Бог је видело и таме у њему нема никакве.
Будите синови видела
(1 Joв. 1, 5; Јов.12,36)
О lux а qua omnis lux, lumen a quo
omne lumen. Lux suprema...
Lux, quae illuminas omnia
tota simul. semel, et semper.
S. August. Soliloquia, cap. XIII, 1.
Ми верујемо, господо, у Бога.
Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!
- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле, и поверовали у Бога из жудње за светлошћу. Одкуда то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити своју светлост, којом ви живите? питамо ми наше противнике.
А наши противници нам одговарају:
- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост:
"Не постоји ни Бог ни богови, постоји само природа и природни закони. Ми проучавамо природу, и њени закони постају нам све јаснији и јаснији. Ми систематишемо законе природне у многобројне науке, и носимо те науке као буктиње пред собом, куда год ходимо. Оне осветљавају пут наш и ходећи за њима, ми ходимо сигурним путем без посртања и лутања.
Треба ли нам, на пример, да испитамо море, ми узимамо науку о мору и кроз њу, као кроз рефлектор, гледамо смело у тајанствену дубину морску, у којој људи без науке слуте цео лавиринт божанских насеобина. Место Посејдона и нимфа наука нам показује октоподе, и морске пауке, и корале.
Треба ли нам, да сазнамо утробу земље, геологија и минералогија нуде нам своје услуге прогонећи отуда Плутона и цео његов двор.
Треба ли нам да видимо, какви се процеси врше иза коре једног дрвета, - ту су ботаника и хемија, које неће да знају за нереиде.
Хоће ли нам се, да видимо, шта се све збива испод коже нашег тела, - ту је физиологија, која је истерала све зле и добре духове из човечјег бића.
Хоће ли нам се, да се винемо у далеке небесне висине,
- астрономија ће нас водити, без питања Аполона, и Венере, и Кастора, и Полукса.
Хоће ли нам се, да знамо свему меру, и облик, и број,
- математика ће нас о свему обавестити, без кабалистичке замршености и питагорејске мистике.
Желимо ли познанство с облацима и громовима, ми се обраћамо физици, а не Јупитеру и Перуну.
Желимо ли здравља, ми се обраћамо медицини, а не Ескулапу.
Желимо ли плодна поља, ми питамо агрономију, а не Додолу.
Наука је, дакле, прогнала све богове из природе, и знање је заменило сва веровања. Наука је отуда наша светлост, вера је ваш мрак. Одбаците ваш мрак, и примите нашу светлост."
Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо:
"Па ми већ имамо ту светлост, коју ви имате. Наука је наша својина онако исто, као и ваша. Где год нам буктиња науке може осветлити пут у животу, ми се том буктињом служимо, као и ви. Наша вера у Бога јесте само један наш плус; то је једна буктиња више, којом се ми служимо, а коју ви одбацујете. Зар је у већем мраку онај, коме светли више буктиња?
Наука је бацила велику светлост на природу, - то је истина. Но наука је прогнала из природе само полубогове, а не Бога. Наука је само уравнала пут правој вери. Наука је очистила храм природни од идола, и у тај храм уселио се Онај, који је и достојан тога храма. Наука је осветлила дубине морске и висине облачне, и растерала мрак подземни и надземни; од светлости науке ишчезли су сви псевдо-богови, сви духови, велики и мали, којима је машта људска населила овај свет, но од светлости науке није по тамнео, но још више се засијао истински дух природе, истинити, једини Бог. Ми не верујемо, дакле, у мрак, но у светлост.
Природи инхерирају закони, велите ви. Ако је тако, онда природи инхерира логика. А ако је опет тако, онда природи инхерира разум. Зар није тако?
