недеља, 09. јун 2013.

О ПРОСТОТИ


Љубите простоту!
Где је једноставно,
тамо као да је стотину Анђела,
а где је заплетено,
тамо нема ни једнога.

старац Амвросије Оптински

Мудрост без благодати је безумље, а савршено смирење је просто.
Старајте се да достигнете детињу простоту у опхођењу са људима и у молитви Богу. Простота је највеће добро и вредност човека. Бог је савршено једноставан, зато што је савршено добар. Нека се ни твоја душа не раздваја (раздељује) на добро и зло. У безазленим срцима почива Дух Божији. Унутрашња простота треба да се изражава и у свој спољашњости нашој, да једноставност буде у свему: у речима, у спољашњем изгледу.
Не буди притворно побожан, иначе ће благодат одступити од тебе макар и са добром намером подешавао свој спољашњи изглед. Незлобивост и простота више од свих врлина низводе на нас благодат и милост Божију.
Немој мудровати у делу спасења, не изискуј изузетне путеве, не оптерећуј себе нарочитим подвизима, већ колико мораш и колико Господ пошаље снаге, толико приморавај себе на све што је добро.
А у молитви једноставно говорите Господу, та Он је тако близак нама. Њему треба говорити све што нам је на души. Ако се осећање покајања појави, тад говори онако како осећаш: "Господе, ја сам грешник пред Тобом, ништа немам, помилуј ме по великој Твојој милости... Судовима које Ти знаш, спаси". И као што деца моле своју мајку, просто, приступајући јој и желећи да добију тражено: "Мама, дај ми (ово или оно), дај!", тако и ми треба да молимо Господа и сву душу да улажемо у речи молитве.
Светитељ Тихон Задонски овако се молио Богу и обраћао му се: "Баћушка, Ти си мој Хранитељ!" Ето какву је блискост према Господу он осећао...
Господу није угодно да прима и усваја молитву онога ко није простосрдачан према људима, дајући му да осети да није искрен према људима, и да зато не може да буде потпуно искрен ни према Богу без душевног злострадања.
Колико је могуће буди кротак, смирен, једноставан у опхођењу са свима, нелицемерно сматрајући себе нижим од свих по душевном стању, односно грешнијим и немоћнијим од свих: "Од којих (грешника) сам први ја" говори.
Колико је могуће скривајте своја дела у духовном животу, и ни својим понашањем, ни у разговорима, ни у другим приликама не износите их на видело, него поступајте просто... само празно брбљање избегавајте.
Не треба да будемо неповерљиви, подозриви, већ ваља настојати да свима верујемо.
 СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ
ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

О СМИРЕЊУ И КРОТОСТИ


Сваком је хришћанину најпотребније блажено смирење којим одражава Христа, а ко га нема, тај никада неће видети Бога.
Смирење је темељ свих врлина. Учитељ смирења је Сам Господ: "Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим" (Мт. 11, 29), и Мајка Божија, узвеличана због смирења.
Да бисмо задобили смирење, треба стално да укоравамо, поричемо и окривљујемо себе у свему, да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од сваког бесловесног створења. Када те прекоревају због нечега, тада треба ћутати или кротко изнети истину. Одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења, свагда се сећати исхода душе из тела - ето пута ка смирењу.
Какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: "тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге" (Лк. 17,10).
Несумњиви знак смирења је неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем, беспоговорна послушност.
Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него "смирих се, и спасе ме Господ".
Покајање подиже палога, плач због грехова на врата небеска куца, а смирење их отвара.
Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској.
Ко себе сматра смиреним. у томе нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам.
Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују.
Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом. Смирење учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Смирење се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда. Смирење чини човека праведним. Грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају, а праведници због гордости упропашћују свој велики труд.
Боље је бити смирени грешник, него горди праведник. Са смиреним Сам Христос пребива. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, чисти срце.
Смирење је пут ка савршенству. На сваку ћеш се висину успети смирењем. Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростиш брату који ти је сагрешио, пре него што он замоли да му опростиш. Ако неко, смиравајући се, каже: "Опрости ми", тај разјарује демоне - кушаче.
- Шта да радим, не подносим срамоту (увреду)? - говори ученик.
- Брате, Исус је постао Човек и претрпео поругу, а зар си ти већи од Исуса? Ко не поднесе срамоту, тај не може достићи смирење - говори старац.
- Шта је смирење?
- Смирење је у томе да сматрамо себе земљом и пепелом стварно, а не само на речима, и да говоримо: "Ко сам ја? И ко мене сматра за било шта?"
Унизи себе и угледаћеш славу Божију. "Кад нема светлости, све је мрачно". Тако и без смирења ничега нема у човеку, осим саме таме.
Када нема смиреноумл3а, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравај се у свему и сматрај себе горим од свих и знај: Господ ће све неваљале, али смирене, узети к Себи. Завапи к Њему и постојано се надај. Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге.
Лукави (зли), не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи, зато што нема смирења.
Ни једна врлина није тако пријатна Богу као смирење, и знај да се сатана ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати као када човек љуби смирење и срамоћење. Смирење осујећује сва лукавства вражија.
Обучи језик свој да говори: "Опрости ми", и уселиће се у тебе смирење.
Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан, није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере.
Бити смирен значи да сматрамо себе због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго, и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје.
Негневљивост је неосетљивост на вређања.
Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста.
Кротост је чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу утврђује и све око себе. Кротост је истрајна својом начелном попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу, и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње. "На кога ћу погледати, осим на кроткога" јавља Господ.
Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме неукрадиво богатство смиреноумља.

 СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ
ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

КРАТКО О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ


Старајте се да задобијете непрекидну молитву, дозивајући Господа: ГосПоде, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога, и код куће, и у храму, и на путу, и радећи, и за трпезом и седећи, лежећи, упражњавати је са побожном пажњом, покајничким чувством, са великом простотом, не настојећи да цедиш (истискујеш) из свога срца никаква изузетна осећања. Исусова молитва погодна је због своје краткоће.
Исусова молитва је најзначајнија и најважнија молитва.
Треба свагда имати сећање на Бога, мислити о Њему у свако време, на сваком месту, при сваком послу свагда у срцу своме призивати Њега, макар и кратко: "Господе, помилуј! Господе, помози!"
Пре обеда читајте Исусову молитву, а после обеда уз додатак: "Молитвама Богородице, помилуј нас."
Неки читају Исусову молитву, спајајући је са дисањем:

1. Господе, Исусе Христе, Сине Божији,
(удах, издах, удах, издах, удах)
помилуј ме, грешнога (издах, удах, издах)
или:

2. Господе, Исусе Христе, Сине Божији, удах
помилуј ме, грешнога - издах.

