Свети владика Николај О ПСОВЦИ И ХУЛИ НА БОГА

Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика - један француски официр, који је био са српском војском, на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе. 


Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш? 


У Светом Писму пише: срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло (Мудрости Соломонове 15, 28). Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом. За то се и вели још у Светом Писму: Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада (Мудрости С. 13, 3). Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја, да не ригају блатом; И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе? 


Ружећи другога човек испољава само своју душу. Има прича, како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао - а сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по артији. 
- Ти не слушаш шта ја говорим? рече псовач сликару. 
- А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам тога твог несретног суседа. 
Тако псовач продужи свој посао а сликар свој. 
Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу, 
- Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик а не онога гада. 
Одговори сликар: ја сам сликао према твојим описима тога човека. Онако гадан, и прљав и неваљао човек како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако. 
Кад то псовач чу и виде пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара. 
Ето, како језик човека испољава самога човека. 


А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч. 


Заиста, лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабокречином. Заудара језик псовача као што њива са коровом и жабокречином заудара. 


У таблицама Мојсејевим била је урезана на трећем месту заповест: Не узимај узалуд имена Господа Бога свога. Најузвишенија, најстрашнија и најспасоноснија реч, коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара, јесте реч Бог, т. ј. она реч која означава Онога, који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога? 


Какво добро очекујете од Бога, ви што грдите Бога? Никакво, сем проклества себе и свога порода и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина; животиња није толико ниска, да хули на Бога, но на против, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба. 


Најжалосније је у српском народу то што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено је пљувати, но нису написали нигде забрањено је псовати. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у плућима! Заиста браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних мисли. Ко ово није успео томе школовање помаже само да једном наученом вештином зарађује себи хлеб као што школован (на свој начин) међед зарађује себи хлеб својом наученом вештином играња. 


А ово су страшне речи Господа Исуса односно псовке и псовача: 
Породи аспидини! Како можете добро говорити, кад сте зли? јер уста говоре од сувишка срца. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рекну људи, дати одговор у дан страшнога суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити. (Матеј 12, 34). Чујте и разумите ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судијом, где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камо ли да не чује ваше богохулне речи. 


Но богохулство није само када директно хулиш на име Божје. Бого хулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули на ковача који је секиру сковао. 
А благо вама, који држите језик под гвозденим катанцем. Вели се у Светом Писму: језик је праведников сребро оковано (Мудрости Сол. 10, 20). Заиста ваше речи оправдаће вас пред Богом, јер ваше су речи чисте и светле као сребро оковано. 
Заиста, стеница не осећа свој смрад, но они који имају нос осећају смрад стенице. Тако и псовач не осећа смрад свога језика, но они што стоје око њега, окрећу свој нос од њега. 


Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, на име: на утеху људима а на славу Бога. Неће анђели небески окретати своју главу од вас, као што ви окрећете своју главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера. Завладајте језиком својим, и завладали сте најјачом тврђавом. Нека вам Свемоћни Господ буде у томе у помоћи. 


Пресвети и Пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете, да га у истини очисте и освете. Да би језик и српског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, - инструмента наше утехе а твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну. 


- 




"Не узимај узалуд име Господа Бога својега" (Трећа Божја заповест). 


Шта? Зар има некога, ко се усуђује узети узалуд или вређати страшно и моћно Име Господа Свевишњега? Кад се на небу помене Име Божје, небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, архангели почињу певати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути Име Најсветије без трепета душе и без дубоког уздисаја чежње? Или још више и још страшније: ко се усуђује да вређа или псује свесвето Име Божије? 


Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но кад му поменеш једно једино Име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим погледом благодариће ти на помену тог Имена. 


Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му Име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама. 


Кад навале на човека зли дуси, па га лажним сведоџбама доведу до окова и тамнице, и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо Име Божје. 
Заиста у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе - мастило наде и поверења - и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета. 


Кад се човек дави у дубокој води, па кад у одсудном тренутку између живота и смрти помене Име Божје, снага његова се удвоји. 


Кад се човек нађе опкољен дивљим зверовима, и док год се нада 
само у своју снагу и вештину, дотле изгледа слаб и смешан гладним зверовима. Но у тренутку када призове Име Божје у помоћ, он постаје одједанпут страшан зверовима. 


Кад се научник мучи да реши неку тамну загонетку природе, и осети се преварен у свима комбинацијама свога маленог разума, и уједном помене Име Божје, име Сверазума, светлост озарава душу његову и загонетка почиње да се казује. 


О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би Те изговорила немарно и узалудно. Нека би била проклета ако Те опсују и увреде. 


Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше Име Божје узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се због тога узмути и узнемири. Па викну хаџија кујунџију, да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија опет ћуташе и чињаше се невешт. Врати се опет кујунџија, много срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. 
Кујунџија бесан од љутине, осори се на хаџију: 
Вичеш ли ти то мене, хаџијо, и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла? 
Одговори хаџија мирно: 
Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си Га ти више пута узалуд викнуо но ја тебе. Ко има право више да се љути: Бог или ти, кујунџијо? - А кујунџија се застиде, врати се у дућан, па подви ноге на тезги и језик у устима. 


Нека вам, браћо, Име Божје непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка. 


Живљаше неки Црнац као роб у кући белога човека, који имађаше обичај у љутини, да ружи и хули Име Божје. А Црнац беше смеран и благочестив човек. И беше у белога газде псето, кога газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда ружаше и хуљаше Име Божје. Спопаде Црнца мука од тога, па ухвати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну: Шта то радиш са псетом? 
- Оно што и ти са Богом, одговори Црнац мирно. 


А у једној болници на југу беху доктор и његов помоћник на послу међу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник докторов имађаше прљав језик, којим као гаравом крпом прљаше све и свакога, ко му на памет долажаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштеђен, јер Његово Име овај псоваше. 


Једнога дана посети доктора неки његов пријатељ из далека. 
Доктор га позва да присуствује операцији једне гнојне ране на болеснику. А с доктором беше и његов помоћник. Пријатељу беше мучно на стомаку, када виде страшну рану, из које тецијаше гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше. 
Упита пријатељ доктора: 
Како можеш да слушаш овакве богохулне речи? 
Одговори доктор: 
Ја сам се навикао, пријатељу, да познам ране и оно што из њих мора да истиче. Од гнојних рана мора гној отицати. А ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући само открива и излива нагомилано зло, као гној, из душе своје. 


О Сведржитељу, како Те во не ружи, а човек Те ружи? Зашто си створио вола с чистијим устима од човека? 


О Свемилостиви, како Те жабе не псују, а човек Те псује? Зашто си створио жабу с племенитијим грлом него човека? 


О Свестрпљиви, како да змија не хули на Тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближом ангелима него човека? 


О Свелепи, како да ветар, који опасује земљу унакрст, не узима узалуд Имена Твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек? 


О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би Те изговорила немарно и узалудно. И нека би био језик мој проклет, ако би Те ружио или псовао. 
+ + + 


Свети Јустин Ћелијски 


О ПСОВЦИ И ХУЛИ НА БОГА 


Хула и псовка на Бога, на Светога Духа Божјег није обичан грех, већ грех учињен са ђаволском упорношћу, злоћом и свесношћу. То је грех у коме се човек злонамерно изједначује са ђаволом: безочно псује и клевета Бога, печатом сатанске злобе запечаћује своје богоборство и духоборство. То је грех у коме се човек добровољно рађа од ђавола, и оца лажи чини својим родитељем (ср. Јн. 8,44). Хула је на Светога духа свака псовка имена Божјег и светиња Божјих, вређање свесвете славе Божје. Упорно псовати значи хулити на Светога Духа, јер то значи намерно предавати себе ђаволу и бити ђавоиман, свесно сe и непрестано противити Духу Светоме (ср. Д. А. 7,51). Затo се непокајана псовка и хула на Духа Светога неће опростити, ни на овоме свету ни на ономе. 