Рецимо, да није тако. Рецимо, да закони не значе логику и не значе разум. Но тад закони не значе ни ред, а ако они не значе ред, закони не значе законе, а ако закони не значе законе, они не постоје. То не допуштате ни ви, ни ми. Јер ако закони не постоје, онда несумњиво ни природа не постоји. Природа се не да замислити без закона. У томе се слажемо и ми и ви, и дотле идући заједно нити ми пребацујемо вама веру у мрак, нити ви нама.
Ми се слажемо, дакле, у томе, да постоје закони. Но ми идемо један корак даље од вас, и кажемо: закони значе разум. Природа се држи законима, дакле: природа се држи разумом. Тај разум, којим се природа држи далеко је већи од разума људског. Разум људски је само један нерв тога великог природног разума. Кад постоје нерви, постоји и центар тих нерава, велимо ми. Центар свих нерава у васиони, или средиште свих закона у природи, или _ и _ свеколиког реда, који егзистира у стварима, јесте наш Бог. Наш Бог је дакле, разум и светлост. Од куд да ми верујемо у мрак?
Замислите два мрава, који би имали све наше научне апарате у минијатури, и који би помоћу тих апарата могли испитивати један наш прст на руци. Замислите, да они тачно испитају и нервну конструкцију нашег прста и равномерност крвотока у њему. И замислите их сад, где се после трудног испитивања одмарају и препиру око тога, какво је то чудо прст? Један од њих рекао би: овај прст је један свет, у коме владају закони, у коме се нерви на правилан начин укрштају, и у коме крв вечно тече истим, правилним током. Други би рекао: да; но одакле почињу и где се завршују ти нерви? И одакле потиче и куда се враћа та крв? Ја верујем, рекао би даље тај мрав своме колеги, да ови сви нерви имају један центар; тај центар називам ја мозак, и верујем да сви ови канали и каналићи крви потичу из једног резервоара, који ја називам срце.
"Ја у то не верујем", викнуо би први мрав. "Ни мозак ни срце не постоје", "постоје само нерви и крв, и постоје закони који њима управљају; ми можемо говорити само о ономе, што видимо; ми видимо прст, прст и постоји; мозак и срце ми не видимо, мозак и срце не постоје. Твоја вера у мозак, пријатељу мој, јесте вера у мрак".
Или замислите, да ова два мрава-научника имају један телескоп у минијатури и посматрају кроза њ сунчеву светлост. Рецимо, они виде кроз њихов мали телескоп само неколико зрака сунчевих, но не виде сунце. Један би мрав рекао: "ми видимо многе зраке светлости, знамо њихову јачину и њихову боју и знамо време кад се они појављују и кад трну. И с тим је свршено. Ми знамо све, што се може о светлости знати." Тако би рекао један мрав. Други би одговорио: "да; ми не знамо заиста више, него то, што ти наброја, но ја верујем, да сви ти зраци долазе из једног великог за нас невидљивог центра светлости, одакле се безбројни зраци простиру на све стране. Тај центар, у који ја верујем, називам ја сунце". Први мрав ће се наједити и рећи на то: "како можеш говорити о ономе, што не видиш? Како се можеш подавати таквим фантазијама? Какво сунце? Зраци се сви простиру до бескрајности, и нигде центра њиховог нема. Твоја вера у сунце јесте, дакле, вера у мрак".
Такви смо ми као ови мали мрави, ми и наши противници. И ми и наши противници испитујемо овај свет, који опажамо, и који у сравњењу с целом васионом не представља ни толико колико представља један прст на нашем телу. И ми и наши противници гледамо нерве природне и слушамо крвоток природин. Но ми се не слажемо у једноме. Ми кажемо: ми верујемо, да кроз нерве природне дејствује један универзални разум, и да кроз крвоток природни струји један живот, који има свој центар, своје срце. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак. Ми кажемо даље: сви ови фрагменти светлости, које нам науке откривају, само су фрагменти једне велике, неслућене светлости. Ми верујемо у ту светлост, и називамо је Богом. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак.
Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку: ми, који тражимо својим разумом више светлости, но што нам је очи показују и наука нуди, или наши противници, који се задовољавају са оним што очима виде и ушима чују? Реците нам: чини ли се вама, да је наша вера у Бога - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од наше вере или невере зависи цео живот наш! Реците нам што пре, јер ко зна докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће?
Ми верујемо, господо, у бесмрће живота. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!
Како то? питамо ми у чуду. Ми смо гле, и поверовали у бесмрће из жудње за светлошћу. Од куд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам позајмити ви вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају:
"Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост;
"Бесмрће живота не постоји. Постоји живот и постоји смрт. Живот је кратак, смрт је дуга. Смрт је као једна бескрајна линија; живот је као једна тачка у средини те линије. И мртве и живе ствари састоје се из истих саставних делова. Ти саставни делови мртвих и живих ствари јесу материјални атоми. Ти материјални атоми групишу се у празноме простору час на овај час на онај начин, и својим груписањем образују час оваква час онаква тела. Слепим случајем груписали су се ти атоми једнога дана и у једну необичну покретну фигуру, коју ми називамо човеком. Док у тој фигури постоји једна одређена размера атома разноврсних елемената, који сачињавају људско тело, дотле и та фигура као таква постоји и врши извесне функције. Кад се та одређена размера међу атомима поремети, тад се и та фигура осипа као једна кућа од карата, кад изгуби равнотежу, тако, да се никад више не јави на светлост у истом облику. Тако ми мислимо, и, ради јемства наше мисли, позивамо се на Демокрита, Лукреција, Штрауса и Хекела. Наша је мисао светлост; примите нашу мисао и одбаците вашу наивну веру у мрак".
Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо:
"Па гле, то ви верујете у мрак, а не ми. Ви верујете, да се сав човечји живот простире између два гроба: један је гроб рођење, из кога човек излази, други је гроб смрт. у који човек улази. Ви верујете, да се један човек пре свога рођења није нигде налазио у васиони, до само у разбацаним атомима, који су припадати разним другим телима. И, ви верујете, да се човек после смрти нигде неће налазити до опет само у разбацаним атомима, који ће припадали разним другим, туђим телима. Ви не верујете, да је човек ма и у идеји пре рођења егзистирао, ви не верујете, да ће човек ма и у идеји после смрти егзистирати. Ви сте сасвим без светлости, а не ми. Ви не верујете, да васиона има разум и очи, ми верујемо. Ваши атоми су без разума и без очију. То су идоли ваши, који не виде и не мисле. Ви дакле, немате светлости ни за време живота, а још мање с обе стране живота.
Ми верујемо у бесмрће живота, јер верујемо у бесмртни разум васионе, који је извор животу. Егзистенција природе доказује егзистенцију природних закона; егзистенција природних закона доказује егзистенцију универзалног божанског разума, егзистенција универзалног божанског разума доказује егзистенцију бесмртног живота. Све је то једно с другим тако тесно и неопходно везано, да се једно без другог не да замислити. Природа се не може одвојити од закона, који је држе, јер не би се држала без закона; закони се не могу замислити без разума, јер они су сами разум; разум се не може замислити без живота, јер разум је свест, а свест је живот; живот се не може замислити као нешто случајно и пролазно, кад је разум васионе вечан и непролазан.
Ако је разум вечан и непролазан, онда је смрт само нешто на животу, јер кад би смрт била нешто битно и супротно животу, смрт би била и нешто битно и супротно разуму, а оно што ЈЕ супротно разуму, то је супротно и законима природе, и зато не егзистира. Смрт, дакле, не егзистира као нешто битно и апсолутно у свету; она не егзистира као једна линија, на којој је живот само једна тачка. Пре се може рећи, да је она као једна тачка на бескрајној линији живота.