То је врло добро! То значи дисати именом Исусовим. Таква кратка молитва научиће вас сећању на Бога, сабраће ум од расејаности и сродиће срце са Богом и као да ће се ставити печат на њега, да више не могу доспети зли дуси у њега.
Будите трезвоумни и бдијте, а нарочито за време умносрдачне молитве. Нико тако не угађа Богу као онај ко се правилно бави умносрдачном молитвом.
Молитва Исусова назива се словесном, када се произноси речима; умном, када се са њом нераздвојно сједињује пажња ума; срдачном или умносрдачном, када почиње да се твори у срцу.
Треба почети са словесном молитвом, која при постојаном, полаганом изговарању са скрушеним срцем, сама од себе прелази у умну, а умна у срдачну. Постепено молитва овладава душом и уноси стање мира, спокојства, чистоте, тишине, реда, и радости и непрекидног унутарњег стајања пред Богом.
Главним плодом молитвеног делања не сматра се топлина и сладост, него страх Божији и жалосна скрушеност због грехова.
Делатника Исусове молитве покајање и плач спасавају од сваке погрешке, обмане и прелести. Плач - то је дух скрушен. Срце скрушено и смирено (смерно) Бог неће одбацити, то јест неће предати демонима на поругу, као што Он предаје срце гордо, испуњено самомњењем (високоумљем), самопоуздањем, таштином.
Да бисте стекли дух молитвени за то молите упорно Неуморну молитвеницу за нас, Мајку Божију.
Да би се у срце увела постојана молитва потребно је да молилац не говори ништа сувишно, залудно, као и да се не узнемирава непромишљено ни због чега, да не чини ништа што му се прохте, већ да се стара да у свему твори вољу Божију.
Сваки хришћанин, што се више држи молитве Исусове, тим више озлојеђује ђавола, који не подноси име Исусово.
Враг устаје на вас, а ви на њега, и не попуштајте. Чим почнете да му се противите, он ће побећи, само треба строго. Трудите се усрдно, али не помишљајте да у било чему сами постигнете успех без помоћи Божије. За њу се треба чешће молитвено обраћати и призивати је.
Ономе ко је навикао да се моли, молитва је постала његово дисање, њему сатана више није страшан, јер га чува Божанска благодат. Такви људи осећају да је Господ свагда с њима, да спасава и заклања, и избавља од врага.
Пружајмо се и ми ка Господу и тада ћемо разумети речи црквене песме: "Помоћник и Покровитељ би ми на спасење".
У молитви човек стиче добру нарав, учи се врлини. Старајмо се да уз помоћ благодати Божије уђемо у себе, да приморамо себе на непрестану молитву Исусову. Христос је рекао да се Царство Божије с напором осваја, и ми треба да приморавамо себе на задобијање молитвеног и скрушеног стања по молитви Јефрема Сиријског: " Дух здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме". Ето баш то ми немамо.
Зато приморавајмо себе на стицање тих врлина, чешће се причешћујући Светим Христовим Тајнама.
После Причешћа нарочито је потребно да се прихватимо Исусове молитве да бисмо заштитили себе од губљења благодати, дајући предност молитви срца над читањем разних, макар и поучних књига, утолико пре над ма каквим разговорима са људима, који доводе само до осуде.
Они који воде духован живот виде очима срца како ђаво поставља замке, како руководе Анђели, како моћно Господ допушта искушења и како теши.
 СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ
ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!