Због неопростиве хуле на Духа Светога Господ Христос је изобличавао фарисеје, као и Свети Јован Крститељ (Мт. 3,7): Породи аспидини, како можете добро говорити кад сте зли? Јер уста говоре од сувишка срца (Мт. 12,34). Овим речима Господ открива порекло и извор њихове хуле: зле речи и псовке и хуле само су род и пород злог срца и богохулне душе. 


Иза зле мисли и зле речи и псовке стоји зло срце; иза злог осећања, иза злог дела, иза зле увреде и ругања, иза прељубе, иза убиства, и иза свих недела стоји зло срце човеково. Зато је псовање најбоље сведочење о томе какво је зло и хулно срце у псовачу. 


Срце човеково је ризница или добра или зла. Главно богатство добром или злом. Из злог срца свог људи износе зло: зле речи и псовке о Богу, о Господу Христу, о Духу Светом откривају не само њихово зло, већ и злоимано срце њихово. 


Све што је у човеку има вечну важност: и зло и добро. Човеково добро има своју вечност, а то је рај; и човеково зло има своју вечност, а то је пакао. Зато Спаситељ и вели: Ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити (Мт. 12,36-37), -"Празна реч, вели Свети Јован Златоуст, јесте реч несагласна са делом, реч лажна, која одише клеветом; празна реч је и псовка и све оно што побуђује на гњев или на непристојан смех, што је срамно, стидно, непристојно". Празна реч је свака она реч коју уста Христова не би изрекла. 


Свеправедни Господ дао је човеку власт да сам себи буде вечни судија. На Страшноме Суду, у присуству безгрешног Судије Христа, сваки ће човек речима својим, изговореним за живота на земљи, или оправдати себе или осудити
milly:
 Свети Николај Српски - Тумачење молитве Оче наш 




ОЧЕ НАШ


Хришћанине, кад изречеш ове речи: Оче наш, тим признајеш да је твој Отац небески у исто време и Отац твога слуге и надничара, твог болесног суседа и самртника. Јер ти је заповеђено од Сина Божијега, врховног Откривача истине о Богу и о људима, да кажеш Оче наш а не Оче мој.


Па кад признајеш, да је твој Отац у исто време Отац и твога слуге и надничара, и болесног суседа и самртника, зар није јасно да тиме признајеш, да си ти брат њихов и да су они браћа твоја?


Две мисли и два осећања. Прва мисао: очинство Божије; друга мисао: братство синова Божијих. Прво осећање: синовска љубав према Оцу; друго осећање: братска љубав према браћи. Из ове две основне и велике мисли и из ова два велика и основна осећања произлазе дела и односи угодни Оцу и угодна браћи.


Ако ти, хришћанине, будеш свакога часа држао у своме уму оне две основне и велике мисли, и свакога часа стражио над срцем својим да се у њему не охладе она два основна и велика осећања, сва ће твоја дела бити добра и чиста као што је добра и чиста вода што тече из доброг и чистог извора. И твој цео живот биће као песма, која ће се благогласно слагати са песмом браће твоје око тебе. Тако ће онда друштво људско бити уређено најбоље и најидеалније што се да замислити и пожелети.


Ако ли ти читаш Оче наш, а о Богу као Оцу не мислиш, и своје суседе сматраш туђинцима, сва ће твоја дела бити наопака, твој пут биће Каинов пут, твој живот мутна вода из мутна извора, твој свршетак као Јудин свршетак.


Зовеш ли се пак хришћанином а Оче наш уопште и не читаш, онда си као путник на мору без компаса и без поларне звезде, - на бури, у тами, у очајању, с изгубљеним сазнањем одакле, како и камо путујеш.


КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА


Тамо где је Отац наш, тамо је и отаџбина наша. Незнабошци који виде свога родитеља једино у овом материјалном свету, било као човека, или као реку (Ганг, Мајка Ганг - кажу Хиндуси) или као Сунце и месец, не могу ни веровати у неку другу отаџбину до у земаљску. Но ми хришћани сазнали смо од Господа Христа за истинског свог Оца који је на небесима. Отаџбина је благо велико, а Господ је рекао: где је благо ваше, онде је и срце ваше. Је ли благо наше на небесима, онда и срце наше мора бити на небесима. Из овога следује, да ми можемо сав земаљски живот идеално уредити само тако ако га не сматрамо главним него привременим животом. Наши друштвени односи лако се даду довести у склад, ако ми брижно мислимо о преласку - и то врло скором преласку - у нашу небеску отаџбину. Они који се срцем нису лепили за земљу, најбоље су уређивали друштва људска на земљи. У манастирским општежићима, где су живели монаси разног језика и из разних земаљских отаџбина, а где је број братије понекад премашао 10. 000, уређење друштвено било је колико просто толико и савршено. Они су искали најпре царства небеснога, и њихово мало царство земаљско без муке се доводило у ред и поредак, какав се веома ретко постиже међу крвним рођацима.


У наше време многи не могу да спавају бринући како да уреде цео свет као једну фамилију, међутим разводе се са женом, и суде се са децом својом. Ни двоје не могу заједно, а хоће милионе да организују у једну заједницу! Докле год хришћани не схвате у смртној збиљи, да је Отац њихов и отаџбина њихова на небесима, и докле год све благо своје буду гледали на земљи, прилепљени свим срцем уз то бедно благо, дотле ће хришћански народи све звучније викати о друштвеном уређењу, а корачати све дубље из хаоса у хаос.


НЕКА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ

Нека се сви наши послови у овом прелазном животу освештају именом Божјим. Нека наше друштвено уређење буде насловљено и покривено именом Божјим.


Име је што и личност. Ко свети име, свети личност тога имена. Ко дакле свети име Оца небеснога, тај свети Његову личност. Нека сви наши послови буду споменици достојни Имена Божјега. Нека наше друштвено уређење има за циљ свећење Имена Господа Бога, како у великим линијама тако и у ситним појединостима. Јер је Бог највиша стварност, вечна и свеобимна, те свако друштво уређено насупрот тој стварности представља безумну илузију и хаос, што опет доводи људе до очајања и самоубиства.


Ако име Божје не представља главни ауторитет у једном хришћанском друштву, онда тај ауторитет замењен је значи неким именом човечјим. И ми заиста видимо у наше дане, како многа друштвена уређења носе име једнога човека, који је то уређење прописао и увео. И докле буду трајала та уређења - а то је од данас до сутра - држаће се имена тих људи у части; то јест светиће се имена њихова место свећења имена Божјега. После њих биће друкчија друштвена уређења, и држаће се у части и светити друга нека имена људска. Народи ће се пребацивати из једног чуна у други на бурном мору, док ће лађа са Божјим именом стајати украј њих и чекати, да се измучени путници пребаце у њу.


НЕКА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ


Царство Божје не може се разлучити од царовања Божјег. Царство долази заједно са царем. Била би бесмислица ишчекивати царство а одбацити цара. У црквеној молитви "Цару небесни Утјешитељу" верни просе Цара Духа да дође: "дођи и усели се у нас". Смисао обеју молитава је јасан: царство Божје доћи ће онда када и Цар Бог дође.


Просећи царства Божјега ми уствари просимо најсавршенију власт; а просећи долазак Цара Бога ми просимо долазак најсавршенијег владара над собом.
Створитељ наш већ влада потпунце почетком и свршетком нашег земаљског живота; зашто Га не би пустили да Он влада и на целој животној линији између почетка и свршетка? Он је господар рођења и смрти; нека Он господари и над свим временом између рођења и смрти.


Рећи ће неко: како то да толико хиљада људи скоро две хиљаде година посведневно изговарају молитву: нека дође царство Твоје, међутим царство Божје још није дошло? Несумиљиво дошло је; дошло је и царство и Цар појединим душама, што значи многим милионима правих хришћана. Само оно није још дошло да се види и осети у друштвеном поретку света. Није постало непоколебљивим, признатим и усвојеним основом друштвеног поретка. А што се то није догодило, кривица је како до оних који уопште не читају Оченаш, тако и до многих оних који га читају сваки дан а боре се за царство земаљско, грабе се за власт над земљом и народом, одбацујући у пракси власт Божију и хотећи узети ову у своје руке.


НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА КАКО НА НЕБЕСИМА ТАКО И НА ЗЕМЉИ


У небесном духовном свету, у који ћемо ако Бог да и ми прећи, влада савршена воља Божја. Но та владавина воље Божије није силом наметнута него њу духови светлости драговољно усвајају, покоравајући своју вољу са великом ревношћу вољи Божијој као јединој непогрешној. И друштво звезда, мрави и пчела, уређено је једино вољом Божијом. Била би потпуна бесмислица уређивати друштво људи насупрот и мимо воље Божије. Том бесмислицом, нажалост, руководе се многи савремени уређивачи људског друштва. Они доносе законе за људе без обзира на закон Божији, којим је објављена воља Божија. Отуда беспоретци и нереди, неправде и раздори, хаос и очајање, незадовољство и рат свакога против свакога.


Не треба много памети па се уверити, да само Онај који је створио људе најбоље зна зашто их је створио, то јест зна циљ живота људског на земљи. Међутим ми видимо да друштва људска покушавају често да уреде баш они људи, који јавно одричу сваки циљ животу људском на земљи. Заснивати друштво људско само на вољи људској значи заснивати га на бесциљности, незнању и неправди. Ја се радујем да чиним вољу Твоју, о Боже мој; закон Твој у срцу је моме (Пс. 40, , рекао је онај цар који се увек горко кајао кад је ишао само за својом вољом.


Ако ти, читаоче, као хришћанин желиш не само да ти будеш добар хришћанин него и да цело хришћанско друштво буде хришћанско, онда знај да то може бити искључиво и једино ако се воља Божија узме за основ уређења тога друштва. А у чему је воља Божија, то је јасно откривено од Христа, који је открио и све циљеве.


ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС


Као што не говоримо Оче мој, тако не говоримо ни хлеб мој. Отац је заједнички свима синовима Божјим, и дарови Очеви су заједнички. Ово је први морално-економски принцип за друштвено уређење; морални јер признајемо, да је хлеб од Бога, и економски, јер хлеб што Бог даје припада свима.


Хлеб наш насушни просимо ми од хлебодавца Оца небесног. Зашто је речено насушни? Зато да би били скромни и не тражили никакав луксуз. Наше телесне потребе треба да ограничимо на оно што је најнеопходније, по речи апостолској: а кад имамо храну и одећу, овијем да будемо довољни (I Тим. 6, . Јер луксуз упропашћује тело, упропашћује душу, упропашћује целога човека. Ово је други морално-економски принцип; морални, јер нас штити од луксуза и покварености; економски, јер хлеб треба да стигне за све нас.


Дај нам данас. Зашто просимо од Бога хлеб само за данас? Зато што сутра можемо не бити у овоме животу. Зато што знамо да нисмо ми господари живота него Створитељ наш. Још и зато, да би се тргли од нагомилавања непотребног богатства за неизвесно сутра а остављали браћу своју гладну данас.


Гладнога нахрани, жеднога напој, нагога одени. Ове заповести Божје не може нико испунити ко из страха за сутрашњицу гомила више од најпотребнијег. Ово је трећи морални економски принцип; морални, јер се бар њиме ослобођавамо брига које је Творац узео на себе; економски, јер спречава данас глад једних спречавајући нагомилавање за сутра других. У ове три речи изречена је већа и боља друштвено економска наука него у многим ученим књигама и фантастичним теоријама. А што је главно ова друштвена економска наука има моралну подлогу и ауторитет божански, што сав остали свет нема.


И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ 
КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА НАШИМ


Има људи који читајући Оче наш изостављају други део овог искања (као што и ми опраштамо дужницима нашим). Боје се обавезе. Међутим Бог одлучно тражи од нас ту обавезу. Он ће нама опростити онако како ми будемо опраштали. Но лудо је бојати се оне обавезе и онога услова. Јер ми бескрајно више дугујемо Богу него што нама може сав свет дуговати. Ми Му дугујемо и живот, и разум, и здравље, и светлост, и кишу и све што имамо, што знамо и што можемо. У Јеванђељу је учињено сравњење наших узајамних дуговања према нашем дуговању Богу као 100 гроша према 10. 000 таланата. И најзад, кад узајмљујемо ми узимамо Божје од човека, а кад враћамо, ми враћамо опет Божје човеку. Јер на крају крајева све је Божје, по речи праведника: го сам изишао из утробе матере своје, го ћу се и вратити (Јов 1,21).


Учени богослови прави су кад мисле, да се под дуговима разумевају греси људски. Ми молимо Бога да нам опрости грехе наше према Њему као што и ми опраштамо грехе људске према нама. Сасвим тачно. Но и дуг и грех означавају неки мањак у животу човечјем. И за дуг и за грех тражи се наплата. Но и једно и друго може бити нама опроштено од Бога ако ми праштамо дужницима својим. Дајите у зајам не надајући се ничему, каже Христос на другом месту. Ако ти врати, прими; ако ли не може да врати, опрости му. Јер и ти никад не можеш вратити дуг Оцу небеском.


У бескрајно сложеној и замршеној науци о финансијама ова наука је једини излаз, једино решење. Подај, и даће ти Бог. Опрости, и опростиће ти Бог.


И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ


Кушати значи испитивати. Да није греха, не би било ни кушања. Свакога куша његова сласт која га ћуче и мами, сласт рађа гријех а гријех рађа смрт, каже апостол Јаков (I, 13-14). Бог је стављао на испит веру Аврамову, целомудреност Јосифову, трпљење Јовово. И они су сви добро положили испит. Но ми се осећамо слаби и молимо Бога да нас не ставља на испит, јер ћемо пасти и пропасти. Земаљска власт и телесна жеља чим се зачне у људима, људи изгубе визију свеопштега Оца небеснога, и падају у очајну и убитачну себичност: почињу светковати име своје изнад Божијег, ишту царство земаљско место небеског, својом вољом потискују вољу Божију, хлеб наш називају хлебом лично својим, просе од Бога милост а према својим дужницима остају немилостиви до краја. Кроз то цело друштвено устројство почиње се колебати као зграда од сталног земљотреса. Спаси нас, Боже, од свих оних искушења! И не уведи нас у искушење - у позитивном смислу речено значи: спаси нас од искушења! То јест: спаси нас од нас самих!


Ова молитва је од огромног значаја по одржање правилно уређеног друштва. Њом људи признају своју немоћ, да одрже сва она добра од Бога за која се моле у претходним молитвама. Ако и приме све оно зашто су молили Оца свог небесног, у страху су да по немоћи својој све то не злоупотребе и не покваре. Бдите и молите се, рекао је Христос на другом месту, да не паднете у напаст, то јест у искушење. Када синови Оца небеснога заснују друштво како су желели, морају непрестано бдити да се не погорде те не припишу себи оно што им је од Бога даровано, и морају се непрестано молити Оцу небесном, да даровано не умажи и не прекрати.


НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА


Овим се молимо Оцу небесном да нас избави од сатане, који је носилац свакога зла, крвник људски од почетка, лажа и отац лажи (Јов. 8, 44). Он заслепљује људе, и заслепљене води их од илузије ка илузији, како у личном животу тако и у друштвеном. "Окрените карте, учините револуцију, осветите се својим непријатељима, створите још једну радикалну друштвену промену, и имаћете рај, и бићете као богови!" Тако од памтивека шапће људима сатана "државник". И људи су га по хиљаду пута послушали, по хиљаду пута пролили братску крв, похулили на Оца свог небесног, и по хиљаду пута разочарани падали у очајање. А да се не би очајници досетили, ко је главни кривац, крвник људски је поново дошаптавао очајницима: "Криви су ти и ти људи; удрите њих; промените власт, окрените точак друштвени још једном;учините још један само корак, и ви сте богови, и рај је ваш!" И тако се точак окреће у једном месту, ронећи све дубље у блато, док људи понављају сатанску лаж о "прогресу".