Ми, даље, аргументишемо нашу веру пред нашим противницима овако:
Наш нагон за бесмртним животом најјачи је од свих нагона. А, гле, све нагоне, којим нас је природа снабдела, природа је у стању и да задовољи, и то у пуној мери. Ми немамо ни једног нагона, који ми у овоме животу не би могли до презасићености задовољити. Отуда велики, можда и највећи део нас умире заситивши више-мање све своје нагоне. Но нико од нас не умире заситивши један нагон свој, свој најјачи нагон, - нагон за бесмрћем. И они, који извршују самоубиство, не бегају из живота за то, што су засићени живота, но зато, што су засићени овога живота, и зато, што су жедни и гладни једног бољег живота. И они, који су били толико богати и срећни, да су задовољили све, и најмање, своје жеље и жудње у овоме животу, умиру плачући. Зашто? Зато, што умиру жедни и гладни бесмртног живота. И они, који су живели пуну стотину година, и чија се стотина година живота састоји из сасвим једноликих, монотоних дана, умиру плачући. Зашто? Зар им није већ досадно проводити исте дане? Јесте, досадно им је, досадан им је овај живот, и они желе и очекују један бољи живот, а међутим, нису сигурни, да ли ће им тај бољи живот пасти у део после смрти; - зато плачу при смрти. Они немају поверења у природу, и ако им је природа дала толико доказа своје искрености и истинитости. Природа их ни у чем није обманула: све нагоне, које им је дала, она им је и задовољила. Па ипак они немају вере у природу; они се боје, да ће их природа ипак, на крају крајева, обманути. Они се боје, природа им неће задовољити њихов најјачи нагон, нагон за бесмртним животом. Они мисле, да им природа испуњава све жеље у овом животу, да би их за то могла обманути у њиховој главној жељи. Они мисле, да их природа храни и поји у овом животу, да би их на крају крајева прогутала својим тамним ждрелом смрти, као што је Кронос гутао децу своју. Но нашто толико неповерење према природи? Није ли оно нелогично и неделикатно? Природа се сваки дан показује толико моћна, да је у стању задовољити и најмонструозније прохтеве човечје. Како, дакле, да јој не верујемо, да ће она моћи задовољити и нашу жудњу за животом после смрти? Та наша жудња природна је, природина је. То је њена жудња; а своје све жудње природа је исувише у стању задовољити.
Ми аргументишемо и овако нашу веру:
Велики дух васионе, који нас је створио, који је у нас положио многе могућности, и који све те могућности неколико десетина година у нама развија и доводи их до извесног савршенства, тај велики дух васионе показао би се неразуман, кад би толики труд свој једним махом уништавао; он би се показао недоследан себи, кад би угасио једним махом ону светлост, коју је он у нама палио целог нашег века; и најзад показао би се неекономичан кад би почињао један процес усавршавања у историји увек испочетка, увек само на новим људима, уништавајући смрћу сасвим оне, који су дошли већ до једног високог ступња савршенства. А за велики дух васионски не може се рећи ни да је неразуман, ни да је недоследан, ни да је неекономичан. Своју разумност, своју доследност и своју економичност показује нам он у природи на сваком кораку.
Ми се не бојимо смрти, велимо ми нашим противницима, још и зато, што видимо, да се и сама природа противи смрти. Природа неће да умре, природа хоће да живи. Ако је ишта у природи јасно, јасна је та тежња њена, тежња за непрекидним, континуираним животом. Ако ништа, дакле, а оно себичност природе осигурава нама бесмртан живот. Природа хоће да живи, а она живи кроз нас. Ако би желела смрт нама, природа би морала кроз то желети себи смрт. А природа не жели себи смрт. Она допушта смрт деловима својим, нама, само зато, што зна, да та смрт води опет једном другом животу. Никад ми не би могли умрети, не би могли отићи из овог живота, кад би смрт била нешто апсолутно, како је ми замишљамо. Ми не би могли отићи из овог живота и кад би хтели, ми не би могли ни самоубиство извршити, кад не би по смрти опет могли живети. Природа нам не би то допустила. Јер природа хоће живота. И она шаље смрт на нас, и допушта самоубиство, верујте, само зато, што се не боји, да ће нас смрт уништити. Природа се дакле не боји смрти. Зашто ми да се бојимо?