ДУХ СВЕТИ И ЊЕГОВИ ДАРОВИ-СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ


Дух Свети, као Бог - Треће Лице Свете Тројице, Свемогућ је, исто као и Отац и Син.
Он животвори, надахњује и даје силу створењима. Он даје животињама живот, човеку ум, а хришћанима - живот духовни, највиши, то јест Дух Свети уразумљује човека и помаже му да иде у Царство Небеско.
Дух Свети, се даје не по заслугама, него на дар и по милосрђу Божијем се шаље ради спасења људи. А Дух Свети овако помаже:
1. Дух Свети усељавајући се у човека, дарује му веру и светост. Без Њега нико не може имати истиниту веру. Без просветљења Духом Светим и сам мудрац, и учен човек у стварима Божијим и Његовом домостроју, јесте потпуни слепац. И, напротив, Дух Свети и сасвим неуком и простом човеку може да открије скривено унутрашње и да непосредно, без околишења, покаже дела Божија, може да му да да осети сладост небесног Царства. Човек, који има у себи Духа Светога осећа у души својој необичну светлост, дотле њему сасвим непознату.
2. Дух Свети, усељавајући се у човека, изазива у срцу његовом истинску љубав.
Истинска љубав у срцу је као чиста жеравица или топлота, која га загрева, она је корен из кога израстају у њему сва добра дела. За човека, надахнутог истинском љубављу, нема ничег тешког, страшног, немогућег, за њега никакви закони и заповести нису тешки и све је лако оствариво. Вера и љубав, даровани човеку од Духа Светога, јесу таква највећа и најмоћнија средства, да онај који их има може лако, угодно, с радошћу и утехом да иде путем којим је прошао Исус Христос.
3. Поврх тога, Дух Свети даје човеку снагу да се супротставља прелести (заблуди) овога света, тако што он, мада се и користи земаљским добрима, то чини као привремени посетилац, и не везује се за њих својим срцем.
Али човек који нема у себи Духа Светога, и поред све учености и благоразумности своје, више или мање, свагда је слуга и поклоник овога света.
4. Дух Свети дарује човеку премудрост. То можемо видети нарочито код апостола, који су пре задобијања Духа Светога били најпростији људи, и неуки. Но, ко је потом могао да се супротстави њиховој премудрости и сили њихових речи? Дух Свети дарује премудрост и у делима и у поступцима. Тако, на пример, човек који има у себи Духа Светога, свагда налази средства и времена за спасење своје, и усред светске буке и поред свих послова својих, он уме да уђе у самога себе, док се обичном човеку чини да је то немогуће чак и у самом храму Божијем.
5. Дух Свети дарује истинску радост, весеље срца и непоколебиви мир. Човек који у себи нема Духа Светога, никада не може да се радује и весели чистом радошћу, и не може да има душевни утешни мир.
Додуше, он се понекад радује и весели, но каква је то радост? - Тренутна и нечиста, а весеље његово свагда је празно, оскудно, несретно, и после њега чамотиња (досада, снужденост) га још јаче обузима. Истина, такав човек бива понекад спокојан, али то спокојство није духовни мир, него сан или дремеж душе. И тешко оном ко је немаран и неће да се тргне (прене) из таквог сна!
6. Дух Свети даје истинско смирење. И најразумнији човек, ако нема у себи Духа Светога, не може ваљано да познаје самога себе, јер, како је горе речено, он без помоћи Божије не може да види своје унутрашње стање душе.
Ако он чини добро другима и поступа часно, онда он мисли о себи да је човек праведан па чак и савршен у поређењу са другима, и зато мисли да он нема потребе за било чиме.
Ах, како се често људи кваре због лажне уверености у своју честитост и праведност, односно пропадају јер, уздајући се у своју праведност, уопште не мисле о духу хришћанства и о помоћи Духа Светога, онда када им је крајње неопходна Његова помоћ. И пошто се Дух Свети даје само ономе ко моли и иште, а онакви људи не само да не моле и не ишту од Њега, него чак и не сматрају то потребним, те им се Он и не даје, и, зато, они остају у заблуди и пропадају.
Но, Дух Свети, настанивши се у срцу човека, показује му сву његову унутрашњу беду: и слабост, и поквареност (развратност) душе и срца његовог, и удаљеност од Бога. Поред свих његових врлина и праведности показује му све грехове његове: лењост и немарност за спасење и за добро људи, његову себичност (користољубље) у његовим, по свему судећи најнесебичнијим врлинама, његово грубо и дрско самољубље тамо где га он није ни наслућивао.
Укратко речено, Дух Свети показује све у правом светлу. И тада човек почиње да се смирава истинским смирењем, почиње да губи поуздање у сопствене снаге и врлине и сматра себе најгорим од људи. А смиравајући се пред Исусом Христом, Који је Једин Свет у славу Бога Оца, почиње да се искрено каје, решава се да од тада више не греши и да живи пажљивије, а ако заиста има икакве врлине и доброчинства, он јасно види да их је учинио и чини сигурно уз помоћ Божију, и зато почиње да се узда једино у Самога Бога.
7. Дух Свети учи истинској молитви. Док не задобије Духа Светога, нико не може да се моли таквом молитвом која је уистину пријатна Богу, јер ако онај ко нема у себи Духа Светога почне да се моли, онда се душа његова расејава на разне стране, од једне до друге ствари, и он никако не може да задржи своје мисли на једноме. Поред тога он не познаје како доликује ни самога себе, ни своје потребе, нити како молити и шта молити од Бога, па и не зна ко је Бог.
Али човек у коме обитава Дух Свети познаје Бога и види у Њему свога Оца, и зна како да Му приступи, и како да моли и шта да моли од Њега. Током молитве мисли су његове сређене, чисте и усмерене на један предмет - Бога, и молитвом својом он може да учини све, чак и да премести гору с једног места на друго.
Ево кратког предања о томе шта дарује Дух Свети ономе који има Њега у себи.
И ви увиђате да је без помоћи и садејства Духа Светога немогуће не само ући у Царство Небесно, него чак и учинити корак на путу ка њему. И зато је неопходно искати и просити Духа Светога и имати Га у себи и молити Духа Светога да се не удаљава од нас.
Како се може примити или задобити Дух Свети, погледајмо даље:
Исус Христос је рекао да " Дух Свети дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш од куда долази и куда иде".
Речи ове значе да се присуство Светога Духа у срцу и дотицање од Њега срца нашега може чути, осећати и доживети, али се не могу одредити време и случајеви када нас Он може посетити.
Такође, видимо да су свети апостоли добијали Светога Духа од Исуса Христа, и примали Га више пута и у време које им Он није предсказао, које они сами нису одредили нити назначили, него у време које је било угодно Исусу Христу. Само им је величанствени Силазак Светога Духа био предсказан и дошао је у назначено време и у одређеном месту. Али и у овом случају они Њега нису добили због некаквих својих нарочитих заслуга, већ на дар, кроз веру и наду.
Једнодушна молитва у којој су пребивали после Вазнесења Господњег до Силаска Светога Духа, била је не толико начин стицања Светога Духа, колико припремање за то. Стога, нико не може тачно рећи да ће задобити Светога Духа баш тада и тада и овако или онако.
Дух Свети је дар Божији, а дарови се раздају неочекивано и онда када је то угодно раздаватељу дарова, и Он их додељује коме Он хоће. И зато веома греше они који мисле да стекну Духа Светога баш овако или онако и у ово или оно време. А они који сами смишљају своје начине за то, не само да не стичу Светога Духа, него и страшни грех примају на себе.
Но, пре него што будемо говорили о томе како се може задобити Свети Дух, треба рећи да Духа Светога може задобити само истииски верујући, односно онај који исповеда свету Православну веру, који исповеда право, без икаквог додавања или одузимања или измене, него онако како су нам предали апостоли и изложили и утврдили Свети Оци на Васељенским Саборима. Свака сумња и мудровање о вери јесте непокорност, а непокорни не може да буде храм или дом Духа Светога.
А познати истински начини стицања Духа Светога, по учењу Светог Писма и по опиту великих светитеља, јесу следећи: чистота срца и целомудреност, смирење, послушност гласу Божијем, молитва, свакодневно самоодрицање, читање и слушање Светог Писма, Тајинства Цркве и нарочито Свето Причешће.

ДВАНАЕСТ ЗАПОВЕСТИ СПАСЕЊА-СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ


У дубокој простоти вере у беспоговорној покорности Божијим саветима молио се један благочестиви човек и види: улази Муж (Човек), који је својим изгледом уливао поштовање, у одећи пастирској. На њему је био бели огртач, торба упртњача је висила преко његових рамена, а штап је био у његовој руци. Био је то Анћео покајања.
Ја сам послан теби да бих провео уз тебе све остало време твога живота. Не бој се, ја сам послан да ти покажем све чиме можеш спасти душу своју. Саслушај пажљиво и запиши све ради памћења, да би, поново то читајући с времена на време, освежавао мисли своје и утврћивао колебљиву веру своју. Ако од чиста срца будеш сачувао све што ти је откривено, онда ћеш добити од Господа сва блага која је припремио Он вернима Својим. Али, ако се ти, саслушавши моје поуке, не само не исправиш, већ, напротив, станеш да прилажеш грех на грех, онда ће беду за бедом да пошаље на тебе Господ, док не скрха срце твоје.
Рекавши то, Анћеопастир предложио му је 12 заповести по следећем редоследу:
1. Веруј у Једнога Бога, у Тројици Поштованог (Обожаваног), Творца неба и земље, и свега видивог и невидивог Који је ни из чега привео у биће сва створења и даровао им толико савршенстава колико свако од њих може да прими.
2. Живи у простоти и непорочности, не наноси штету ближњем чак ни речју, већ, напротив, помажи свима који су у невољи, не испитујући ко проси и коме дајеш.
3. Рћава реч да не излази из уста твојих: љуби истину и избегавај лаж.
4. Као зеницу ока чувај супружанску верност, јер она је непроменљиви закон Творца: бити чист и непорочан пред лицем Његовим, или у девствености или у чисто чуваном браку. Ако си жењен не тражи разрешење да идеш другој жени. Ако си одлучио да будеш у девствености, не трагај за женом. Такође, када умре муж или жена, надживели други супружник не греши aко ступа у други брак, али се удостојава веће части од Бога, када се решава да чува удоваштво у чистоти и непорочности.
- Шта да чини онај који је сагрешио?
- Да се каје, - одговорио је Анђео.
- Чуо сам да осим крштења нема другог покајања, да ми, погружујући се у воду поновног рођења, добијамо отпуштење својих грехова и да никако не треба после тога да грешимо приметио је богобојажљиви муж.
- Крштење се не назива покајањем. Бог је установио покајање за оне који, будући кроз крштење призвани мећу верујуће, падају затим у грехе због смицалица ђавола. Бог милостиви прима покајање таквих. Али ваља знати да често падање у грех, чак и исправљано честим покајањем, чини сумњивим и само покајање. Могуће је најзад, пасти тако да после тог пада не буде могуће поново устати и почети живети ради Бога. Овога нека се боји свако ко лакомислено гледа на грехе.
5. Идући путем заповести, не можеш избећи препреке и напоре. Буди храбар и нека устраје срце твоје: трпи у чињењу добрих дела и у подношењу свих непријатности на овом путу.
6. Упамти да су уз сваког човека два анђела - Добри и зли: један га привлачи ка добрим делима, а други ка гресима и пороцима. А ти пази на себе и к првоме се приклањај, а другога одбијај. По унутрашњим помислима срца наслућуј који од њих даје теби тада савет и хоће да господари тобом.
7. Јединог (Једнога) Бога Творца и Промислитеља и Спаситеља твога бој се, и залудном страшљивошћу од тамних сила не понижавај своју детињу преданост Њему и своје крепко уздање у Њега.
8. Побрини се да се покажеш као ревносни испунитељ свих Божијих заповести без изузетка и брижљиви творитељ свих дела на која Анђео побуђује срце твоје или на њих указује повезаност околности твога живота - и бићеш син у Дому Божијем, а не слуга.
9. Моли се, истрајавај у молитви. непрестано се моли, да сваки пут кад треба, свише сиђе на тебе сила да твориш добро, и помоћ да се уклањаш од зла. Молитва чини земнородног житељем неба и одева га небеском чистотом и светошћу.
10. Избегавај лажне пророке, гатаре и врачаре преко којих враг погубљује слуге Божије. Слаби у вери обраћају се тим обмањивачима, а ови, одговарајући им по жељи срца њиховог, неостваривим надама обмањују их и изнова их заводе у незнабоштво. А ту се трунки истине домеће море лажи. Ко искрено верује и предаје себе Богу, тај неће поћи к њима. Такви не ишту неба, већ обично гатају само о земаљском.
11. Учитељица, јединствена учитељица да ти буде Црква Бога Живога - стуб и тврђава Истине.
У њој је Светлост непроменљиво-истинитог знања. Ван ње су мрак и тама. Тамо је кнез овога света поставио учитељску катедру своју и ослепљује разум оних који га пажљиво слушају и који неће да слушају глас Цркве због тога што су од овога света.
Ево ти проба (провера): оно што се не слаже са учењем Цркве то је глас оца лажи! Пази и чувај себе чистим од овога пада. Ево још и знака: реч истине уводи дубоки мир, спокојство и милину у верујуће срце, а реч лажљивих подиже машту и сумњу, и, као слана вода распаљује жеђ за знањем, затвара (забрављује) ум као сужња у непојмљиву, мрачну пустињу.
12. Без непосредних руководитеља не може се проживети свето на земљи. Наћи ћеш их у Цркви, где их Дух Свети поставља да напасају стадо Христово. Умоли Господа да ти дарује оно што је благопотребно. У потребно време, и без твог тражења, старац ће ти изговорити реч утехе. Дух Божији ће га научити шта приличи да каже теби, а ти ћеш чути од њега шта хоће од тебе Бог. Али ипак, чувај се, и овде има духова преваре. Смирење и тихост красе истинског руководитеља. А где је помпа (сјај, раскош) у речи и животу, тамо је превара. Пази на ово и бићеш спасен.
Ето свих дванаест заповести, прими их срцем просто, без премишљања (двоумљења) и нећеш при њиховом испуњавању наићи ни на какве потешкоће, но ако станеш да разлажеш (размишљаш) у уму свом: да ли је могуће и како се може испунити једно или друго и можеш ли се некако ослободити од овог јарма, прикрада се враг, уноси раслабљеност у срце твоје и чини те неспособним за било какво добро.
- Зар си заборавио - наставио је Анђео пастир - на свемоћ Божију? Да ли је могуће да ти Онај Ко је све покорио под ноге твоје, не би дао снаге да испуниш Његове заповести? Но знај да ће онај ко има свагда Бога у срцу своме лако извршити ове заповести. А ко Њега има само на врху језика свога, тај ће пасти под теретом њиховим, сматрајући их неиспуњивим.
- Ко не моли од Бога снаге да испуни свете заповести Његове?! Но враг је моћан: он искушава слуге Божије и држи их у својој власти - напоменуо је благочестиви.
- Не, - одговорио је на то Анђео - враг нема никакве власти над слугама Божијим. Оне који верују у Бога свим срцем својим ђаво може да искушава, али не и да господари њима. Супротстави му се мужаственошћу (одважношћу) и он ће побећи од тебе.


ДА БУДЕ У СВЕМУ ВОЉА БОЖИЈА-СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ


Ко је данас спокојан, ко није узнемирен (усталасан), ко није растрзана срца?
Ретко ћеш срести добродушно лице. Чак су и понека деца слична одраслима, изгубила су очаравајућу драж која тако привлачи к деци. Млади живе као у грозници, код одраслих су раздражени (узрујани) "нерви", старци су лишени њима својственог спокојства, мира душевног. Живот је ставио на све свој печат. Свуда ври.
Ако сте боравили на обалама велике многоводне реке, онда знате да када се река разбесни и сени таласи почну да бацају чамац, готови да га потопе у водене дубине, они који плове не треба да губе присуство духа. Они треба, напротив, појачано да раде да би савладали страшну стихију и спасили свој живот. Да бисмо испунили своју дужност, дужност хришћанина и руског грађанина у садашње време, потребан нам је мир душевни, спокојство духа, а њега ће бити када срце наше изгара у дубоком убеђењу да Свеприсутни Господ наш Отац, који царствује у свему свету и управља све ка добру, неће оставити нас, слабе и немоћне, да Он руководи животом свакога од нас, Његових створења, и да ниједна длака с главе наше, по речима Христа Спаситеља, неће пасти без воље Његове.
"Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо" - нека се овај возглас, који често чујемо током богослужења, разлеже не само у ушима нашим, него да допре до срца, до самог дна наше душе, и тамо нађе себи искрен и потврдан одзив.
"Да буде воља Твоја" - нека ове речи Господње молитве, као умилни топли зраци сунца загреју наше биће, разливајући у њему благи мир и спокојни однос према свим незгодама и радостима живота, и крепећи нас за делатност која је наложена свакоме према његовом занимању и положају.
Предати себе вођењу Божијем, сместити се под Његов топли, благи кров, у томе је главни услов срећног живота.
Сматрамо да је право време да, ради назидања (поучења), наведемо причу о једном монаху, који је свецело подчинио своју вољу вољи Божијој и наслађивао се великим миром душе, задобивши од Бога чак и дар исцелења. Многи болесници оздрављали су само од једног дотицања његове одежде. Свуда су га дочекивали са великим уважавањем. Међутим, братија манастира много се чудила ономе што се догађа са њиховим сабратом, јер код њега нису примећивала ни знатније аскетске подвиге, нити строги пост, ни појачане напоре, нити ишта друго. Он је живео, као и сви други, само једнога се строго држао све што се дешавало са њим примао је драге воље и благодарио је Богу за то. Једно га је одликовало - свецело је био предан вољи Божијој.
Једном када је монах лечио болесне без икаквих средстава за лечење, благодатном силом која је излазила из њега, настојатељ обитељи га је упитао на који начин људи који долазе к њему бивају исцељени?
- И сам се чудим томе што могу да им повратим здравље, одговорио је монах - стидим се што моја одежда има моћ исцелења, јер ја ни постом, ни другим подвизима монашким нисам заслужио такав дар од Бога.
- То је баш тако, - рече настојатељ - ми видимо да си ти обичан човек и да у теби нема онога што би те издвајало од других.
Настојатељ је решио да по сваку цену открије прави узрок постојећег дара исцелења. Дуго је разговарао са монахом, настојећи да сазна све његове добре особине, и да разоткрије тајну његовога срца. На распитивање настојатеља благодатни инок је рекао:
- Сетих се милости коју ми Бог даде: ја постојано у свему саглашавам своју вољу са вољом Божијом. Никада не мислим о нечем што би било противно вољи Божијој, никада се не плашим догађаја који би могли да поколебају мој ум и раслабе срце. Никада се ни на шта нисам жалио другима и нисам откривао (поверавао) своје јаде, исто као што ми ни срећни случајеви који ми падају у део не причињавају задовољство до те мере да бих се ради њих веселио већма него у остале дане живота мога. Све што пошаље рука Божија примам једнако, како оно повољно тако и непријатно за мене, и не молим Бога да се све збива по мојој жељи, него хоћу да у свему буде Његова света воља. Тако, ништа ми не причињава нарочито задовољство, ништа ме не жалости и не смућује, ништа ме не чини срећним, осим саме воље Божије. Зато у свим својим молитвама само једно молим Бога да се воља Божија у мени и у свим створењима Његовим свагда свецело испуњава.
Настојатељ обитељи веома се зачуди речима инока и упита га:
- Драги брате, реци ми шта си осећао јуче за време пожара који је избио код нас у обитељи? Зар се ниси и ти заједно са свима жалостио када је зли човек запалио наше манастирске зграде у којима је изгорело много пшенице?
- Не кријем, оче, - одговор инок - сав тај манастирски губитак није изазвао ни најмању жалост код мене, јер ја имам обичај да за све, и за жалосно и за пријатно, благодарим Богу и да спокојно примам и једно и друго, и уверен сам да оно што се догађа с нама бива по вољи Божијој, Који све управља на душевну корист. И зато ја не бринем и не мислим о томе да ли ми имамо мало или много хлеба и осталог за нашу исхрану, јер тврдо верујем да Бог може сваког од нас да насити једним комадом исто као и целим хлебом. И тако, ја мирне душе, непомућеног духа, проводим свој живот.
Зачуђен речима инока настојатељ је још дуго расправљао са њим, настојећи да нагна брата да јасније изрази свој начин мишљења, своје погледе, да открије своје душевно настројење.
У једном од многих одговора настојатељу смирени инок је, између осталог, рекао:
- Целодневним приношењем самога себе вољи Божијој ја сам тако напредовао у покоравању њој, да ако бих унапред и знао да је Бог мени предодредио да неизбежно будем послат (бачен) у преисподњу (пакао), ја не бих стао да предузимам ништа против тога. Да кажем још и да, ако би било могуће да променим ово Божије одређење само изговарањем Господње молитве "Оче наш", заиста вам кажем да не бих смео то да учиним него бих се још јаче молио Богу да Он поступи са мном по Својој најсветијој вољи и да дарује Своју благодат, која може да ме утврди на веке вечне, да не мислим ни о чему што се противи Његовој светој вољи.
После подужег ћутања игуман је, најзад, рекао иноку:
- Иди, љубљени, иди, оче, и приљежно испуњавај своје обећање Богу, које си ми споменуо. Ти си нашао небо изван неба и упамти да се таква благодат не дарује од Бога многима и да се неће наћи много таквих које нико не би могао узнемирити или увредити. Онај ко се свагда и свему са чим се суочава у свом животу, слаже са вољом Божијом, то јест прима све као да му је послано од Бога, тај је ограђен у свом животу чврстим и неприступачним бедемом!
Да буде у свему воља Божија!


О познању воље Божије - преп. старац Софроније из књиге "Старац Силуан"


Старац је говорио: "Добро је увек и у свему тражити од Бога да нас уразуми шта и како дарадимо и говоримо". Другим речима, треба за сваки поједини случај да тражимо да познамо вољу Божију и начин како да је остваримо. Искање воље Божије је нештонајбитније у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује Божија воља, укључује у вечни Божански живот.

Постоје различити начини да се позна воља Божја. Један од њих је реч Божја, односно Христове заповести. Међутим, у јеванђелским заповестима Божија воља је изражена у једном општемсмислу. То је тако и поред свег њиховог савршенства, или тачније речено, баш због њиховог савршенства. Уследразноликости животних околности човек веома често не разуме како би требало да поступи да би то било у складу са Божијом вољом.

Да би делатност и поступак имали добар крај, није довољно самопознавање заповести - "Љуби Бога свим срцем, свим умом, свом снагом и ближњега као самога себе". Потребно је такође да добијемо просветљење од Господа, како да у животу остварујемо ове заповести. И више од тога - нама је за ово неопходна сила свише. Онај ко је стекао
Христову љубав у срцу, подстакнут њоме дела у складу са побудама које се приближавају вољиБожијој. Ипак, оне се само приближавају вољиБожијој, али нисусавршене. Недостижност потпуног савршенства чининеопходним непрестано обраћање Богу са молитвом за уразумљење и помоћ.

Није само савршена љубав недостижна човеку, већ и савршено знање. Једно дело, које изгледа да се чини из најбољих побуда, често може да има нежељене, чак рђаве последице, јер средство или начин на који је оно изведено, није био добар или је једноставно био погрешан за дотични случај. Често слушамо да се неко правда тиме да је имао добру намеру. Али, то није довољно. У животу видимо пуно оваквих грешака. Зато човек који љуби Бога, треба Њему и да се обраћа да га Он упути, и да непрестано у себи ослушкује глас Божији. Практично, то се овако врши: сваки хришћанин, нарочито епископ или свештеник, кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од свега "свога", са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откривење свише.

