priliku da na nas prenesu blagodat, koju su stekli kroz sopstvenu borbu. Budite uvereni da čitanjem i proučavanjem njihovih dela, očinska ljubav njihova i na nas deluje.
Hajde da se vratimo na pitanje pokajanja. Često se dešava da podvižnik ne može da pobedi svoju staru prirodu, uprkos tome što mrzi i nju i svoje strasti. Prema tradiciji naše Crkve ovo stanje se smatra “pokajanjem.” Ono prestaje da bude to čim osoba odustane od borbe i kaže: “Ja ne mogu više. Nema nade za mene.” Ovo se naziva “očajanje.” Crkva osuđuje ovakvo stanje i smatra ga “hulom” na Duha Svetoga. Crkva ovakvog člana smatra bogohulnikom, jer se takvim stavom odriče dobrote Gospoda Isusa Hrista.
Ni pod kojim okolnostima ne smemo dozvoliti da naša vera oslabi. Osoba ne sme da pomisli da je ne moguće dostići dubinu pokajanja, na koje Gospod poziva. Mi ćemo ovo postići uz blagodat Gospoda Isusa Hrista. Pokajanje nije moguće postići samo putem ljudskih napora i trudova. Takvo razmišljanje ukazuje na samoljublje i sveti Oci su ga osudili. Sv. Makarije Veliki kaže da čovekova volja ima jedino dovoljno snage da se odupre đavolu. Ako đavo podstiče čoveka: “Uradi ovo,” čovek jedino može da kaže: “Ne, neću to da uradim.” Toliko daleko čovek može da ode. Dalje od toga je udeo blagodati. To je razlog zašto naš Isus naglašava: “Bez mene ne možete činiti ništa.” (Jovan, 15:5)
Dakle, ne smete nikada dozvoliti da vaša vera oslabi. Nikada nemojte dozvoliti sebi da imate malo vere, jer mi “hodamo u veri.” Nemojte govoriti: “ Nikada se nećemo oslododiti strasti, nikada nećemo dostići oboženje, nikada nećemo moći da podražavamo Oce.” Ovo je bogohuljenje. Mi ćemo ih podražavati, jer to želimo i pošto je tako, Gospod će nam u tome pomoći.
Ako istrajemo u veri i ne posustanemo u našim naporima, svakako ćemo uspeti. To je istina. Naši Oci ne prihvataju drugi put. Bilo koji drugi način razmišljanja jeste “očajanje.” Ne postoji: “Ja ovako ne mogu dalje.” Zašto ne možete dalje? Mi dobijamo snagu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista. “ Sve mogu u Hristu, koji mi daje moć.” (Filipljanima 4:13) Apostol Pavle upotrebljava reč “sve” da ne bismo dali mesta sumnji, niko da ne bi rekao “Ja ne mogu.” “Ako je Bog sa nama, ko će protiv nas? Ako nas Gospod opravdava, ko će nas osuditi?”
Obratite pažnju na granice pokajanja, kako je otkriveno u Pismu. Petar pita Gospoda nešeg: “ Gospode, da li da oprostim do sedam puta onome koji me uvredi?” Petar je u to vreme bio nesavršen, jer nije još uvek primio blagodat prosvetljenja i razmišljao je kao obični ljudi. Sa gledišta strogog Mojsijevog zakona, za sebe je mislio da je milostiv. Nije želeo da oprosti jednom već sedam puta. Isus, objašnjavajući duh Crkve reče mu: “Ne sedam nego do sedamdeset puta sedam.” Gospod je želeo da naglasi da pokajanju nema kraja.