Докле год човек буде сматрао човека као извор зла друштвенога а не сатану, дотле ће место братољубља владати братоненавист и братоубиство. А да је сатана главни узрочник зла показао је Спаситељ тиме што је први сукоб и обрачун у спасавању људи Он имао са сатаном на Гори искушења.


У претходној молитви: и не уведи нас у искушење, ми се молимо Богу да нас сачува од нас самих, док у овој последњој ми се молимо, да нас избави од злога, то јест од онога који на свакој клизавици искушења чека људе са својим отвореним чељустима.
У једном хришћанском друштву палог брата треба сматрати као човека у искушењу, и цело друштво је дужно молити се Оцу небесном, да га поврати од искушења и спасе од сатане. И ово по примеру Христа, који рече Петру: Симоне, Симоне, ево вас иште сотона да би вас чинио као пшеницу. И ја се молим за тебе да Твоја вјера не престане (Лука 22,31 – 32).


ЈЕР ЈЕ ТВОЈЕ ЦАРСТВО, И СИЛА, И СЛАВА ВА ВИЈЕК. АМИН.


Да ли ова изрека вреди што за људско друштвено уређење? Вреди, и много. Богу припада право царство вавек, и права сила вавек, и права слава вавек. Људи желе једно савршено царство, непоколебљиво и трајно, са силом неисцрпном и са славом ненадмашивом. Но такво царство људи до сада нису постигли. Заснивана су царства, но без силе и славе, као што је било царство Александра Македонског, које се кончило с кончином живота његовог. Заснивана су и друга царства са силом но без славе, као што су била царства римско и турско, која су се силом дуго држала па су ипак пала и пропала. Но царство са постојаном силом и постојаном славом на земљи још није достигнуто. Али оно постоји од искони. Засновано је на небу. Њиме царује Бог који хоће да га ми називамо Оцем својим и који жели да то Своје царство прошири и на земљу међу људе, синове Своје. Он неће Своје царство да намеће нити проширује мачем и огњем као неки калиф. Он га само предлаже људима, својим најсавршенијим створовима на земљи. Он је дао људима разум, да могу мислити, и срце да могу желети, и реч да могу исказати своју мисао и жељу. Врховна мисао, до које може досегнути разум људски јесте мисао о царству Бога Створитеља. Врховна жеља, жеља над жељама, до које се срце људско може уздићи, јесте жеља за царством Бога Створитеља. Врховна служба језика људског јесте искање од Бога Створитеља царства Његовога. То су три једина напора, која Отац небески очекује од своје деце на земљи, па да и на њих прошири своје вечно царство, са вечном силом и вечном славом. С већим али погрешним напором ума и срца људи су до сада постизали мања царства, пролазна, жалосна и несрећна - кавезе све нових и нових робовања људских; самообмане све нових и нових разочарења људских.


Крајње је време отрежњења народа хришћанских - у првом реду хришћанских. 19 столећа њихових порођајних мука да роде једно савршено и срећно друштво људи нису дали оно што се очекивало. Међутим основни закон једног савршеног и срећног друштва људског стоји и пред њиховим очима отворен 19 векова. Тај основни закон састоји се из неких 70 речи свега. И тај устав назива се Оченаш. Тај основни закон је тако састављен, да сви парламенти на земљи нити му могу што одузети ни додати. И тако је истинит, да таласи времена ударају о њега као о тврду стену, и разбијају се а он стоји. И тако је свеобухватљив, да сви народи могу сместити у њега свој ум и своје срце, и сва васиона може се опасати њиме као појасом.


Преузето из "Мисионара" Светог Николаја Српског


ribar:
ЈЕДНОМ ПАТРИОТИ КОЈИ КАЖЕ: 
ДОВОЉНО ЈЕ БИТИ ДОБАР СРБИН А ВЕРА ЈЕ СПОРЕДНО 
  
     И ја кажем: довољно је бити добар Србин, али по угледу на најбоље и најславније Србе, 
 који су се јавили на изложби људи у овоме свету за минулих хиљаду година. 
 Но не смем да  кажем као ти: ВЕРА ЈЕ СПОРЕДНО! Јер би ме сви ови Срби утерали у лаж. 
  
Добар си Србин ако имаш 

СЛАТКУ ДУШУ-краља Владимира, 
ИЗДРЖЉИВОСТ  Немањину, 
ХРИСТОЉУБЉЕ Савино, 
РЕВНОВАЊЕ-Милутиново, 
КРОТОСТ-  Дечанскога, 
СМЕРНОСТ-Урошеву, 
ПОЖРТВОВАЊЕ-Лазарево, 
ВИТЕШТВО-Страхињино, 
ПРАВДОЉУБЉЕ-Марково, 
СРЦЕ-Југовића мајке, 
ПОУЗДАЊЕ-Миличино, 
БЛАГОСТ-Јевросимину, 
МИЛОСТ-Косовке девојке, 
ТРПЕЉИВОСТ-поробљеног роба , 
ВИДОВИТОСТ-слепих гуслара, 
МУДРОСТ-Српских попова и калуђера, 
СТИДЉИВОСТ-народних девојака, 
НАДАХНУЋЕ-народних певача, 
ДАРОВИТОСТ-народних занатлија, 
ОТМЕНОСТ-народних ткаља и везиља, 
ЈАСНОЋУ-народних пословичара, 
УМЕРЕНОСТ И ОДМЕРЕНОСТ-Српских сељака, 
СЈАЈ КРСНЕ СЛАВЕ-свих крштених Срба. 

     Но није ли све ово од вере? Ваистину, и основа и потка свему набројаном јесте вера Христова. 
Ако ли ти немаш у себи ниједну од побројаних врлина славних ти предака а ипак се називаш Србином, 
 онда си само једна чувена фирма на празном дућану.  Tо, мислим, не желимо  ни ја теби ни ти себи. 
     Рећи некоме: буди добар Србин а вера је споредно, исто је што и рећи једној овци: 
буди ти само угојена а паша је споредно! 
      Не може нико бити добар Србин а да пре свега није добар човек. У свету пак нити је било нити има    икакве силе,која може човека учинити савршено добрим, осим силе вере Христове. 
       Немој, дакле, желети Српство без садржине. 
       Не био ти човек без памети путовођ ни Србин без вере ортак. 
       То ти желим и поздрављам.                                   

  
                                                        СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ


milly:
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР 


IV


"Ево иде дан Господњи љути с гњевом и јарошћу да обрати земљу у пустош, и Гријешнике да истријеби из ње... Учинићу да ће човјек више вриједети од злата" (Ис. 13, 9-12).




Многи људи не осећају да постоји ваздух док не дуне ветар. Други опет не помишљају на светлост, све док не падне мрак.




Тако и многи хришћани нису ни осећали да постоји Бог, док се није дигао вихор овога рата; нису ни помишљали на Бога, док се над њима светлио мир и смешила срећа. Али, кад се дигао вихор рата и кад се спустио мрак свих удружених зала, онда су се сетили Бога; не, него ни о чем другом нису могли мислити до само о Богу.




Дан Господњи! То се назива у Светом писму дан Господњи: оно што је за људе ноћ, грозна ноћ, мрак са грмљавином, крв и дим, страх и ужас, крв и језа, огањ и полом, врисак и ропац, оно се назива у Светој књизи Божјој даном Господњим. Питате ли како то? Зашто то? Просто, што у таквим приликама и због таквих прилика размажени и обезображени људи долазе до пуног сазнања како је Бог све и како је човек ништа. Разметљивци покривају се стидом, охолице гледају у земљу, богаташи ходе са изврнутим џеповима, кнежеви желе да их бар неки туђински пандур удостоји разговора, војеначалници чине сами себи војску гологлави, без иједног потчињеног, а са безброј старијих, негда немарни свештеници плачу пред порушеним храмовима, негда бесне жене дроњаве и нео пране кувају шаровину за ручак - а сви укупно мисле на величину величанства Божјега и на дим ништавила људског.




