Исповест и Покајање су првенствено облик духовног лечења. Јер, у Православној хришћанској антропологији, сам грех је првенствено болест, страдање. Носилац власти да везује и одрешује грехе оних који су падали, датој Светим Апостолима, јесте Црква. Зато византијски богослови нису никад подлегли искушењу да грех сведу на учење ο законском преступу, који треба да буде суђен, кажњен или опроштен. Они су ипак били свесни да је грешник пре свега заробљеник Сатане и да је као такав болесник. Из овог разлога, исповедање и епитимија, у најмању руку идеални, сачували су карактер више ослобођења и лечења него ли суђења.
Начин приступања и извођења
Црква учи да је Исповест неопходна пре примања Светог Причешћа. Управо Исповест, односно Света Тајна Покајања, довршава се Причешћем. Црква се строго држи учења Светог Писма да само Бог може опростити грехе, да Он то чини у Цркви кроз Христа, а да је Исповест, по дефиницији, отворено и јавно признање греха пред Богом и пред читавим људским родом.
Пре приступања Светој Тајни Покајања, верник мора бити решен да напусти грешно стање у коме се налази, јер без тога Свето Причешће биће само нови и тешки грех, како за грешнике који не желе да се поправе, тако и за духовника, који је дозволио да се такав грешник причести. Спаситељ је у својој Цркви установио Свету Тајну Покајања после свог Васкрсења, рекавши својим ученицима: "Којима опростите грехе - опраштају им се; којима задржите - задржани су." (Јн 20,23) Епископ или свештеник, силом Светог Духа разрешава Хришћанина, у овој Светој Тајни, од грехова које је исповедио и за које се искрено каје.
У византијским евхологионима постоје разне разрешне молитве које су се током векова употребљавале. "На Истоку", каже Алмазов, "увек се подразумевало да је разрешење изражено кроз молитву. Чак и онда када се употребљавала деклараторна формула, опраштање грехова се приписивало самом Богу." Од онога који се исповеда тражи се савршено кајање за учињене грехе, а то значи туга, потпуна и искрена исповест, јер свештеник не може да везује или разрешава ако не зна шта има да веже или разреши.
Приликом вршења Свете Тајне Исповести, Епископи и презвитери руководе се правилима Светих Отаца и Номоканоном Патријарха цариградског Јована Постника (582-595). Номоканон је додаван Великом требнику, а штампа се и посебно.
Чин Свете Тајне Покајања врши се пред Спаситељевом иконом. Исповедник другачије испитује духовно лице, другачије просте људе, другачије монахе, другачије светске људе, другачије младе, другачије старце. Ако исповедник нађе за сходно, налаже покајнику одговарајућу епитимију (επιτιμάω - забрањујем), на пример: одлучењем од Причешћа, од заједнице са члановима Цркве, пост, милостиња, молитве, метаније и др. Оне, пак, који су под епитимијом, Црква разрешава посебном молитвом за оне "које је грех оковао", и моли се за њих да могу прићи Господу не чинећи грех.
Историјат
Beћ од IV века имамо сведочанства да је Исповест пре Причешћа обавезна. Ο поступању с грешницима имамо упутства у Јеванђељу (Мт 18, 15-18; 3, 2, 8), Делима апостолским (2,38) и у посланицама (2 Сол 3,6; 1 Кор 5,1-12; 2 Кор 2,6). Покајном дисциплином у Цркви руководио је Епископ, а његове функције у IV веку пренете су на презвитере. Канони који се односе на оне који се кају за своје грехе потичу од Св. Григорија Новокесаријског (240-270), а остале каноне саставили су у IV веку Св. Петар Александријски, Св. Василије Велики, Св. Григорије Ниски, а такође и синоди анкирски, неокесаријски и никејски. Св. Григорије Неокесаријски помиње поделу на четири класе, у вези с њиховим падом у време Декијевог гоњења, и то на оне који плачу, који слушају, који су пали и оне који заједно стоје.