Овакво испитивање Божије воље путем непосредног молитвног обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, - по речима старца - "чујемо одговор Божији у својој души, учећи се разумевању Божијег промисла...Зато треба да се сви учимо познавању Божије воље. Ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут". Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље, морамо се постепено навикавати нанепрестану молитву, сабирајући пажњу у срце. Но, да бисмо што јасније чули Божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да будемо готови на сваку жртву, попут Аврама, па чак и попут Самога Христа, који је, по речи апостола Павла, Оцу био послушан до саме смрти (Филипљанима 2,8).

Човек који пође овим путем имаће успеха само ако кроз благодатни опит позна како Свети Дух дејствује у човеку, и ако се у његовом срцу укорени непоколебљиво самоодрицање, тј. ако се потпуно одрекне своје "индивидуалне" воље, да би познао и вршио свету вољу Божију. Тада ће му се открити у чему је прави смисао питања које је старац Силуан поставио оцу Стратонику: "Како говоре савршени?" Њему ће постати сродне речи и речи светих отаца: "Јер нађе за добро Дух Свети и ми". Боље ће разумети она места у Светом Писму Старог и Новог Завета, где се говори о сличном непосредном разговору душе с Богом, и приближиће се истинском разумевању начина на који су говорили апостоли и пророци.

Човек је саздан по образу и подобију Божијем и призван је у пуноти непосредног богоопштења. Зато би сви људи требало да иду тим путем. Међутим, искуство нам показује да тај пут ни издалека "није за свакога". То је стога што већина људи нити чује, нити разуме глас Божији у своме срцу, већ се поводи за својим страстима, које живе у души и својом галамом заглушују кротки глас Божији.

У Цркви постоји други пут за излазак из тог жалосног стања, наиме - распитивање код духовног оца и послушност према њему. И старац је волео тај пут, ишао њиме, указивао на њега и писао о њему. Он је сматрао да је овај смирени пут послушности најсигурнији. Био је чврсто убеђен да ће савет духовника, ако приступимо са вером, увек бити добар, користан и богоугодан. Његова вера у делотворност Тајни Цркве и благодат свештенства нарочито се учврстила након што је у Старом Русику, на вечерњу у току Великог поста, духовника, старца Аврамија, видео преображеног, "у обличју Христовом", како "блиста неизрецивим сјајем".

Пун благодатне вере, он је живео у реалности светих Тајни Цркве. Сећам се да је сматрао да је послушност духовном оцу цеома корисна и у "људском" смислу, тј. на психолошком плану. Док врши своју пастирску службу, духовник пружа одговор на постављена питања као онај ко је тог тренутка слободан од утицаја страсти (под чијим утицајем се иначе налази његов питач), и зато јасније види ствари и доступнији је утицају благодати Божије.

Одговор духовника у већини случајева носи печат несавршености. Но, то није стога што је духовник лишен благодатног знања, већ због тога што савршено дејство превазилази силе онога који пита, па му је недоступно. Иако духовникове поуке споља могу бити несавршене, оне ће, ако се приме са вером и ако се ревносно примене, увек довести до узрастања добра. Међутим, често се дешава да питач, видећи пред собом само "човека", почиње да се колеба у својој вери и не прихвата прву реч свог духовног оца, већ му се противи, износећи своја мишљења и сумње.

Једном је старац Силуан о овом важном питању разговарао са игуманом архимандритом Мисаилом (умро 22. јан. 1940.), мужем духовним, коме је Бог јавно указивао милост и заштиту.

Отац Силуан га је питао:
- Како монах може да позна Божију вољу?
- Треба да прими моју прву реч као Божију вољу,
- одговорио је игуман.
- Ко тако поступа, на њему ће починути Божија благодат. А ако се неко противи, ја се као човек повлачим.

Смисао ових игуманових речи је овај:
У случају да му неко постави питање, духовник се, као духовни отац, молитвом обраћа Богу да га Он упути. Али, будући човек, он одговара према снази своје вере, по речима апостола Павла: Ми верујемо, зато и говоримо (2.Коринћанима 4,13). Међутим, ми делимично знамо и делимично пророкујемо (1.Коринћанима 13,9). Духовник је свестан да се он, дајући савет другима, сам налази на Божијем суду, и зато, кад год наслути и најмање противљење питача, даље не инсистира на својој речи нити се усуђује да тврди да је она израз воље Божије, те се "као човек повлачи".

Ова спознаја се снажно испољавала у животу игумана Мисаила. Једном је позвао код себе скоропостриженог монаха оца С. и наложио му да обави сложено и тешко послушање. Он то прихвати и, начинивши метанију, пође к вратима. Међутим, игуман га изненада заустави и, приклонивши главу грудима, мирно, али значајним тоном рече:
- Запамти, оче С: Бог не суди двапут. Зато ћу ја, за послушање које обављаш по мом налогу, дати одговор пред Богом, а не ти. Ти нећеш дати одговор. Али, ако би се сусрео чак и са најмањим противљењем, игуман Мисаил би, без обзира на управни чин који је заузимао, обично одговарао: "Но, добро, урадите како хоћете". После тога није понављао своје мишљење. Тако би се и старац Силуан одмах повлачио кад би сусрео противљење.

Због чега је то тако? Са једне стране зато што Дух Божији не трпи насиље нити препирку, а са друге стране зато што је воља Божија сувише велика ствар. Речи духовника увек носе на себи печат релативности и не могу савршено да сместе ни да изразе сву пуноту Божије воље. Само онај ко духовникове речи прима као угодне Богу, ко их не подвргава властитом суду, или како се то каже, ко их прима "без расуђивања", налази прави пут, јер истински верује да је Богу све могуће (Матеј 19,26). Такав је пут вере, упознат и утврђен хиљадугодишњим искуством Цркве. * * *

Говорити о овим питањима, која сачињавају тајну хришћанског живота, и превазилазе границе лењиве свакодневице и обичног малог духовног искуства, није безопасно, будући да многи могу погрешно да схвате неку реч и да је неправилно примене на делу. Тада би се уместо користи имала штета, нарочито ако се ради о човеку који са гордом самоувереношћу приступа неком подвигу.

Старац није волео и хтео да одговара "из свог ума" кад би му се неко обраћао за савет. Он се сећао речи преподобног Серафима Саровског: "Када сам говорио из свог ума, грешио сам". Он је још додавао да грешке могу бити мале, али и велике. Оно стање о коме је старац Силуан говорио оцу Стратонику, наиме да "савршени ништа не говоре сами од себе, већ само оно што им даје Дух", не даје се увек чак ни онима који су се приближили савршенству, као што ни апостоли и остали светитељи нису увек чинили чудеса, нити је пророчки Дух увек подједнако деловао у пророцима. Једном би то било снажно, а други пут би их Дух напуштао.

