Ој Србијо небројено гробље,
Срби браћо заробљено робље,
Ево мене да се вама јавим,
Из овога света небескога,
У светлости Христа спаситеља,
У сијању небеске Србије.
Жив сам, браћо, живљи но икада,
У друштву сам бољем нег' икада,
У близини светитеља Саве,
Који сија као сто сунаца;
Крај мене су и Милош и Марко,
Старац Богдан са девет синова,
И сва српска крстоносна војска,
Са Косова поља широкога,
Што изгибе за крст и слободу.
Око мене безбројни ускоци,
Што бранише сиротињу рају,
Кроз векове од турских зулума:
Павле Бекић, страшни војсковођа,
Два Јакшића, два хероја дивна,
Хаџи Продан, Коча Капетане,
Хаџи Ђера и Хаџи Рувиме
И Авакум, дика мученика;
Карађорђе и његова војска,
Са Мишара и са Иванковца,
Кнез Алекса, страшни Бирчанине,
Голи Зека и Змај од Ноћаја,
Хајдук Вељко и Курсула Јово,
Хаџи Милош и храбра Љубица,
И све српске изгинуле војске,
На Грахову, Лазу и Никшићу,
На Мишару и реци Тамишу,
На Анголи и на Мариц' реци.
Сви јунаци наши с Куманова,
С Куманова и са Облакова,
Са Битоља и с Кајмакчалана,
И босанско оковано робље,
Што му Арад беше костурница,
И сво српско нежидарско робље,
Што изгибе с глада и помора.
Још су са мном сви моји четници,
Официри, храбри командири,
Што пет лета са мном четоваше,
Од тирана Србију бранише,
У биткама ил' по тамницама,
Бројеви су људски премалени,
Да изброје сву небеску војску,
Сву небеску србинову војску
И вечиту светлост и красоту.
Где је моја душа узлетела,
Кад ми јуде тело умртвише,
Без опела у земљу забише,
Да се мени за гроб не дознаде.
Ал' Бог види све скривене тајне,
Залуду су земље безбожничке,
Небеса се њима потсмевају,
Време иде и скоро ће доћи,
Да Србија буде слободија.
Ја ћу неком пријатељу своме,
На сну јавит' и мој сан објавит,
Да се мени поје литургија,
Тога света као и онога;
Све непрапде људскe су пред Богом,
Као плева пред вихором ветра.
Дрште веру, слогу и поштење,
У томе је Србину спасење;
Не жалите за нама умрлим,
Ми смо живи где се не умире;
Не жалите за душам умрлим,
Што у телу као сенке крећу,
Што сатани против Христа служе,
Против Христа и свога народа,
Што Крст ломе и грбачу гњече.
Храбри будте, ми смо с вама стално,
И дан и ноћ Бога прослављамо.
И сви за вас Богу се молимо,
Ми смо јачи од свих људских војски,
Ми смо ваши моћни савезници.
Земља Небу одолет не може,
Нити ико небеској Србији,
Чије число премашује звезде,
Чијој сили отпори су смешни,
Јер без муке побеђује беду,
И пре битке односи победу,
СВЕ ПО ПРАВДИ БОГА ПРАВЕДНОГА
А У СЛАВУ ХРИСТА ВАСКРСЛОГА!