Naš život se svakim danom ponavlja. Iako je naš duh u svakom trenutku spreman da donese novu odluku i ima dobru nameru, telo je slabo. I ne samo telo. Pored tela mi moramo da se suočimo i sa našom prirodom, navikama, mestima, ljudima i stvarima, čak i sa đavolom. Sve što nam preostaje jeste naša dobra namera i tajanstveno delovanje Božanske blagodati, koja je svemoćna. Teoretski, sve ovo je lako, ali u praksi teško je, kao što svi to iz iskustva znamo. Svakoga jutra počinjemo iznova. Mi odlučujemo da od sada pa na dalje nećemo da podležemo našim strastima. Uredu. Ali ovim, strasti niti su izopštene niti proterane i ne napuštaju nas kada im mi to zapovedimo. Da bi nas ostavile, mi moramo da bijemo strašnu bitku. To možemo postići onda kada blagodat Božija pobedi, a ne čovek. Strasti su izvan naše ljudske prirode. Ne možemo ih uhvatiti, niti ih možemo kontrolisati. Samo blagodat može da ih otera i da privuče vrline. Kada? Onda kada pokažemo upornost.
Zato je naš Gospod naglasio potrebu da pokažemo strpljenje i istrajnost. “Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.” (Luka 21:19) Čak i kada se molimo On kaže kucajte, ištite i “molite se da ne klonete.” (Luka 18:1) Onda nam On daje primere sa kojima nas posramljuje. “Koji je među vama čovek od koga, ako sin njegov zaište hleba, kamen da mu da? Ili ako ribe zaište, da mu da zmiju? Kada, dakle, vi, zli budući, umete dare dobre davati deci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji mu ištu?(Matej 7:9,10,11)
On će “neuporedivo više učiniti od onoga što mi ištemo ili mislimo.”(Efescima 3:20) Nemoguće da takva obećanja neće biti ispunjena. Naš Isus kaže: “Nebo i zemlja će proći ali reči moje neće proći.”(Marko 13:35) Upravo iz tog razloga Sin Božji je došao na zemlju. Reč Božija nema razloga da tripi “prazninu ” do da vrati čoveka u naručje Božanske ljubavi. To je “nova tvorevina”, koja je superiorna u odnosu na prethodnu.
Postoji još jedna tajna koju su nam Oci ostavili i koje moramo biti svesni. Povremeno, kada stvari idu dobro, blagodat dozvoljava da nas napadnu iskušenja. Objasniću. Blagodat nikada ne uzrokuje iskušenja. Oh, to je bogohulno čak i da izgovorim. Mrak se nikada ne rađa iz svetlosti, nikada. Objasniću ovo malo bolje. Ja se i dalje borim protiv određenih strasti koje mi smetaju, borim se protiv zle navike koja me muči. Želim da me ostavi. Molim Gospoda da mi da ono što mi treba. Gospod, svojom svespasavajućom promišljenjem, koje obuhvata sve, vidi da nije pogodno vreme da se odazove. Blagodat, umesto da to uradi, ignoriše me. Blaogdat zna zašto. Bog je sam sebi dovoljan i interveniše na njemu znan način; šta god da uradi je svesavršeno. Sve što Gospod čini potpuno je, a ne nepotpuno. Dakle, potrebno je vreme. Moramo pokazati izdržljivost, tako da postoji dovoljno vremena za ljude, uzroke, mesta, prilike, čak i za iskušenja da budu pripremljena. Čim su oni spremni, On dolazi i sve obavlja u celosti. On to postiže.
Postoje i drugi pogledi po istom pitanju, koje su nam naši sveti Oci predali. Nekoliko puta, blagodat interveniše i donosi kaznu, ostavljajući osobu bespomoćnu, kako bi je sačuvala od budućih iskušenja, za koje Gospod zna da će na osobu imati uticaja, zbog njenog neiskustva i nesavršenosti. Ove tajne su toliko velike da ih je nemoguće obuhvatiti.
U drugim prilikama, blagodat određuje osobu kao putevođu drugih i dozvoljava iskušenjima da je muče kako bi je pripremila, da bi bila iskusna u svemu dok ne dođe vreme da ustane za Crkvu, i postane svetionik i putevoditelj mnogima. Blagodat ga iskušava na tajanstveni i nesvakidašnji način. Da li se sećate šta je Gospod rekao : “ Nema li lončar vlast nad glinom, da od iste smese čini šta hoće?” Blagodat na isti način dela. Sve stvari koje smo pomenuli govore nam da moramo da pokažemo strpljenje i izdržljivost i da imamo dovoljno vere.
