субота, 09. јун 2012.

Епископ Николај Велимировић - Нови Златоуст -духовни вођа Православне Народне Хришћанске Заједнице-


Владика Николај Велимировић, рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом календару или 5. јануара 1881. године по новом календару, у селу Лелић, недалеко од Ваљева. Крштен је у манастиру Ћелије, који је тада био парохијска црква села, а у њему је била и основна школа оног времена. Његови родитељи Драгомир и Катарина, шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола је био прво дете у родитеља.


По завршеној богословији одобрава му се стипендија на старо-римокатоличком факултету у Берну у Швајцарској. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и докторирао на тему "Вера у Васкресење Христово као основна догма Апостолске цркве". Други докторат одбранио је на Оксфорду где је завршио Философски факултет и докторирао на тему "Философија Берклија".


Замонашио се у манастиру Раковица код Београда 20. децембра 1909. године, где добија монашко име Николај. Потом завршава Духовну академију у Петрограду.


Почетком 1915. године председник српске владе, Никола Пашић, шаље га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија пропаганду против Србије. "Па шта да кажем?" - тражио је Николај инструкције од Пашића. "Кашће ти се само" - после дужег ћутања одговори му Пашић.


Од априла 1915. до априла 1919. године, пуне четири године, Николај је по Америци и Енглеској држао бројна предавања у црквама, на колеџима, универзитетима, хотелима, биоскопским салама, објашњавајући српску праведну и ослободилачку борбу против аустроугарске царевине. 


По завршетку Првог светског рата, док је још био у Енглеској, изабран је, 25. марта 1919. за епископа жичког, одакле је крајем 1920. године премештен у охридску епископију. Тих година, била је изузетно жива дипломатска активност Цркве и државе, па је епископ Николај био члан бројних делегација и мисија у Атини, Цариграду, Светој Гори, као и у Америци и Енглеској. Тек као епископ жички и охридски владика Николај развија своју пуну мисионарску и јеванђељску делатност. Мада под тешким условима, он свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда. Као некада Свети Сава. Обнавља ратом порушене цркве и манастире. Оснива сиротишта за незбринуту децу. Да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде, подржава новонасталу Православну Народну Хришћанску Заједницу или Богомољачки покрет, којим је и руководио између два рата.


По жељи Архијерејског сабора и православног народа Шумадије, владика Николај је 1934. године враћен на трон жичке епархије. Одмах се дао на обнављање манастира Жиче, па је она убрзо заблистала старим немањићким сјајем. Обновио је и многе друге манастире, нарочито венац манастира у Овчарско-кабларској клисури, која је названа Српска Света Гора.


Чим су Немци окупирали земљу, одмах су војне и полицијске снаге упале у Жичу и изоловале владику Николаја, а 12. јула 1941. ухапсили га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво, где је, под јаком немачком стражом, остао до 3. децембра 1942., када је заједно са јеремонахом Василијем (Костићем), потоњим епископом жичким, и својим синовцем Јованом Велимировићем пребачен у манастир Војловицу код Панчева. Крајем маја 1943., Немци су у Војловицу спровели и патријарха Гаврила.


Пред крај лета 1944. године, Немци су владику Николаја Велимировића и патријарха Гаврила спровели из манастира Војловица у злогласни логор Дахау у Немачкој. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи који су били заточени од нациста и који су прошли пакао логора Дахау.


Великим залагањем Димитрија Љотића патријарх Гаврило и владика Николај су пуштени из немачког заточеништва где су крај рата дочекали у Словенији са српским националистима.


Неко време потуцали су се обојица по земљама западне Европе, а затим се патријарх Гаврило вратио у земљу и преузео дужност поглавара Српске цркве. Владика Николај је кренуо голготским стазама емиграције. Није хтео да се врати у вољену Србију где је дошао на власт комунистички режим. Сматрао је да ће више урадити за свој народ, ако остане у емиграцији и покрене своје многобројне везе у високим круговима Америке и Енглеске да помогну Србији. "Када кућа гори, пожар се гаси споља" - говорио је он.


Из Америке је слао пакете и помоћ црквама и манастирима, монасима и монахињама, свештенству и народу. Све што је имао, све је даривао своме народу. Окупљао је и мирио Србе у туђини и учио их да, само ако буду сложни, ако буду везани за своју Цркву и обичаје, могу сачувати своје име и своје корене у далеком свету.


Упокојио се у Господу 18. марта 1956. године у руском манастиру Светог Тихона, у Пенсилванији (САД), а сахрањен у српском манастиру Св. Саве у Либертвилу. Одатле су му мошти пренете у Србију 1991. године у манастир Лелић.



Тропар св. Николају Српском


Глас 8.


Златоусти проповедниче Васкрслог Христа 
Путовођо рода српскога крстоноснога у векове 
Распевана лиро Духа Светога 
Поносе и љубави монаха 
Радовање и похвало свештеника 
Учитељу покајања свенародни владико 
Человођо богомољне војске Христове 
Свети Николаје српски и свеправославни 
Са свима светима Небеске Србије 
Моли Јединог Човекољупца 
Да подари мир и слогу роду нашему.