Ми се не бојимо смрти, велимо ми даље нашим противницима, још и зато, што наша логика никако не допушта да је смрт у стању уништити једнога Шекспира, Гетеа, Канта, Толстоја, итд., уништити једном речју најузвишеније продукте природиног великог труда. Јер кад би то наша логика допустила, онда би она морала допустити и неразум у природи, а ако би допустила неразум, допустила би незаконитост, - а то је искључено. Кад би смрт била у стању уништити потпуно Шекспира, она би била, значи, у стању, да обустави закон еволуције у природи. Шекспир је при смрти несумњиво желео, као и сви људи што желе, да и по смрти живи, и да се и по смрти духовно еволуира, усавршава. Зар је ту еволуцију могла смрт обуставити? Уосталом можда и би, кад би то била само жеља Шекспирова. Но гле, то исто желео је и Гете, и Кант, и Толстој, и цео род људски од Адама до данас. А ко је цео тај род људски, ако не један знатан део природе, и то један квалитативно и квантитативно веома значајан део природе? Жеља људског рода може се идентификовати са жељом саме природе. Природа жели, да се и по смрти продужи живот, тј. продужи започета еволуција, започето усавршавање. А кад то природа жели, то је лако остварљиво. Природа не може имати препрека у остварењу својих жеља.
Наш нагон за бесмртним животом, дакле, јесте нагон саме природе. Закључци нашег ума могу нас обманути, но природа својим нагонима у нама никад нас не обмањује".
Тако ми велимо нашим противницима. И онда их питамо:
"Како, дакле, да је наша вера - вера у мрак? Гле, ми верујемо у светлост и после смрти и пре рођења, а ви не верујете у ту светлост, и опет ви називате нашу веру вером у мрак. Гле, вас је опколио мрак са свих страна, и ви ипак држите, да се налазите у светлости!"
Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку; ми, који тражимо разумом више светлости, но што нам је очи показују и науке нуде, или наши противници, који се задовољавају са оним што површно очима виде и површно ушима чују? Реците нам: чини ли се вама наша вера у бесмрће живота - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од те наше вере или невере зависи цео наш живот? Реците нам што пре, јер ко зна, докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће? Пре него што смрт дође треба да знамо: има ли смрти?
Ми верујемо, господо, у јединство људског рода.
Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!
- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле и поверовали у јединство људског рода из жудње за светлошћу. Откуд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају:
- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост:
"Не постоји јединство људског рода. Сваки човек је напосе циљ природе, - ако би се уопште смело говорити о циљу у природи. Међу људима не постоји никакво метафизичко ни органско јединство. Не постоји историја човечанства, - постоје само историје појединих људи.
Отуда сваки човек треба да гледа у себи свуколики смисао живота. Свак треба, да се што више сконцентрише у себе, и што више отуђи од људи. Свак треба да се стара, да све своје телесне и духовне диспозиције до крајњих граница развије и искористи. Јер ван себе он нема никога и ничега, достојнога његове истинске пажње. Он не треба да има много скрупула према свету, који га окружава. Он треба да сматра себе као варницу, која је искочила из мрака и која ће опет утонути скоро у мрак, - с тога треба да се стара, те да светли што јасније и гори што силније, не да светли и гори, да би друге осветљавао и загревао, но да би само себе осветљавао и загревао. - Сви су људи као једно јато варница, које бесмислено лутају тамо - амо, док се не угасе. Као што је бесмислено говорити о смислу једног јата варница, тако је исто бесмислено говорити о смислу историје човечанства. И као што се не може ухватити јединство међу лутајућим варницама, јер га нема, тако је исто тешко ухватити јединство међу судбама појединих људи, јер га нема. То је наша мисао.