Ево, зашто се та страшна ноћ назива даном Господњим?


Јер, Бог долази до израза. Док је трајао спокојни дан човечји, човек се није сећао Бога, чак себе је издизао изнад Бога и смејао се богомољцима, ругао се онима који су га позивали у цркву и на молитву. А кад је настао страшни дан Господњи сви се људи враћају Богу, признају власт Божју, распитују за цркву, одају почаст свештеници ма, траже свете књиге да читају, уздишу, стиде се своје прошлости, кају се за своје грехе, носе понуде сиромаси ма, обилазе болеснике, посте, причешћују се, јер мисле о својој блиској смрти и за онај свет где је друкчији дан Господњи, благи, светли, и радосни и вечни.




Учинићу, говори Господ преко пророка Исаије, учини ћу да ће човјек више врједети него чисто злато, злато Офирско, тј. најлепше и најскупље злато. Ето, браћо, шта је циљ свих невоља које Бог попусти на свет. Да учини да човек више вреди и више се цени него злато.




Знате ли, браћо, зашто је у ове наше дане попустио Бог небесни по други пут на сав свет оне ратне страхоте, које се могу сравњивати само са страхотама пакла? Зато, што је вредност човека пала испод вредности злата. А то се противи Божјем плану у погледу човека. А што год се противи Божјим плановима, то мора да прсне, да падне, да умре, да ишчезне.




И у нашој земљи злато се почело било ценити више од човека. Зато је и наша земља ударена грозним бичем рата, бичем исплетеним од свих зала и несрећа, као од ватрених змија. Да би се научили да ценимо Бога изнад човека и човека изнад злата.




Кад је Србија стварана, велики људи становали су у малим кућама. Кад је Србију заменила Југославија, мали људи живели су у великим палатама. Сва војска Карађорђева, која је дигла Устанак, могла би се сместити у пала ту једнога југословенског велможе у Београду. Народ је гунђао, али постепено и сам ходио по примеру својих велможа, златољубаца и човекомрзаца. Због новца убијани су људи, паљене куће, склапани брзи бракови, развођени бра кови, дељене задруге, стваране партије, завађана браћа, прљано име српско, одбацивана вера, издавана светиња, продавана отаџбина. Ето, зашто је морао доћи страшни дан Господњи, браћо моја, и нама, и нама.




А сад, благо нама, ако смо се научили ценити човека више него злато, више него богатство, више него славу, више него месец и звезде, више него сву видљиву васиону, коју је Створитељ предао човеку, онда нисмо узалуд пати ли. Онда ћемо бити моћни, срећни и живети у миру и спокојству, у љубави и узајамном поштовању, славећи Бога Тројичнога, Оца и Сина и Светога Духа на век века. Амин.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

О ВЕРИ У МРАК 


Бог је видело и таме у њему нема никакве. 
Будите синови видела 
(1 Joв. 1, 5; Јов.12,36) 
О lux а qua omnis lux, lumen a quo 
omne lumen. Lux suprema... 
Lux, quae illuminas omnia 
tota simul. semel, et semper. 
S. August. Soliloquia, cap. XIII, 1. 






Ми верујемо, господо, у Бога. 


Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак! 


- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле, и поверовали у Бога из жудње за светлошћу. Одкуда то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити своју светлост, којом ви живите? питамо ми наше противнике. 


А наши противници нам одговарају: 


- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост: 


"Не постоји ни Бог ни богови, постоји само природа и природни закони. Ми проучавамо природу, и њени закони постају нам све јаснији и јаснији. Ми систематишемо законе природне у многобројне науке, и носимо те науке као буктиње пред собом, куда год ходимо. Оне осветљавају пут наш и ходећи за њима, ми ходимо сигурним путем без посртања и лутања. 


Треба ли нам, на пример, да испитамо море, ми узимамо науку о мору и кроз њу, као кроз рефлектор, гледамо смело у тајанствену дубину морску, у којој људи без науке слуте цео лавиринт божанских насеобина. Место Посејдона и нимфа наука нам показује октоподе, и морске пауке, и корале. 


Треба ли нам, да сазнамо утробу земље, геологија и минералогија нуде нам своје услуге прогонећи отуда Плутона и цео његов двор. 


Треба ли нам да видимо, какви се процеси врше иза коре једног дрвета, - ту су ботаника и хемија, које неће да знају за нереиде. 


Хоће ли нам се, да видимо, шта се све збива испод коже нашег тела, - ту је физиологија, која је истерала све зле и добре духове из човечјег бића. 


Хоће ли нам се, да се винемо у далеке небесне висине, 


- астрономија ће нас водити, без питања Аполона, и Венере, и Кастора, и Полукса. 


Хоће ли нам се, да знамо свему меру, и облик, и број, 


- математика ће нас о свему обавестити, без кабалистичке замршености и питагорејске мистике. 


Желимо ли познанство с облацима и громовима, ми се обраћамо физици, а не Јупитеру и Перуну. 


Желимо ли здравља, ми се обраћамо медицини, а не Ескулапу. 


Желимо ли плодна поља, ми питамо агрономију, а не Додолу. 


Наука је, дакле, прогнала све богове из природе, и знање је заменило сва веровања. Наука је отуда наша светлост, вера је ваш мрак. Одбаците ваш мрак, и примите нашу светлост." 


Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо: 


"Па ми већ имамо ту светлост, коју ви имате. Наука је наша својина онако исто, као и ваша. Где год нам буктиња науке може осветлити пут у животу, ми се том буктињом служимо, као и ви. Наша вера у Бога јесте само један наш плус; то је једна буктиња више, којом се ми служимо, а коју ви одбацујете. Зар је у већем мраку онај, коме светли више буктиња? 


Наука је бацила велику светлост на природу, - то је истина. Но наука је прогнала из природе само полубогове, а не Бога. Наука је само уравнала пут правој вери. Наука је очистила храм природни од идола, и у тај храм уселио се Онај, који је и достојан тога храма. Наука је осветлила дубине морске и висине облачне, и растерала мрак подземни и надземни; од светлости науке ишчезли су сви псевдо-богови, сви духови, велики и мали, којима је машта људска населила овај свет, но од светлости науке није по тамнео, но још више се засијао истински дух природе, истинити, једини Бог. Ми не верујемо, дакле, у мрак, но у светлост. 


Природи инхерирају закони, велите ви. Ако је тако, онда природи инхерира логика. А ако је опет тако, онда природи инхерира разум. Зар није тако? 


Рецимо, да није тако. Рецимо, да закони не значе логику и не значе разум. Но тад закони не значе ни ред, а ако они не значе ред, закони не значе законе, а ако закони не значе законе, они не постоје. То не допуштате ни ви, ни ми. Јер ако закони не постоје, онда несумњиво ни природа не постоји. Природа се не да замислити без закона. У томе се слажемо и ми и ви, и дотле идући заједно нити ми пребацујемо вама веру у мрак, нити ви нама. 


Ми се слажемо, дакле, у томе, да постоје закони. Но ми идемо један корак даље од вас, и кажемо: закони значе разум. Природа се држи законима, дакле: природа се држи разумом. Тај разум, којим се природа држи далеко је већи од разума људског. Разум људски је само један нерв тога великог природног разума. Кад постоје нерви, постоји и центар тих нерава, велимо ми. Центар свих нерава у васиони, или средиште свих закона у природи, или _ и _ свеколиког реда, који егзистира у стварима, јесте наш Бог. Наш Бог је дакле, разум и светлост. Од куд да ми верујемо у мрак? 


