недеља, 09. јун 2013.

О СМИРЕЊУ И КРОТОСТИ


Сваком је хришћанину најпотребније блажено смирење којим одражава Христа, а ко га нема, тај никада неће видети Бога.
Смирење је темељ свих врлина. Учитељ смирења је Сам Господ: "Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим" (Мт. 11, 29), и Мајка Божија, узвеличана због смирења.
Да бисмо задобили смирење, треба стално да укоравамо, поричемо и окривљујемо себе у свему, да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од сваког бесловесног створења. Када те прекоревају због нечега, тада треба ћутати или кротко изнети истину. Одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења, свагда се сећати исхода душе из тела - ето пута ка смирењу.
Какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: "тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге" (Лк. 17,10).
Несумњиви знак смирења је неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем, беспоговорна послушност.
Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него "смирих се, и спасе ме Господ".
Покајање подиже палога, плач због грехова на врата небеска куца, а смирење их отвара.
Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској.
Ко себе сматра смиреним. у томе нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам.
Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују.
Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом. Смирење учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Смирење се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда. Смирење чини човека праведним. Грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају, а праведници због гордости упропашћују свој велики труд.
Боље је бити смирени грешник, него горди праведник. Са смиреним Сам Христос пребива. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, чисти срце.
Смирење је пут ка савршенству. На сваку ћеш се висину успети смирењем. Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростиш брату који ти је сагрешио, пре него што он замоли да му опростиш. Ако неко, смиравајући се, каже: "Опрости ми", тај разјарује демоне - кушаче.
- Шта да радим, не подносим срамоту (увреду)? - говори ученик.
- Брате, Исус је постао Човек и претрпео поругу, а зар си ти већи од Исуса? Ко не поднесе срамоту, тај не може достићи смирење - говори старац.
- Шта је смирење?
- Смирење је у томе да сматрамо себе земљом и пепелом стварно, а не само на речима, и да говоримо: "Ко сам ја? И ко мене сматра за било шта?"
Унизи себе и угледаћеш славу Божију. "Кад нема светлости, све је мрачно". Тако и без смирења ничега нема у човеку, осим саме таме.
Када нема смиреноумл3а, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравај се у свему и сматрај себе горим од свих и знај: Господ ће све неваљале, али смирене, узети к Себи. Завапи к Њему и постојано се надај. Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге.
Лукави (зли), не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи, зато што нема смирења.
Ни једна врлина није тако пријатна Богу као смирење, и знај да се сатана ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати као када човек љуби смирење и срамоћење. Смирење осујећује сва лукавства вражија.
Обучи језик свој да говори: "Опрости ми", и уселиће се у тебе смирење.
Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан, није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере.
Бити смирен значи да сматрамо себе због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго, и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје.
Негневљивост је неосетљивост на вређања.
Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста.
Кротост је чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу утврђује и све око себе. Кротост је истрајна својом начелном попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу, и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње. "На кога ћу погледати, осим на кроткога" јавља Господ.
Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме неукрадиво богатство смиреноумља.

 СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ
ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!