Pošto naš Isus kaže: “Moje reči neće proći”, moramo biti sigurni da nas vera neće razočarati. Samo ljudi mogu razočarati jedni druge, jer imaju ograničene kapacitete i njihovo znanje je nepotpuno. Bog to ne radi. On će nam dati šta god da zatražimo, sve dok to ima veze sa našim spasenjem.
Istinski verujući prijatelj rekao mi je jednom da od trenutka kada je započeo svoju borbu Gospod mu je pokazao svoju milost i pravi put. Dok se borio, molio se Gospodu da ga oslobodi od nekih teških situacija, koje je bilo više nemoguće izdržati. Iako se mnogo molio, nije nalazio rešenje za svoje probleme. Prošle su 42 godine. I blagodat mu se javila: “Sećaš li se da si me zamolio da ti otkrijem svoju volju o jednom konkretnom pitanju? Moja volja bila je da činiš to što si činio sve ove godine.” Moj prijatelj je pitao blagodat: “Šta da sam činio drugačije?” Odgovorila mu je: “Onda bi izgubio svoju dušu.” Ovo su tajne, nama nedokučive. Stoga, moramo da pokažemo strpljenje.
Čitamo u žitiju sv. Serafima Sarovskog da ga je neki Rus, po imenu Motovilov, pitao da mu objasni šta je to blagodat. Dvadeset pet godina kasnije, kada je čovek zaboravio na svoje pitanje, sv. Serafim ga je pozvao i rekao mu: “Dođi, pokazaću ti odgovor na pitanje koje si mi postavio pre toliko godina.” Gospod može uzeti više vremena, ali On ne zaboravlja.
Jednom kada odlučimo i želimo da budemo spašeni, mi se borimo da se oslobodimo naših strasti i istinski želimo da blagodat Svetoga Duha prebiva u nama i pokaže nam šta da činimo. Naš Isus je rekao: “Tražite prvo Carstvo Božije i sve će vam se drugo dodati.” Kada hodimo pravim putom, postićićemo više nego što mislimo. Dakle, moramo da istrajemo, čak iako smo pokušali hiljadu puta i nije uspelo. Nemojte da umišljate da je nešto krenulo naopako. Niti smo mi promenili naše namere, niti se Bog promenio, a očigledno ni đavo. Izreka “ištite i daće vam se” je genijalna. Ako smo pitali, odgovoriće nam se; ako smo tražili, naći ćemo, ako smo zakucali, biće nam otvoreno. Da li je moguće za sunce da se ne rodi na istoku? Da li je moguće za nas, slabe, da ne padnemo?
Nije to slučajnost da nas je Gospod pozvao da ga sledimo. Ko nas je doveo ovde? Ko nam je dao snage da se odreknemo prirode, da postanemo predmet podsmeha i da sebe predamo u izgnanstvo? I ne sam to, mi takođe brinemo da li smo izgubili samokontrolu, da li smo spavali duže nego što je trebalo, ili pokazali neposlušnost! Mi brinemo o ovome jer blagodat Svetoga Duha obitava u nama i obaveštava nas o svemu. Ovo je istina. To nisu samo umirujuće reči. Držimo dokaz milosti Gospoda našeg Isusa Hrista u našim rukama.
On nam je dao “veliki” dar. “Dok smo još bili grešnici, On je umro za nas.” On je bio razapet i preko Krsta je ukinuo greh i potpisao obevnicu za naš ulazak u istinski život, razrešivši nas naših grehova. Sada je na nama da pokažemo malo strpljenja, ne da odustanemo, već kao dobri sluga da ostanemo budni i da čekamo da se naš Gospodar “vrati sa svadbe.” Kada se vrati On će pozvati svakoga od nas. I mi ćemo ponosno odgovoriti: “Ovde smo, Gospode. Od kako si nas pozvao mi smo čekali na Tebe da dođeš i držali smo Tvoja obećanja.” I tada ćemo čuti Njegov glas: “Dobri i verni slugo.” (Matej 25: 21) To je istina. Vi ćete ovo doživeti, ako se posvetite proučavanju Pisma i ako se usresredite na vaš duhovni rad.