"Напустите и ви вашу веру у мрак, и примите ову нашу мисао, ову нашу светлост".
Тако говоре наши противници, а ми им у чуђењу одговарамо:
"Па, гле, ви верујете у мрак, а не ми. Ми верујемо, да постоји и метафизичко и органско јединство међу људима. Не постоји ни један човек бесмислен и бесциљан, но смисао и циљ живота на земљи ипак није у свакоме човеку понаособ, но у свима људима, укупно узевши. Сви су људи чланови једног великог организма, који је поникао на земљи, који се кроз историју развијао и растао, жутео и зеленео, боловао и цветао, и који ће најзад завршити свој ток, као што га је и почео. Тај организам - то је цело човечанство са својом историјом од појаве првог човека на земљи до ишчезнућа последњег са земље.
И зато што осећамо јединство људског рода и налазимо и свој смисао у заједничком смислу свуколиког човечанства, ми се и не повлачимо само у себе и не отуђујемо од осталих људи. Ми осећамо да човечанство има једно тело и једну душу, узевши то јединство и метафизички и органски, и зато нас тиште сви болови и радују радости целог човечјег рода.
Сви људи на земљи сачињавају једног човека, једног свечовека. Тај свечовек стар је много хиљада година и распрострт је на целој нашој планети. Сва историја досадашња и одсадашња сачињава историју свечовека. Тај свечовек је већа моћ и већа интелигенција од наше појединачне моћи и интелигенције. Разбацани и раздељени ми се осећамо као сирочад, нејаки и убоги. Јаки и поносни пак осећамо се ми онда, кад се замислимо у јединству с целим родом људским, са свима људима на земљи, као што се данас осећамо, на дан заједничке молитве хришћанске универзитетске омладине на целој планети нашој.
Зато се ми молимо данас за све мале и неслободне људе, чију судбу ми Срби особито добро појимамо. Њихово олакшавање и ми ћемо осетити, ма где они живели.
Ми се молимо за све оне, који су гори и непросвећенији од нас.Кад они буду бољи и просвећенији, и ми ћемо се осетити још бољи и још просвећенији, као што се један здрав део на телу осети још здравији, кад један други болестан део тела оздрави.
Ми се молимо за оне, који су већи и културнији од нас. Ми на њих гледамо као на оне тице, које напред лете и просецају ваздух својим крилима. Ми се молимо за њих, да не клону и не сустану, јер док год они бодро предњаче, ми се осећамо у заклону и сигурности.
Ми се молимо за Европу, јер она је наша шира домовина и наше огњиште, на коме се и ми, као и остали свет, још увек грејемо и осветљавамо.
Ми се молимо за Америку, други најпросвећенији континент у свету, молимо се за овај нови, млади свет, пун полета и иницијативе; пун оптимизма и радосне воље за живот.
Ми се молимо и за људе осталих континената. Молимо се и за црнце и црвенокошце. Молимо се за људе жуте расе, која сад преживљује најтежу кризу у историји својој.
Ми се молимо и за оне људе, који верују у Мухамеда, или у Буду. Молимо се и за оне, који се клањају Јехови. Молимо се и за наше противнике, КОЈИ нашу веру називају вером у мрак. Молимо се и за оне, који верују у вештице. Молимо се и за оне, који се клањају сунцу и звездама. Молимо се за све сујеверне и све безверне на целој овој звезди, на којој сви заједно живимо, и која нас трпљиво носи између јата многих других звезда, и која нас све храни и греје. - Једном речју: ми се молимо за сву децу наше мајке земље, за сву браћу нашу и сестре наше.
Ми се тако молимо, јер вера нам наша налаже, да се тако молимо.
Реците нам ви, господо, реците нам, да ли је наша вера - вера у мрак?
Говорена на дан молитве студената " Хришћанске Заједнице
