Сведоци вечности Архимандрит Рафаил Карелин

Троје сведочи о души о вечности: море – огромна колевка земље; планине, које устремљују своје очи навише, и небо, напојено светлошћу. Чија невидљива рука покреће и окреће ту колевку?

Шум таласа налик је на непрестану песму. Близу мора успокојава се немирна људска душа, попут детета на мајчиним рукама. Бол и брига, који гвозденим обручем стежу срце, ишчезавају, као да нестају, попут облака над хоризонтом.

Таласи, изникли у дубини мора, стреме ка обали, као да желе да обгрле гранитне стене, окружене водом, а затим одступају назад, остављајући на песку ракове и разнобојно камење, као што ронилац износи бисере са дна. На западу, море се слива са небом; тешко је увидети границу, која би их оделила једно од другог. Када за хоризонтом ишчезава брод, чини се да тоне и да се споро утапа у море. Када облак, попут јата лабудова, лети са запада на исток, чини се да су се они подигли са мора, као из свог гнезда.

Море дише, као жива природа: час тихо, попут детета које спава, час дубоко и бучно, као да су га вихори ветра пробудили из сна. Море влада некаквом исцељујућом силом, оно ставља балзам на ране душе и ожиљке сећања; његова монотона песма одгони бриге од нашег беспокојног, узрујаног ума, као да све што је прошло тоне у његову дубину, ишчезава у бесконачном простору. Море нам открива величину космоса, она захвата човека, плени, очарава га. Човек се предаје мору, као што се предаје музици.

Море – то је слика оног надахнућа, у коме се гаси свест, када човек осећа себе делом космоса, где он доживљава то јединство, али не може и не жели да мисли ни о чему. Море и философија су несместиви једно са другим.

О вечности говоре планине. Море – то је покрет надоле, према „срцу земље“, планине – то је пут навише; што више у планинама, то се мање слуша и осећа пулс земље. Море поје гласом таласа, планине поју својим ћутањем.

Планине – су предворје неба и вечности. У планинама нема нежних руку, које успављују душу, нема боја, којима би се наслађивао вид. Као што се змија провлачи у пролеће кроз камење, да би одбацила своју кожу, тако човек у планинама мора да остави своје пређашње слике и представе, маштања, и снове, да ослобађа своје сећање да би стао пред вечност. Немогуће је ићи нагоре, носити на плећима свој домаћи терет, треба се растати са свим, да би задобили оно, што је више од света. Ученици су рекли Господу: „ево ми смо оставили све и идемо за Тобом.“  У планинама постоји једна видљива лепота, лепота стена, и једна невидљива лепота – то је тражење Бога у ћутању планина.

Треће што сведочи о вечности – то је небо. Оно обухвата и море и планине. Животиње не гледају на небо, оно је за њих празно. Птице, летећи у ваздуху, устремљујући погледе ка земљи – тамо је њихова отаџбина.

Једино људска душа на небу види тајну свог постојања. Могуће је часовима гледати на небо, оно се никада не понавља, као што песник понавља исте представе и слике. Небо је увек ново, његова боја никада не бива истоветна. Облаци, пливајући по небу, налик су на летеће планине, које су се моћним замахом одвојиле од земље и пливају у светлосном бездану, као у дубоком океану.

И поред тога, величина неба се открива онда, када се гасе његове златне боје, и открива бесконачност његовог пространства.

Звезде – то су лампе, при чијој су светлости мудраци и философи писали своје књиге. Време својим зубима нагриза планине; време исушује мора; али звезде су неизмењиве, оне су биле такве при стварању првих људи, исте такве, када су градили пирамиде, када су древни патријарси лутали са својим стадима и у пустињама налазили пут по звездама, када су били грађени први Хришћански храмови. То су биле исте оне дијамантске очи вечности, усмерене ка земљи.

Звезде су посебно јарке у пустињи и над морем. У граду се звезде чине замраченим, мутним честицама, сличним једно другим, као да су се дим и прашина града населили на њима. А над обалом звезде блистају и сијају посебном преливајућом, светлуцајућом светлошћу, као да свака звезда има свој тајанствени лик.

Дању, небо над морем изгледа као дубока завеса, са ћудљивим везом облака, где се постојано мењају границе и облици фигура. Ноћ одваја ову завесу, и небо се открива у својој величини и лепоти. Понекада небо бива пресечено звездом падалицом, и у то време се сећамо како је пао светлоносни анђео. Још се сећамо смрти, која је пресекла нит живота и у својим рукама носи непознату страну душе човека.

Звездано небо је налик на књигу, чије откривене странице говоре о Богу.

преузето са:

http://karelin-r.ru/stories/142/1.html

Додајте натпис

Демонизам греха – тајна вечних мука

Шта је то грех? То је тајанствена реалија нашег живота, невидљива радијација, која га прониче у потпуности; то је несхватљива сила, која приморава нашу земљу више од седам хиљада година да рањава нашу земљу (духовно срце космоса) у болним грчевима. Историја људског рода у многоме подсећа на историју хроничне болести.
Наши савременици, попут древних хуманиста, покушавали су да упросте тај проблем, да објасне грех моралним несавршенством, човека, уклањањем од неког моралног стандарда, несклада између ума и осећања, пројављивањем егоизма у друштвеном животу, а понекад случајношћу и грешком – неправилно изабраним решењем.
Они виде разлог греха у недостацима васпитања, недовољном васпитању, лошим примерима, социјалној неправди, и сматрају, да душа, чиста од рођења, по утицајем спољашњих фактора, се подвргава корозији попут метала и постепено бива прекривена слојем рђе. И зато су хуманисти стремили да исправе моралност кроз друштвене реформе, то јест психологију, кроз социологију.
Сви слични покушаји су се показивали утопијом. Ентузијазам борбе се завршавао разочарењем, револуционарна насиља су рађала, не моралне грехе, већ тиране и робове: у време револуције и перестројке видимо посебно јаке налете зла, слично избацивању усијане лаве из њедара земље на површину.
Савремени либерализам хоће да реши питање о греху радикалним средством, односно – да уништи само схватање греха. За то је потребно уништити схватање моралности, објавити је за предрасуду и сујеверицу, и изложити је свеопштем подсмеху.
Философски системи, почињући од антике, покушавали су да докажу, да је грех само оскудевање у добру. Савремени либерали – циници покушавају да људима убаце, да је грех само лажно схватање, измишљено ради држања човека у страху, свезивања и ограничавања његове слободе, његовог лишавања радости у животу.
Уопште, грех је тамни призрак, који мора бити расејан и уништен светлошћу људског ума. Грех је страшило за дете, и древна сујеверица, која може изазвати само нервозу и фобије.
Либерали хоће да сведу моралност на миниму, например, на праведно дељење супе из заједничког казана, и тиме да успокоје остатак људске савести. Али ми осећамо грех као реалну силу. Ми се свуда сусрећемо са том увекпостојећом, невидљивом и, пре свега, у нашој души.
Постоји дубина греха, као његова онтологија, скривена од очију – то је мржња према Богу. У временима ратова и револуција, када се руше основи државе, као низови зграда приликом земљотреса, посебно јасно се појављује сатанизам греха, и чини се, да се сама повшрина земље претвара у дно пакла.
 Може ли се само оскудевањем у добру објаснити садизам и ново-измишљена мучења, којима су подвргавали људе, када је сама смрт изгледала као милост? Да ли је оскудевањем у добру, могуће објаснити поток секса и разврата, који се на нас обрушио са телевизијских екрана и новинских страница. Да ли је могуће објаснити последицом нечијег незнања, апологију хомосексуализма? Како објаснити то нарастајуће појаву муља? Изгледа да је нови окрет у религији сатане култ највећег разврата, као што је декаденс у уметности наметнуо култ тела које се распада.
Раније се патолошки секс сматрао срамном појавом, био је повезан са облашћу судске медицине, а сада не само да га трпе, већ га и рекламирају, као нове боје у палети људских осећања. Чини се да ће се Содом ускоро подигнути са дна Мртвог Мора, испливавши из њега као неки тритон и постати престоница „елите“.
Грех је немогуће објаснити масовном психозом или безумљем. Човек сишао са ума је неодговоран, а овде, људи знају на шта иду. Наведимо пример. Човек који као да не показује никакве психичке девијације, коректан у друштву, ефикасна у служби, одговоран комшија, брижан породични човек, био је ухваћен јер је обманом пљачкао људе, пре свега девојке и децу, везивао их, обливао бензином и спаљивао. Раније је устројио план отимања својих жртви тако пажљиво, попут режисера који разматра поставку представе. Када су га на суду питали, зашто је он извршио такве злочине, одговорио је, да је осећао насладу несравњиву са било чиме, слушајући вапаје својих жртава.
Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.
Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.
Сваки грех је у роду са првородним грехом, који се предаје са колена на колено, и тече, не оскудева, попут реке, кроз сву историју света – од зоре до заласка. Сваки грех, савршен човеком, сједињен је са првородним грехом, чије име је „богоборство“, као лишће са граном дрвета.
Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.
Сетимо се банчења сатанизма у двадесетим годинама прошлог века, са његовим крвавим злочинима и ново-измишљеним богохулствима. То је млаз греха из тамних дубина људске душе, као из дубине пакла. Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.
Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим. Либерали хоће да трагедију грехопада претворе у очаравајући роман са добрим крајем.
Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат – коначно свеспасење.
Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

преузето са:
http://karelin-r.ru/stories/25/1.html

Архимандрит Рафаил Карелин

Основна Истина Православља – Богочовек

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. Уствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа. Православље је Православље Богочовеком. И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у привиђење, у страшило, у бесмислицу. И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другог под небом.
Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога. Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свељубав, Сверадост, Свесила. Сва божанска савршенства Он је снео с неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.
Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавније, и највечније. Јер је Он — светост светитеља, мучеништво мученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих. Зашто је Богочовек све и сва у Православљу? Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.
Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати. И то остварио не потцењујући човека на рачун Бога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му Живот вечни, Истину вечну, Л}убав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовеком постао божанско величанство.
Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инославља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство. Нигде интегралног човека у инослављу; сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колико је бесмислица „уметност ради уметности", толико је бесмислица и „човек ради човека". Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега. Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога. Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инослављу је само голи човек. У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква. Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овога света и методама царства овога света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу. Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме. Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом - Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу (Кол. З,1-3).
Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског. Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и — постао је Сатана; откинули се анђели и - постали су ђаволи; откинуо се у многоме човек и - постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А кад се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.
Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ Православља, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола. То никада није могао, не може, нити ће икада моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком. Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом — Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.
Православље је Православље Богочовеком. И ми православни, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. Уствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

Пастирски глас,
год. I,  бр. 1, Крагујевац, 1937.

преузето из часописа „Двери Српске“, двоброја 3/2004
„Јустинов Завет“
стр. 9-10

Свети Јустин Ћелијски

Ја сам Пут, Истина и Живот !

"Рече му Исус: Ја сам Пут, Истина и Живот;
нико неће доћи к Оцу осим кроза Ме" (Јован 14:6)