Старац је јасно разликовао "речи из искуства", од оних које су му дате као непосредно надахнуће свише, тј. речи које "даје Дух". И оно прво је, додуше, драгоцено, но ово друго је сматрао узвишенијим и веродостојнијим (1.Коринћанима 7,25). Каткад би са великом снагом убеђења своме питачу говорио о томе шта је Божија воља и давао одређене савете, а понекад, опет - да не зна шта је Божија воља за њега. Говорио је да Господ понекад не открива Своју вољу чак ни светима, јер су им се људи обратили са неверним и лукавим срцем.

По старчевој речи, код онога ко се усрдно моли бива много промена у молитви: борба са непријатељем, са самим собом, са страстима, са људима, са маштом. У таквим случајевима ум није чист и много је нејасног. Тек када наступи чиста молитва, када ум, сјединивши се са срцем, безмолвно стане пред Бога, када душа опипљиво осети да у себи носи благодат и потпуно се, слободна од мрачног утицаја страсти и маштања, преда вољи Божијој, молитвеник у себи може да осети надахнуће благодати.

Када ово духовно занимање - тражење Божије воље преко молитве - упражњава неко ко нема довољно искуства и који не може поуздано "по укусу" разликује деловање благодати од утицаја страсти, нарочито гордости, неопходно је да се обрати своме духовном оцу, и, све док од њега не добије савет, треба да се строго придржава правила: "Не примај и не одбацуј!".

"Не примајући" - хришћанин осигурава себе од опасности да демонско деловање или наговарања узме за Божанска, и на тај начин навикне себе да "поклања пажњу духовима варалицама и демонским учењима", и да демонима одаје поклоњење које доликује Богу.

"Не одбацујући", - човек избегава другу опасност, наиме да Божанско деловање припише демонима и на тај начин упадне у грех "хуле на Духа Светога", као фарисеји који су изгоњење ђавола од стране Христа приписивали "сили Велзевула, кнеза ђаволског".

Друга опасност је већа од прве, јер душа може да се навикне да одбацује благодат и да је омрзне у толикој мери да усвоји стање богопротивљења, па да се тако определи и на вечном плану, услед чега се овај грех неће опростити ни у овоме веку, ни у будућем (Матеј 12,22-32). При првој заблуди душа брже увиђа своју неправду и спасава се покајањем, будући да нема неопростивог греха, осим непокајаног.

О овом веома важном аскетском правилу, - "не примати и не одбацивати", као и о томе како се оно примењује у животу подвижника, требало би говорити опширно. Али, пошто је наш циљ да у овом делу изложимо само неке основне поставке, а не и појединости, вратићемо се на претходну тему.

Способност савршенијег познања воље Божије кроз молитву је редак дар, који се стиче дугим трудом и великим искуством у борби са страстима, после многих и тешких демонских искушења са једне стране, и уз велику Божију милост, са друге стране. Но усрдна молитва за помоћ свише - подједнако је потребна свима нама, како старима тако и младима, ученим и неуким, онима који имају власт као и потчињеним, очевима и деци. Старац је упорно истицао да сви без изузетка, независно од свог положаја, друштвеног статуса и узраста, увек и у свему и по свом умењу, треба да се моле Богу да их Он уразуми, да би на тај начин што више довели у склад свој пут са путевима воље Божије, све док не достигну савршенство.

субота, 18. мај 2013.

ISKUSENJA VODE KA POKAJANJU




“Iskušenja nam se neočekivano dešavaju, po Božjem promislu nas uče da budemo trudoljubivi I mimo naše volje nas vode ka pokajanju.”
Prep. Marko Podvižnik