Trebalo bi da izvršavate dodeljen zadatak savesno i poslušno. Trebalo bi da budete u stanju da vidite istinsko prisustvo Božje volje u liku vašeg Starca. Svako od vas bi trebalo da misli da jedino on, starac, i Hrist postoje. Čim obavite vaše poslušanje trebalo bi da se radujete, a ne da budete neraspoloženi, da izbegavate jedni druge. Trebalo bi da budete ljubazni jedni prema drugima. Međutim, ne govorite bez razloga. Kažu da je nemoguće izbeći greh u “dokonim razgovorima.” Mudar Starac kaže: “Kao što se štap može zabosti između zemlje i kamena, na isti način greh prebiva među onima koji se bave sa “čio sam ovo ili ono.” Da li je to prikladno za nas? Dokoni razgovori su za one u svetu, koji nemaju šta bolje da rade, sem da pričaju o “ovome ili onome.” Mi samo treba da brinemo o tajnama Carstva Nebeskog. Mi samo treba da brinemo o raju. “Podignite srca vaša.” Gde da podignemo srca? To je sveto mesto “gde kao preteča za nas uđe Isus, izvršivši večno iskupljenje. (Jevrejima 6: 20 i 9:12) Mi moramo gledati na nebeski oltar, gde je naše trajno boravište. “Jer ovde nemamo postojanog grada, nego tražimo onaj koji će doći.” (Jevrejima 13:14) Mi smo građani raja. Avva Isaija kaže: “Sećajte se Carstva Nebeskog, kako bi polako počeli da za njime čeznete.” Ovo sećanje pojačava revnost našu.
To je ono na šta sam hteo da Vas podsetim u ovom momentu sveobuhvatnog pokajanja (tj. posta). Dakle, hajde da nastavimo da tražimo “ Isusa, Načelnika i Savršitelja vere.” (Jevrejima 12:2); Onoga koji je predmet naše ljubavi; onoga koji nas pozva i koji nam dade da okusimo slast Njegovog poziva i koji nas vodi da hodimo putem svetitelja.
PITANJA I ODGOVORI
Starče, pomenuli ste Petrovu nesavršenost pre Pedesetice. Da li je ta nesavršenost bila razlog njegovog odrivanja od Gospoda?
Prema našim svetim Ocima, Petar se odrekao Gospoda, jer je to bila Božija volja. To nije bio Petar koji je sa Isusom bio sve vreme i koji je pokazao tako veliku revnost i smirenje. Da li ste zapamtili Petrovu izjavu? Kada ih je Isus upitao: “A vi, šta mislite ko sam Ja?” Petar je odgovorio: “Ti si Hristos, Sin Boga živoga.” Naš Isus se okrenuo ka njemu i rekao : “Blažen si Simone, sine Jonin. Jer telo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na Nebesima. A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju i vrata pakla neće je nadvladati.” (Matej 16:17) Petar je po prirodi veoma revnosan i bezkompromisan. Nakon ove izjave, Gospod ga je u svojoj svemudrosti učinio temeljom crkve. Međutim, pošto je Crkva trebalo da obuhvati celu ljudsku prirodu, ne samo revnosne i jake voljom , već i one slabe i bolesne, Gospod je dozvolio da ga se Petar odrekne tri puta. Ne postoji ni jedna osoba u pet njih, koja bi bila toliko jaka da potpuno ljubi Gospoda i da pokaže takvo samoodricanje zbog žara svoje ljubavi. Zbog toga je Gospod napravio ustupak za nas ostale, koji smo slabi. Petar, koji je bio revnostan i jak, ne bi razumeo slabe. Zbog toga Gospod dozvoljava da ga se Petar odrekne. Zatim ga On sam isceljuje. On sam ga pita dok obedovaše: “Simone, sine Jonin, ljubiš li me više nego ove?” (Jovan 21:15) “Simone, sine Jonin, ljubiš li me?”(21:16) Petar je bio žalostan, jer ga nije razumeo. Ipak, isto pitanje tri puta trebalo je da izbriše tri odricanja. Svojim trostrukim priznanjem ljubavi Peter je iskorenio svoj osećaj krivice. Takođe, naučio je kroz iskustvo da čak i oni revnosni imaju potrebu za pomilovanjem.