Замислите два мрава, који би имали све наше научне апарате у минијатури, и који би помоћу тих апарата могли испитивати један наш прст на руци. Замислите, да они тачно испитају и нервну конструкцију нашег прста и равномерност крвотока у њему. И замислите их сад, где се после трудног испитивања одмарају и препиру око тога, какво је то чудо прст? Један од њих рекао би: овај прст је један свет, у коме владају закони, у коме се нерви на правилан начин укрштају, и у коме крв вечно тече истим, правилним током. Други би рекао: да; но одакле почињу и где се завршују ти нерви? И одакле потиче и куда се враћа та крв? Ја верујем, рекао би даље тај мрав своме колеги, да ови сви нерви имају један центар; тај центар називам ја мозак, и верујем да сви ови канали и каналићи крви потичу из једног резервоара, који ја називам срце. 


"Ја у то не верујем", викнуо би први мрав. "Ни мозак ни срце не постоје", "постоје само нерви и крв, и постоје закони који њима управљају; ми можемо говорити само о ономе, што видимо; ми видимо прст, прст и постоји; мозак и срце ми не видимо, мозак и срце не постоје. Твоја вера у мозак, пријатељу мој, јесте вера у мрак". 


Или замислите, да ова два мрава-научника имају један телескоп у минијатури и посматрају кроза њ сунчеву светлост. Рецимо, они виде кроз њихов мали телескоп само неколико зрака сунчевих, но не виде сунце. Један би мрав рекао: "ми видимо многе зраке светлости, знамо њихову јачину и њихову боју и знамо време кад се они појављују и кад трну. И с тим је свршено. Ми знамо све, што се може о светлости знати." Тако би рекао један мрав. Други би одговорио: "да; ми не знамо заиста више, него то, што ти наброја, но ја верујем, да сви ти зраци долазе из једног великог за нас невидљивог центра светлости, одакле се безбројни зраци простиру на све стране. Тај центар, у који ја верујем, називам ја сунце". Први мрав ће се наједити и рећи на то: "како можеш говорити о ономе, што не видиш? Како се можеш подавати таквим фантазијама? Какво сунце? Зраци се сви простиру до бескрајности, и нигде центра њиховог нема. Твоја вера у сунце јесте, дакле, вера у мрак". 


Такви смо ми као ови мали мрави, ми и наши противници. И ми и наши противници испитујемо овај свет, који опажамо, и који у сравњењу с целом васионом не представља ни толико колико представља један прст на нашем телу. И ми и наши противници гледамо нерве природне и слушамо крвоток природин. Но ми се не слажемо у једноме. Ми кажемо: ми верујемо, да кроз нерве природне дејствује један универзални разум, и да кроз крвоток природни струји један живот, који има свој центар, своје срце. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак. Ми кажемо даље: сви ови фрагменти светлости, које нам науке откривају, само су фрагменти једне велике, неслућене светлости. Ми верујемо у ту светлост, и називамо је Богом. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак. 


Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку: ми, који тражимо својим разумом више светлости, но што нам је очи показују и наука нуди, или наши противници, који се задовољавају са оним што очима виде и ушима чују? Реците нам: чини ли се вама, да је наша вера у Бога - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од наше вере или невере зависи цео живот наш! Реците нам што пре, јер ко зна докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће? 


Ми верујемо, господо, у бесмрће живота. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак! 


Како то? питамо ми у чуду. Ми смо гле, и поверовали у бесмрће из жудње за светлошћу. Од куд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам позајмити ви вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају: 


"Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост; 


"Бесмрће живота не постоји. Постоји живот и постоји смрт. Живот је кратак, смрт је дуга. Смрт је као једна бескрајна линија; живот је као једна тачка у средини те линије. И мртве и живе ствари састоје се из истих саставних делова. Ти саставни делови мртвих и живих ствари јесу материјални атоми. Ти материјални атоми групишу се у празноме простору час на овај час на онај начин, и својим груписањем образују час оваква час онаква тела. Слепим случајем груписали су се ти атоми једнога дана и у једну необичну покретну фигуру, коју ми називамо човеком. Док у тој фигури постоји једна одређена размера атома разноврсних елемената, који сачињавају људско тело, дотле и та фигура као таква постоји и врши извесне функције. Кад се та одређена размера међу атомима поремети, тад се и та фигура осипа као једна кућа од карата, кад изгуби равнотежу, тако, да се никад више не јави на светлост у истом облику. Тако ми мислимо, и, ради јемства наше мисли, позивамо се на Демокрита, Лукреција, Штрауса и Хекела. Наша је мисао светлост; примите нашу мисао и одбаците вашу наивну веру у мрак". 


Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо: 


"Па гле, то ви верујете у мрак, а не ми. Ви верујете, да се сав човечји живот простире између два гроба: један је гроб рођење, из кога човек излази, други је гроб смрт. у који човек улази. Ви верујете, да се један човек пре свога рођења није нигде налазио у васиони, до само у разбацаним атомима, који су припадати разним другим телима. И, ви верујете, да се човек после смрти нигде неће налазити до опет само у разбацаним атомима, који ће припадали разним другим, туђим телима. Ви не верујете, да је човек ма и у идеји пре рођења егзистирао, ви не верујете, да ће човек ма и у идеји после смрти егзистирати. Ви сте сасвим без светлости, а не ми. Ви не верујете, да васиона има разум и очи, ми верујемо. Ваши атоми су без разума и без очију. То су идоли ваши, који не виде и не мисле. Ви дакле, немате светлости ни за време живота, а још мање с обе стране живота. 


Ми верујемо у бесмрће живота, јер верујемо у бесмртни разум васионе, који је извор животу. Егзистенција природе доказује егзистенцију природних закона; егзистенција природних закона доказује егзистенцију универзалног божанског разума, егзистенција универзалног божанског разума доказује егзистенцију бесмртног живота. Све је то једно с другим тако тесно и неопходно везано, да се једно без другог не да замислити. Природа се не може одвојити од закона, који је држе, јер не би се држала без закона; закони се не могу замислити без разума, јер они су сами разум; разум се не може замислити без живота, јер разум је свест, а свест је живот; живот се не може замислити као нешто случајно и пролазно, кад је разум васионе вечан и непролазан. 


Ако је разум вечан и непролазан, онда је смрт само нешто на животу, јер кад би смрт била нешто битно и супротно животу, смрт би била и нешто битно и супротно разуму, а оно што ЈЕ супротно разуму, то је супротно и законима природе, и зато не егзистира. Смрт, дакле, не егзистира као нешто битно и апсолутно у свету; она не егзистира као једна линија, на којој је живот само једна тачка. Пре се може рећи, да је она као једна тачка на бескрајној линији живота. 


Ми, даље, аргументишемо нашу веру пред нашим противницима овако: 


Наш нагон за бесмртним животом најјачи је од свих нагона. А, гле, све нагоне, којим нас је природа снабдела, природа је у стању и да задовољи, и то у пуној мери. Ми немамо ни једног нагона, који ми у овоме животу не би могли до презасићености задовољити. Отуда велики, можда и највећи део нас умире заситивши више-мање све своје нагоне. Но нико од нас не умире заситивши један нагон свој, свој најјачи нагон, - нагон за бесмрћем. И они, који извршују самоубиство, не бегају из живота за то, што су засићени живота, но зато, што су засићени овога живота, и зато, што су жедни и гладни једног бољег живота. И они, који су били толико богати и срећни, да су задовољили све, и најмање, своје жеље и жудње у овоме животу, умиру плачући. Зашто? Зато, што умиру жедни и гладни бесмртног живота. И они, који су живели пуну стотину година, и чија се стотина година живота састоји из сасвим једноликих, монотоних дана, умиру плачући. Зашто? Зар им није већ досадно проводити исте дане? Јесте, досадно им је, досадан им је овај живот, и они желе и очекују један бољи живот, а међутим, нису сигурни, да ли ће им тај бољи живот пасти у део после смрти; - зато плачу при смрти. Они немају поверења у природу, и ако им је природа дала толико доказа своје искрености и истинитости. Природа их ни у чем није обманула: све нагоне, које им је дала, она им је и задовољила. Па ипак они немају вере у природу; они се боје, да ће их природа ипак, на крају крајева, обманути. Они се боје, природа им неће задовољити њихов најјачи нагон, нагон за бесмртним животом. Они мисле, да им природа испуњава све жеље у овом животу, да би их за то могла обманути у њиховој главној жељи. Они мисле, да их природа храни и поји у овом животу, да би их на крају крајева прогутала својим тамним ждрелом смрти, као што је Кронос гутао децу своју. Но нашто толико неповерење према природи? Није ли оно нелогично и неделикатно? Природа се сваки дан показује толико моћна, да је у стању задовољити и најмонструозније прохтеве човечје. Како, дакле, да јој не верујемо, да ће она моћи задовољити и нашу жудњу за животом после смрти? Та наша жудња природна је, природина је. То је њена жудња; а своје све жудње природа је исувише у стању задовољити. 