(Овим рекапитулирањем облагодаћених мисли св. Симеона архиепископ Василије објашњава разлику између академске теологије - књижне, и светоотачког богословља, које се једино изграђивало на богопознању, као гаранту правог исповедања вере. Сведоци смо данас да наша Црква страда од овог прекомерног наметања академске теологије на уштрб светоотачке, и због тога често чујемо позиве на разне нове прилазе ка бољем разумевању светоотачког богословља, т.ј. кроз разне обнове и "коректуре"истог )
Вера у Бога хришћанскога Предања и личнога искуства, непознатога и Који се истовремено открива, поставља преподобнога Симеона пред проблем познања Бога (богопознања) и подстиче га да размотри, на који начин се може изразити наша вера у Њега и наше искуство Његовога присуства. Друкчије речено, остаје питање богословља и његовог односа према духовном животу хришћана. Као што се и могло очекивати, преподобни Симеон устаје против сваког замишљеног и књишког богословља, лишеног духовне основе. Ми би рекли схоластичког, кад овај израз не би недостајао у списима преподобнога Симеона. Тако, он устаје против световних учених људи "који имају изглед побожности... нарочито чито оних који уображавају да превазилазе друге знањем и речју и, мисле, да носе царске ознаке, уважавани и поштовани од многих као мудри и богобојажљиви, али тиме се ништа мање не разликују тајним покретима душе од оних који изобилују пороцима".[1] Ученошћу се не стиче богопознање, "јер кад би нам се путем образовања и учења давало ... познање истинске премудрости и богопознање, каква би била потреба у вери, или у Божанском крштењу, или у причешћивању самим тајнама? Никаква, несумњиво!"[2] Знање вере и тајана супротставља се овде наученоме знању. Уопште, помоћу световне мудрости без откривења одозго, не може се проникнути у Божије тајне. Наводећи речи Христове (Матеј II : 27 (!) - сматрамо да трвба: Јован 7 : 16, 17, 28, 29 - прим. прев.) преподобни Симеон говори, да "таквима и са таквом врстом речи (Христос) затвара бестидна и незатворива уста оних који говоре и сматрају да је могуће помоћу спољашње мудрости и изучавања наука познати стварну истину, Самога Бога, и стећи познање скривених тајни у Духу Божјем ... јер, ко би од људи на земљи, мудрих или беседника, или ко други од учених, сем оних очишћенога ума крајњом философијом и подвигом, и који заиста имају извежбане (однеговане) душевне осећаје, могао да позна без откривења одозго, од Господа, једино људском мудрошћу, скривене тајне Божје, које се откривају путем умнога созерцања (νοερας Θεωριας), вршеног Божанским Духом у онима, којима је дано и увек се даје благодаћу одозго да познају ово".[3] Као што можемо ввдети, преподобни Симеон напросто не одбацује свако научно испитивање, него му супротставља "умно созерцање", вршено Светим Духом. Он види веома важну разлику између созерцања и знања помоћу појмова. "Не само то, - говори он, - него и међу нама сами поштовани, неразумно мисле да је созерцање, које бива у достојних пооредством самога Духа, исто што и стварање појмова у њиховом уму".[4]
Не само световна научна занимања, него и читање отаца, кад неко нема њиховога духа, не води истинском богопознању. "Ми мислимо, да се само читањем, - говори он, - богонадахнутих списа светих поима Православље, и сматрамо ово тачним и верним знањем Свете Тројице".[5] Преподобни Симеон устаје против оних који читају оце једино с циљем да блистају својом начитаношћу: "Говорити и изражавати се о Богу и испитивати то што се на Њега односи, и непоказано показивати и све несхватљиво оглашавати (објављивати) као схватљиво - било би обележје смеоне и дрске душе. И тиме страдају не само они који се усуђују да собом говоре о Богу, него и они који понављају наизуст оно што су божанствени оци у старини казали против јеретика и што су предали писмено, и интересују се овим не ради тога, да би сабрали, као плод, било какву духовну корист, већ да би били предмет дивљења код слушалаца на теревенкама и скуповима и да би се прочули као богослови. То ме више од свега жалости и доводи у униније (мрзовољу), кад помислим умом, како је страшан такав начин поступања (понашања) и какав суд очекује ове дрске".[6]