Gospod istu stvar radi Pavlu. Jer Pavle je trebalo da postane kičma Crkve. Pustio ga je da bude progonitelj i neprijatelj hrišćana, a potom ga je priveo sebi. I Pavle u istinskom smirenju kaže: “Nisam dostojan da se zovem apostolom, jer sam gonio Hrista i Crkvu. Ali, činio sam to u neznanju.”
Da li vidite kako mudrost Gospodanja dela kako bi nas utešila? Da su ove vođe ušle u Crkvu snagom svog početničkog oduševljenja, kako bi oni znali da mi, slabi, nemamo snage da to ponesemo? Božanska milost snishodi ljudskim slabostima, kako bi mogli da dostignemo oboženje. Gospod je sišao među nas, kako bi se mi uzvisili.
Starče, ponekad se, umorni od naših zadataka, svađamo međusobno. Šta da činimo u takvim situacijama?
-Kada ste umorni morate biti oprezniji. Ljubav koju imate jedni za druge mora da bude ipred svega ostaloga. Ipak, ako se javi nesloga, morate pokušati da ubedite vašeg brata u duhu istinske, nepretenciozne ljubavi, da ste nehotice napravili grešku. “Oprosti mi brate, izgubio sam strpljenje.” Kada među vama postoji jednodušnost, kada se molite jedni za druge i negujete jedinstvo ljubavi, to će satanu oslabiti, jer na takav način stvarate jaku vezu.
Postoje mnogi primeri iz života naših svetih Otaca, koji pokazuju da su oni svoje strasti pobeđivali zahvaljujući ljubavi drugih. Podsetiću vas na primer brata koji je bio suočen sa žestokom borbom tela, koju nije mogao da podnese. Živeo je sa duhovnim bratom i jednoga dana mu je rekao: “Oprosti mi brate moj, ne mogu više ovde da ostanem. Pokušao sam koliko god sam mogao, ali ne mogu više. Idem nazad u svet da se oženim.” Njegov sabrat pokušao je da ga odvrati, ali bezuspešno . Kada je došlo vreme da krene, brat mu je rekao: “ Idem i ja sa tobom. Pošto smo toliko dugo živeli zajedno kao duhovna braća, mislim da nije mudro da te sada ostvim.”
-“Da li si sišao s uma? Idem da učinim greh, a ti hoćeš da mi se pridružiš?”
-“Ja neću saučestvovati u grehu, ali hoću da krenem sa tobom.”
Zaista ga je pratio i kada su došli do mesta greha, brat je ušao unutra da udovolji strasti. Drugi monah je ostao napolju i neprestano se molio Bogu: “Gospode, iako je došao poslednji čas, Ti si jedini koji ga može sprečiti.” I zaista, monah se predomislio. Gospod je zaustavio napad iskušenja. Monah je došao sebi i rekao: “Šta ja to činim? Svih ovih godina u pustinji nisam imao ni hleba, ni vode, a sada, za trenutak zadovoljstva, hoću da se odreknem mog Gospoda, da se odreknem svih trudova i da se pridružim đavolu u paklu.” Izašao je napolje; pronašao brata i rekao mu: “Predomislio sam se. Neću prodati moje spasenje za jednu tako beznačajnu stvar.”
Vratili su se u svoju keliju. Jedan od staraca otkrio im je da je Gospod zaustavio iskušenje zarad truda brata koji je krenuo sa njim. Vidite li šta se dogodilo? Kada postoji ljubav među vama, ona postaje sigurnosna mreža vašeg spasenja. Ljubav koju imamo za druge štiti, zaklanja i pokriva onoga ko se udaljava i ko je slab. Tako neprijatelj ne može da ostvari svoje zle namere. Ljubav je tako značajna stvar. Zaista “ljubav se nikada ne predaje.”
Prevod sa grčkog: Olga Konari Kokkinou - Γέροντος Ιωσήφ Βατοπαιδινού, Διδαχές από τον Άθωνα, Εκδόσεις ‘Το Αγιον Όρος’, Θεσσαλονίκη, 1989.
Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
Izvor: http://www.pemptousia.com/2012/01/practical-outline/