Ми аргументишемо и овако нашу веру: 


Велики дух васионе, који нас је створио, који је у нас положио многе могућности, и који све те могућности неколико десетина година у нама развија и доводи их до извесног савршенства, тај велики дух васионе показао би се неразуман, кад би толики труд свој једним махом уништавао; он би се показао недоследан себи, кад би угасио једним махом ону светлост, коју је он у нама палио целог нашег века; и најзад показао би се неекономичан кад би почињао један процес усавршавања у историји увек испочетка, увек само на новим људима, уништавајући смрћу сасвим оне, који су дошли већ до једног високог ступња савршенства. А за велики дух васионски не може се рећи ни да је неразуман, ни да је недоследан, ни да је неекономичан. Своју разумност, своју доследност и своју економичност показује нам он у природи на сваком кораку. 


Ми се не бојимо смрти, велимо ми нашим противницима, још и зато, што видимо, да се и сама природа противи смрти. Природа неће да умре, природа хоће да живи. Ако је ишта у природи јасно, јасна је та тежња њена, тежња за непрекидним, континуираним животом. Ако ништа, дакле, а оно себичност природе осигурава нама бесмртан живот. Природа хоће да живи, а она живи кроз нас. Ако би желела смрт нама, природа би морала кроз то желети себи смрт. А природа не жели себи смрт. Она допушта смрт деловима својим, нама, само зато, што зна, да та смрт води опет једном другом животу. Никад ми не би могли умрети, не би могли отићи из овог живота, кад би смрт била нешто апсолутно, како је ми замишљамо. Ми не би могли отићи из овог живота и кад би хтели, ми не би могли ни самоубиство извршити, кад не би по смрти опет могли живети. Природа нам не би то допустила. Јер природа хоће живота. И она шаље смрт на нас, и допушта самоубиство, верујте, само зато, што се не боји, да ће нас смрт уништити. Природа се дакле не боји смрти. Зашто ми да се бојимо? 


Ми се не бојимо смрти, велимо ми даље нашим противницима, још и зато, што наша логика никако не допушта да је смрт у стању уништити једнога Шекспира, Гетеа, Канта, Толстоја, итд., уништити једном речју најузвишеније продукте природиног великог труда. Јер кад би то наша логика допустила, онда би она морала допустити и неразум у природи, а ако би допустила неразум, допустила би незаконитост, - а то је искључено. Кад би смрт била у стању уништити потпуно Шекспира, она би била, значи, у стању, да обустави закон еволуције у природи. Шекспир је при смрти несумњиво желео, као и сви људи што желе, да и по смрти живи, и да се и по смрти духовно еволуира, усавршава. Зар је ту еволуцију могла смрт обуставити? Уосталом можда и би, кад би то била само жеља Шекспирова. Но гле, то исто желео је и Гете, и Кант, и Толстој, и цео род људски од Адама до данас. А ко је цео тај род људски, ако не један знатан део природе, и то један квалитативно и квантитативно веома значајан део природе? Жеља људског рода може се идентификовати са жељом саме природе. Природа жели, да се и по смрти продужи живот, тј. продужи започета еволуција, започето усавршавање. А кад то природа жели, то је лако остварљиво. Природа не може имати препрека у остварењу својих жеља. 


Наш нагон за бесмртним животом, дакле, јесте нагон саме природе. Закључци нашег ума могу нас обманути, но природа својим нагонима у нама никад нас не обмањује". 


Тако ми велимо нашим противницима. И онда их питамо: 


"Како, дакле, да је наша вера - вера у мрак? Гле, ми верујемо у светлост и после смрти и пре рођења, а ви не верујете у ту светлост, и опет ви називате нашу веру вером у мрак. Гле, вас је опколио мрак са свих страна, и ви ипак држите, да се налазите у светлости!" 


Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку; ми, који тражимо разумом више светлости, но што нам је очи показују и науке нуде, или наши противници, који се задовољавају са оним што површно очима виде и површно ушима чују? Реците нам: чини ли се вама наша вера у бесмрће живота - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од те наше вере или невере зависи цео наш живот? Реците нам што пре, јер ко зна, докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће? Пре него што смрт дође треба да знамо: има ли смрти?


Ми верујемо, господо, у јединство људског рода. 


Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак! 


- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле и поверовали у јединство људског рода из жудње за светлошћу. Откуд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају: 


- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост: 


"Не постоји јединство људског рода. Сваки човек је напосе циљ природе, - ако би се уопште смело говорити о циљу у природи. Међу људима не постоји никакво метафизичко ни органско јединство. Не постоји историја човечанства, - постоје само историје појединих људи. 


Отуда сваки човек треба да гледа у себи свуколики смисао живота. Свак треба, да се што више сконцентрише у себе, и што више отуђи од људи. Свак треба да се стара, да све своје телесне и духовне диспозиције до крајњих граница развије и искористи. Јер ван себе он нема никога и ничега, достојнога његове истинске пажње. Он не треба да има много скрупула према свету, који га окружава. Он треба да сматра себе као варницу, која је искочила из мрака и која ће опет утонути скоро у мрак, - с тога треба да се стара, те да светли што јасније и гори што силније, не да светли и гори, да би друге осветљавао и загревао, но да би само себе осветљавао и загревао. - Сви су људи као једно јато варница, које бесмислено лутају тамо - амо, док се не угасе. Као што је бесмислено говорити о смислу једног јата варница, тако је исто бесмислено говорити о смислу историје човечанства. И као што се не може ухватити јединство међу лутајућим варницама, јер га нема, тако је исто тешко ухватити јединство међу судбама појединих људи, јер га нема. То је наша мисао. 


"Напустите и ви вашу веру у мрак, и примите ову нашу мисао, ову нашу светлост". 


Тако говоре наши противници, а ми им у чуђењу одговарамо: 


"Па, гле, ви верујете у мрак, а не ми. Ми верујемо, да постоји и метафизичко и органско јединство међу људима. Не постоји ни један човек бесмислен и бесциљан, но смисао и циљ живота на земљи ипак није у свакоме човеку понаособ, но у свима људима, укупно узевши. Сви су људи чланови једног великог организма, који је поникао на земљи, који се кроз историју развијао и растао, жутео и зеленео, боловао и цветао, и који ће најзад завршити свој ток, као што га је и почео. Тај организам - то је цело човечанство са својом историјом од појаве првог човека на земљи до ишчезнућа последњег са земље. 


И зато што осећамо јединство људског рода и налазимо и свој смисао у заједничком смислу свуколиког човечанства, ми се и не повлачимо само у себе и не отуђујемо од осталих људи. Ми осећамо да човечанство има једно тело и једну душу, узевши то јединство и метафизички и органски, и зато нас тиште сви болови и радују радости целог човечјег рода. 


Сви људи на земљи сачињавају једног човека, једног свечовека. Тај свечовек стар је много хиљада година и распрострт је на целој нашој планети. Сва историја досадашња и одсадашња сачињава историју свечовека. Тај свечовек је већа моћ и већа интелигенција од наше појединачне моћи и интелигенције. Разбацани и раздељени ми се осећамо као сирочад, нејаки и убоги. Јаки и поносни пак осећамо се ми онда, кад се замислимо у јединству с целим родом људским, са свима људима на земљи, као што се данас осећамо, на дан заједничке молитве хришћанске универзитетске омладине на целој планети нашој. 