Свему, што ови богослови говоре, преподобни Симеон супротставља то, ушта смо се ми уверили претходним у нама деловањем и даровима Духа, и самим свештеним правилима (канонима) и Јеванћељима".[7] Дух Свети пројављује се на разне начине, али се Он, исто тако јавља и као јединствени извор сваког хришћанског познања: "Ово (учење) верни примају путем различитих символа (знакова), загонетки, слика (одраза) тајних и неизрецивих сила, Божанских откривења, бледих одсјаја, созерцања стваралачких речи (λογοι της κτισεως) и посредством много чега другог... Али не само то, него им Бог саопштава, као апостолима, слањем и доласком Светога Духа. И они се просвећују много савршеније и помоћу светлости уче се, како је неизрецив и неизразив ... Бог, вечан и недостижан. Јер сваком знању и познању ... усиновљењу и самом ... знању тајне Христа и знању тајни Његовога за нас Домостроја и, једном речју, свему томе, што неверни не знају, а ми, удостојивши се да постанемо верни, можемо знати, мислити и говорити; свему овоме ми се учимо посредством Самога Духа".[8] Зато што наш ум не може да се подигне на небо помоћу самога себе: "Наш ум у сваком случају има потребу у некоме, ко би га повео (подигао) на небо и показао му тамошња виђења и открио му тајне Божје. Јер, као што је птици без крила немогуће да полети у висине, тако и људском уму да се подигне (узиђе) тамо, одакле је пао, ако он нема некога да му претходи и да га подиже".[9]
Потпуно је разумљиво (за) што преподобни Симеон проналази врло оштре речи за оне, који се без дубоког духовног искуства, упињу да богословствују. "Морам да се чудим, - пише он, - већини људи, који, пре но што се роде од Бога и постану Његова деца, не страхују да богословствују и говоре о Богу. Ето зашто, кад чујем неке од њих да философирају и нечисто богословствују о божанским и недостижним стварима. и како објашњавају то, што се на Њега односи и што се Њега тиче, без уразумљујућег Духа, мој дух трепери (дрхти) и ја као да стојим ван себе, промишљајући и проматрајући свима, недоступност Божанства, и како, не знајући да ми о највећим тајнама и у нама самима, са задовољством философирамо, са одсуством страха Божјег и по дрскости, о нама недоступним стварима. И чинимо то, као празни Духом, Који нас просвећује у овоме или нам проширује знање, и тиме, што говоримо о Богу, грешимо".[10] Он наставља: "Ми треба најпре да пређемо из смрти у живот, а затим да примимо сами у себе одозго, клицу (семе) живога Бога и да се родимо Њиме, како би постали Његова чеда и привукли Духа унутра (у себе) и, будући на тај начин просвећени, да објављујемо (проповедамо) Бога, уколико је то могуће и (уколико) се сами освећујемо Богом".[11] Без светлости Духа Светога немогуће је познати Бога. "Јер ако је, - говори преподобни Симеон, - (Бог) положио мрак и таму као покривало Својих тајни, и свак (и)) се нуждава за обиљем светлости Пресветога Духа ради познања скривених Тајни Његових, како ти, још не поставши станом Божанске светлости, испитујеш то, зашта ниси био кадар да се научиш, као још несавршен и нвпросвећен?"[12]
Проучавајући најподробније различите видове богословског сазнања, преподобни Симеон пре свега разликује знање по слици Божјој (образу Божјем) у нама: "Помисли, о човече, на то, - говори он, - што је изнад тебе, из тога што је на истом ступњу с тобом, и из тога у чему си се ти показао сликом Божјом".[13] Он говори, да се Бог познаје у творевини, али да Његова природа остаје недостижна: "Верујући, (свестан) да је Бог Творац свих и да је Он све произвео из непостојећег... као створен Богом, остаје у својим границама, знајући свога Створитеља. И, узвођен красотом творевине к Самоме Творцу, велича Га и слави као Животодавца свега, и није нимало љубопитљив у вези Његове недостижне природе".[14] Ми само знамо, да Бог постоји: "Цело Божанствено Писмо излаже помоћу исказаних о Богу појмова и речи, да Он јесте, а не какав је Он".[15] Насупрот таквој врсти знања изведеног из Писма, или тачније апстрактног, преподобни Симеон супротставља, међутим, (по) знање путем виђења и поседовања (овладавања). "А онај који се удостоји да види Бога, - говори он, - макар и донекле, у неприступној слави Његове бесконачне и Божанске светлости... неће се нуждавати учењем било кога другог, јер ће Га у себи самом имати целога, (Њега) Који пребива и креће се у Самоме Себи и Који говори и тајнонаучава га окривеним тајнама Његовим, по светој изреци коју је Он казао: "Моја Тајна, - говори Он, - Мени и мојима".[16] Постоји само један пут, који води мистичком знању - испуњавање заповести.[17] Према томе, може се у том смислу рећи, да је награда за испуњавање заповести, богопознање: "Брже или спорије (пре или касније), у већем или мањем стављену, (они који иоспуњавају заповести) као награду добијају да виде Бога (боговиђење) и да постану заједничари Божанске природе и да постану богови по назначењу и синови Божји у Христу Исусу, Господу нашем".[18]
Архиепископ Василије, "Преподобни Симеон Нови Богослов", ст. 118 '' 121, Београд 1988.