Svakoga dana u molitvi «Oče naš» tražimo: I ne uvedi nas u iskušenje. 
Iskušenjem nazivamo u krajnjem vidu dva stanja u našem životu. Pre svega mi smo navikli da iskušenje razumemo kao spoljašnju pojavu, koja nas tera na greh, I često predstavljamo kao iskušenje ono što pripada nama lično, učešću naše sopstvene volje, uma I srca. «Opet iskušenje », – često kažemo bilo to na mestu ili ne. Taj izraz je postao na svoj način masovna uzrečica pravoslavnih hriščana: svuda su stalno iskušenja.Ipak nije uvek tako. S jedne strane, naravno, djavo jeste naš kušač.
Kao što znamo on je tri puta kušao Hrista u pustinji, I ta iskušenja se do današnjih dana smatraju centrom naše duhovne borbe. Ali postoji I naše svojevoljno stremljenje da živimo po sopstvenoj volji, po svome, a u onima koji nas okružuju da vidimo prepreku za sopstveno spasenje I da kod njih nalazimo takva svojstva kojima uvek možemo da opravdamo svoju nemoralnost. U tome se projavljuje duboko otpadništvo od Boga, I tu nema iskušenja ni u čemu. Takvi smo mi sami. 
Pominje se takav slučaj iz Paternika. U vreme velikog posta Iguman je obilazio bratiju u kelijama i kroz prozor je video monaha sa svećom u ruci kako stoji nepomično u molitvenom položaju. Dugo I nepomično je stajao taj brat. tada je iguman tiho ušao u keliju I video da monah na sveći kuva jaje.  Okrenuvši se i videvši Igumana, brat je rekao: «Oče, oprosti, obuzeo me djavo ».  A djavo je izašao ispod kreveta I rekao: «Ne, to nisam bio ja, on je to sam smislio ».
Ili drugi slučaj iz bliže nam crkvene istorije iz žitija svetog Ambrozija Optinskog. Jednom je išao u skit I video da na ogradi sedi djavo I mase nogama. Prepodobni ga je pitao: «Šta radiš tu?» A on će: « A šta da radim kad za mene nema posla u vašem manastiru. Monasi su takvi da ih nije potrebno iskušavati, I bez mene je sve u redu ».
A iskušenja zaista postoje. Tajko je satana iskušavao Gospoda u pustinji posle Krštenja. On ga kuša kao čoveka (jer Boga ne sme kušati), I u Njegovo ime celo čovečanstvo. I zato se celo čovečanstvo do dana današnjegh iskušava na ta tri načina. Prvo iskušenje, kada djavo govori Hristu, gladnom čoveku koji je postio 40 dana I zatraži: «Kaži kako da se to kamenje pretvori u hlebove, Ti to možeš » (vidi Мф. 4, 3).
Ali u suštini čovečanstva se pokazalo mogućim da sve beživotno može da postane neophodni izvor života, kao hleb. Savremeni progres koji nas opslužuje I jeste figurativno govoreći, to kamenje koje sa za nas pretvara u hlebove. Sve materijalno, besmisleno I nepotrebno, postalo je za svet izvor stalne potrebe, Svet je postao veliki potrošač. To što se sada gradi, – to nisu bolnice, ne domovi za stare, ne prihvatilišta za siromašne, već ogromne prodavnice.Bezumno čovečanstvo beskonačno pokušava da nahrani svoju nezasitu utrobu. Eto to iskušenje je sadašnje koje je postalo svetski problem.Čovek je postao potrošač, a sve ljudsko je postalo roba.Prava potrošača vode do nivoa novog morala, odredjenih zakona: «Ja imam pravo da upotrebljavam ono što smatram potrebnim ». Ljudi upotrebljavaju jedni druge, I sve oko sebe. Ljudska priroda može da upotrebljava sebi slične, I društvo ne smatra to ni razvratom ni grehom: «Meni treba, imam pravo! Ko sme da kaže da ja radim nešto pogrešno taj je neprijatelj čovečanstva. Svaki moral, priroda, zakon Božji, koji odredjuje norme medjuljudskih odnosa, postaje neprijateljski.
Ta iskušenja su kroz sve vekove postavljala pred čovečanstvo u celini I pred svakog ponaosob. Kako na to odgovoriti, pokazao je Gospod: Neće živeti čovek samo od hleba (Мф. 4, 4). I u Propovedi na gori On kaže: Tražite prvo Carstvo Božije I pravdu Njegovu, a ostalo će vam se dodati (6, 33).
U vreme drugog iskušenja djavo je stavio Hrista na ivicu hrama I rekao: Baci se dole, jer je napisano: Angelima Svojim zapovedam o Tebi I na rukama će Te poneti da ne udariš o kamen nogom Tvojom (4, 6). Ne iskušavaj Gospoda Boga tvog – odgovara Gospod na to. I ta iskušenja se takodje javljaju kod svakog od nas «Evo vidi kakav svet leži pred tobom, hajde da se vinemo!
Odbacimo sve teškoće! Evo slobode!Letimo kao ptice.Sloboda je apsolutna ,bezgranična, radimo sve što hoćemo.Mogu se i u bezdan baciti. Neće se desiti ništa, samo probaj! Već će te Andjeo sačuvati, ne boj se. Zamisli kakvu ćeš slobodu osetiti kad poletiš.
Ali tu je I pitanje: «Kuda ti letiš?» letiš obično na dole. Ali kakav je osećaj letenja! Kakvo djavolsko uzbudjenje! Do zemlje je još uvek tako daleko…
Drugo iskušenje koje se pred čovečanstvo postavlja je iskušenje bezgranične slobode. Probaj ovo, probaj ono. Ništa se strašno neće desiti, biće sve u redu, čoveku je dozvoljeno sve. Sloboda je ideal. Nema nikakvog morala, postoji samo sloboda.Nema granica, postoji sloboda. Sloboda posle koje na kraju krajeva nema ničega sem smrti.
Treće iskušenje: Sve ću ti dati ako mi se prikloniš , –govori satana, pokazujući Hristu sva carstva sveta I njihovu slavu (Мф. 4, 9). Tako prosto I banalno: «prikloni mi se I svega će biti.Učini kao da Boga nema,da nema nikakvog duhovnog života. Učini da samo postoje zakoni mirskog života, da je tebi potrebno da postigneš u mirjanskom životu sve, ali bez Boga ». Nećemo dugo o tome govoriti, savremenom čoveku je to savršeno jasno
Svako od nas prolazi kroz ova tri iskušenja. Kako se mi srećemo a kako se borimo sa njima? Neka nam za to bude primer naš Spasitelj, koji je na svako iskušenje odgovorio kroz ljudsko obličje iskušavan kao Sin Čovečji.
Još jedan je smisao reči iskušenje– ispitivanje. Tačno se tako može prevesti s crkveno-slovenskog jezika, jer proizilazi iz reči «iskus»( ispit). Opitan je onaj koji je prošao iskušenja ( opite, ispitivanja) I koji”vlada zanatom”. Proces kada se dobija srebro iz nečiste rude u čisto srebro takodje se na crkvenoslovenskom zove iskušenje. “ Jako iskusil ni jesi Bože, razžegl ni jesi, jakože razžigajetsja srebro “(Пс. 65, 10 слав.). U tom smislu reči nas iskušava ili ispituje sam Gospod. Tj. s jedne strane nas kuša lukavi a s druge ispituje Gospod.
Kako iskušava Gospod znamo iz Svetog Pisma,. U knjizi Postanja je napisano kako je Bog kušao Avrama. Avram I Sara su dobili dugoočekivanog sina Isaka.On je dorastao do zrelih godina (neko od tumača misli da je bio dete, neko da je bio Hristovog uzrasta), I tada Gospod počinje da kuša Avrama. On je rekao: Uzmi sina tvoja jedinca koga ljubiš, Isaka i podji u zemlju Morija I tamo ga odnesi da se žrtvuje na jednoj od gora, reći ću ti na kojoj (Pos. 22, 2).Avram je stavio na Isaka svežanj grana I pošli su na goru nedaleko od Golgote. I počeo je Isak da govori Avramu …Evo ognja I drva, gde je jagnje za žrtvu? Avram je rekao: Bog će videti za Sebe jagnje za žrtvu, sine moj (Быт. 22, 7, 8).
Avram kome je od Boga bilo obećano da će upravo kroz Isaka biti blagosloven ceo njegov rod I umnožiti se, kao morski pesak, kao zvezde nebeske,ide da ispuni Božju volju. Na gori je on zapalio vatru, vezao Isaku ruke I noge, prineo nož za klanje,I tu se javlja Andjeo Gospodnji I oslobadja Isaka zamenjujući ga ovnom. Avram dobija od Boga zapovest da žrtvuje svoga sina I istovremeno veruje u to, da će od njegovog sina proisteći ljudski rod.uravo to I jeste iskušenje. Od tog momenta Avrama I zovu ocem verujućih, zato što ga vera odredjuje ne samo da zna da Bog postoji I da mu treba prinositi žrtve ne samo da treba ispunjavati Njegove zapovesti već I u tome da je njegova vera toliko jaka da on u svom umu može da spoji dve savršeno nespojive stvari, ne pokolebajući se ni jednog trenutka.
To iskušenje se pokazuje kao besmisleno I neverovatno jako ako mi posle njega ne vidimo krsnu žrtvu našeg Spasitelja. Kako u vreme iskušenja od djavola Hristos odgovara za celo čovečanstvo I pobedjuje satanu u ime celog čovečanstva, tako I Avram biva iskušavan od strane Boga kao I celo čovečanstvo. Kroz njega Gospod ispituje sve nas: da li je čovečanstvo dostojno krsne žrtve Spasitelja. Kako se peva u Evharističnoj molitvi liturgije Jovana Zlatoustog: «Ibo Mir Tvoj tak vozljubil jesi, jakože Sina svojego jedinorodnogo dati, da svak verujući u Njega ne pogine, no ima život večni ».Avram prinosi na žrtvu svog jedinorodnog sina I Bog ispitujući njegovu vernost I ljubav, ne prima žrtvu,već kao odgovor na tu vernost I žrtvu daje Sina Svog Jedinorodnog na žrtvu za svakog od nas. I zato je svako naše iskušenje od Boga – ispit naše vernosti I ljubavi.
autor: protojerej Aleksej Ulminski
Sa http://www.pravmir.ru/article_2699.html
Prevela mr. Ž. Mančić