У данашње либерално време све више се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима, а да је Исус Христос за хришћане само образац и поучан пример моралног и духовног усавршавања, али никако и Искупитељ света. Следи да је спасење могуће за људе свих религија и конфесија, који се труде да поступају по гласу своје савести. У том учењу у поређењу са православним богословљем не само да су замењени и померени акценти, већ су поткопане и саме основе догматике. Хришћани су увек веровали да Бог спасава човека; а савремени модернисти доследно и плански убацују у свест верних мисао, да човек спасава себе самог, а да му Бог даје вечни живот као обавезну награду за труд.
Ако питате савремене хришћане шта је вечни живот и спасење, многи ће рећи: то је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости, где су уништени свако зло и страдање, где нема трулежности и несклада, где ништа не помрачује људску душу, то је место где пребивају Анђели и Свети и где силази Божанство Својом неизрецивом светлошћу. На први поглед тај одговор може да се учини правилним, али у стварности овде је пропуштено нешто веома важно, то јест, да Бог човеку не даје само Своје, иако је и то непостижно људском уму и превазилази све напоре и подвиге, већ даје много више - Себе Самога и чини човека "богом по благодати". Пред тим делом сва људска дела се показују као бесконачно мала. Господ је обећао да ће вратити за дела милосрђа стоструко, али Он даје хришћанину оно, чему нема поређења и слика, оно што превазилази сва схватање и мере: даје Себе Самога. О каквим човековим заслугама се овде може говорити? Како је могуће зарадити Бога? Како је могуће задобити Бога као награду? Ако би спојили сва добра дела свих људи заједно, то ће бити мање дело од вечног спасења једне душе. Спасење је - тајна мистичне љубави Бога према људској души; све остало потребно је да би се тај зов љубави био чуо и био прихваћен.
Трагедија савремених хришћана састоји се у томе што они траже град Божији, тобож своје законито наследство, али не траже Самога Бога, као извор вечног живота. Њима је несхватљива светоотачка реч "обожење", њима је несхватљиво шта значи постати богом по благодати. Не схватајући то, они то и не желе. Они желе враћање изгубљеног Раја, где цветају у миришу небески цветови, где нема старости и смрти, где нема страдања. Али тајна Оваплоћења Сина Божијег и силазак Духа Светога, Тајна Искупљења и Спасења - није само враћање човека, палог у Адаму у првостворено, безгрешно стање, већ и пут душе према Богу, кроз примање Његове божанске светлости, кроз усхођење и озарење, кроз улазак у божански живот, пут вечног и бесконачног богоуподобљавања - показује се за наше савременике као скривена испод вела магле.
На Крсту нас Господ замењује Собом; Дух Свети припрема људску душу за нови живот. Спасење - је велики дар Божији, а савремени човек је склон да на њега гледа као на нешто сагласно и обавезно човековом достојанству.
Коначан и у исто време бесконачни циљ човека је - обожење; оно се остварује само кроз благодат - силу и деловање Божанства. Благодат је дана Цркви. Цркве је поље вечне, божанске светлости, која узајамно делује са људском душом, која је послушна благодати и која је невидљиво просвећује (у неким случајевима то просветљење и преображење душе одражава се и на материјалном плану и може да се види чак и визуелно).
Тајне Цркве имају за своју основу Искупитељну Жртву Христа Спаситеља. Црква је заснована на Његовој пречистој Крви. Господ, заволевши нас још пре нашег стварања, испунио је све да би нам даровао не само Своја неизрецива блага, већ и Себе. У спасенима Он види одраз Свог образа, Своје божанске лепоте; у спасенима Он пребива као у живим, бесмртним, нерукотвореним храмовима. За њих је Христос - све: живот и суштина вечности, почетак и бесконачни крај.
Без искупљења и освећења спасење је немогуће. Они, који говоре о спасењу само кроз добра дела, самим тим стављају некакав знак једнакости између њих и дарова Божијих. Добра дела - јесу услов за пројављење вере и љубави, јер је љубав према Богу и људима сједињена једна са другом. Човек који се нада да ће добити спасење за своја добра дела, налик је на сиромаха, који сакупивши неколико гвоздених новчића, уображава да је за њих могуће купити царски дворац.
За спасење је неопходно обожење човека, које почиње у земној Цркви, прелази и наставља се у небеској и никада се не завршава. Само кроз Крсну Жртву Христа и благодат Духа Светога, који делује у Цркви, човек може да оствари своје истинско предназначење - да у вечности постане бог по благодати.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
m.jpg)
.jpg)
.jpg)