Зато се ми молимо данас за све мале и неслободне људе, чију судбу ми Срби особито добро појимамо. Њихово олакшавање и ми ћемо осетити, ма где они живели. 


Ми се молимо за све оне, који су гори и непросвећенији од нас.Кад они буду бољи и просвећенији, и ми ћемо се осетити још бољи и још просвећенији, као што се један здрав део на телу осети још здравији, кад један други болестан део тела оздрави. 


Ми се молимо за оне, који су већи и културнији од нас. Ми на њих гледамо као на оне тице, које напред лете и просецају ваздух својим крилима. Ми се молимо за њих, да не клону и не сустану, јер док год они бодро предњаче, ми се осећамо у заклону и сигурности. 


Ми се молимо за Европу, јер она је наша шира домовина и наше огњиште, на коме се и ми, као и остали свет, још увек грејемо и осветљавамо. 


Ми се молимо за Америку, други најпросвећенији континент у свету, молимо се за овај нови, млади свет, пун полета и иницијативе; пун оптимизма и радосне воље за живот. 


Ми се молимо и за људе осталих континената. Молимо се и за црнце и црвенокошце. Молимо се за људе жуте расе, која сад преживљује најтежу кризу у историји својој. 


Ми се молимо и за оне људе, који верују у Мухамеда, или у Буду. Молимо се и за оне, који се клањају Јехови. Молимо се и за наше противнике, КОЈИ нашу веру називају вером у мрак. Молимо се и за оне, који верују у вештице. Молимо се и за оне, који се клањају сунцу и звездама. Молимо се за све сујеверне и све безверне на целој овој звезди, на којој сви заједно живимо, и која нас трпљиво носи између јата многих других звезда, и која нас све храни и греје. - Једном речју: ми се молимо за сву децу наше мајке земље, за сву браћу нашу и сестре наше. 


Ми се тако молимо, јер вера нам наша налаже, да се тако молимо. 


Реците нам ви, господо, реците нам, да ли је наша вера - вера у мрак? 


Говорена на дан молитве студената " Хришћанске Заједнице 

О ПРАЗНОВАЊУ ДАНА ВОСКРЕСНОГА - НЕДЕЉЕ

Одговор братству Часнога Крста Господњега у Ваљеву 
на питање о празновању недеље а не суботе /против суботаша/


Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама не могу подносити безакоња и светковине. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја


/Исаија 1, 13-14/


Ко вам то каже, браћо, да треба празновати јеврејску суботу? Ако треба да празнујемо суботу, онда треба да се и обрезујемо! O браћо, чувајте се злонамерних заводача, јер су и сами јадници заведени, па заводе друге. Ако ћемо празновати суботу,онда да се обрезујемо; онда и да уклонимо Свето Причешће из олтара, па да наложимо ватру у олтару и сагоревамо јањце и волове на жртву Богу како су Јевреји чинили! Но где би онда била пречиста жртва Христова? Зар Он забадава принесе Себе на жртву крсну? O браћо, чувајте се замки духа лукавога. Наши Оци посветише се празнујући Недељу. Питајте нове учитеље: ко се од њих посветио? Ко се од суботаша посвети од почетка тога новога учења? Где су његови светитељи? А ви сте браћо чули, и можете се на лицу места уверити, колика чудеса пројави Бог поред мртва тела наших светитеља, који празноваше недељу. Чули сте, колико се чудеса догодише, и дан данас догађају кроз тела: св. Климента и Наума у Охриду, св. Симеона и св. Краља Првовенчаног у Студеници, св. Василија у Острогу, св. Петра на Цетињу, св. Прохора код Ристовца, св. Стевана у Дечанима, св. Григорија у Горњаку, св. Кнеза Лазара у Раваници, св. мајке Ангелине у Крушедолу, св. Јанићија у Девичу на Косову, и тако даље. Сви они празноваше Недељу и Богу угодише. И Бог њих прослави. Чак и мртва тела њихова прослави. Јер да они не беху Богу угодни, зар би Бог чинио чудеса чак и преко њихових мртвих тела и то после стотине и стотине година од смрти њихове телесне? Ниједан од њих не имаде помисли: да свету Недељу треба замењивати јеврејском суботом. Зашто неки Срби отпадају од својих прослављених светитеља и падају на јеврејску суботу ? Зар ће их субота спасти и посветити? Заиста вам кажем, до сад се не зна да се ико посветио празновањем суботе, а број светитеља, који Богу угодише празновањем Недеље јесте као број звезда на небу. Нека сваки Србин добро промисли, да ли му је боље поћи путем, којим су ходили светитељи народни, најбољи од најбољих најмудрији од најмудријих, или пак новим путем, клизавим и опасним, којим ходе суботаши, незрели и неискусни.


Сад чујте друго нешто, браћо драга. На јеврејском језику субота значи мир, покој. Може ли душа наша имати мир у дан суботни, у који је Спасигељ и Господ наш лежао мртав у гробу, у крви и са ранама, које су му Јевреји задали? Душа апостола била је тога дана у највећем немиру и беспокојеству и страху. Како наша душа тога дана да мирује? Зар да ми хришћани празнујемо дан апостолског немира и беспокојства и страха? Апостоли би на небесима проплакали, када би нас видели како празнујемо дан, у који је Господ мртав лежао у гробу и у који су се они крили у немиру, и беспокојству и страху. Душе њихове умириле су се тек у дан Недељни, када васкрсли Господ стаде међу њих жив и рече им: Мир вам! /Јован 20, 19/. Тога дана, дакле, донесе Господ мир Својим апостолима, а не у суботу. Тога дана дође радост у душе апостола а не у суботу, јер се каже: Онда се ученици обрадоваше видевши Господа /Јован 20, 20/. Мир и радост, дакле, дошао је апостолима, а преко апостола и нама, у Недељу, од Васкрслог Господа, а не у суботу од Мртвог Господа. Тиме је субота уништена као дан мира и покоја и радости, и Недеља је од тога за увек и за све христоверне постала дан мира, дан покоја, дан радости, дан светлости. То знадоше добро оци наши и светитељи наши зато Богу угодише и посветише се празнујући недељу. Ко то сад збуњује нас са новим учењем, са јеврејском мртвачком суботом? Какви то нови “апостоли" намећу нам на врат празновање дана смрти место дана живота, дан апостолског немира и страха место дана апостолског мира и радости? О браћо мила, чувајте се замки духа лукавога!          


А сада чујте браћо даље.    


У години 52 пута хришћани празнују васкрсење Христа Господа. Зашто остале велике догађаје из живота Спаситеља празнују само по један дан, или по два и три дана у години, а васкрсење 52 пута? Зато што је васкрсењем Христовим положен темељ Цркви, јер је тиме доказан будући живот Његов и наш. И велики апостол говори:Ако Христос не устаде (не васкрсе) узалуд вјера ваша/I Кор. 15, 14, 17/ .Васкрсење је отварање неба, утврђење нашег надања, светлости душе наше. У први дан створи Бог светлост за очи наше, у први дан Господ и васкрсе, и отвори светлост у душе наше. А да Господ, Сунце Правде, васкрсе у први дан види код Матеја 28, 1.


2. Сам Господ је радио свој посао у јеврејску суботу, због чега је толико пута био оптуживан од Јевреја, што је јасно из многих места Јеванђеља. А после много рада једне суботе, у јутру /т. ј. сутра дан по суботи/, врло рано уставши, изиђе, и отиде насамо и ондје се мољаше Богу /в. Марко 1, 35/. То јест у суботу је радио свој посао, а у недељу /а то је први дан/ ишао на молитву. Пошто је свршио свој посао у суботу, у недељу је ишао на молитву. Ако ко каже: па он је често одлазио у синагогу суботом, треба му одговорити: одлазио је у синагогу суботом да ради а не да празнује. Његов је рад био у учењу и исцељивању а синагога је била само суботом отворена, и Он је ишао тамо где се народ увек скупљао. Јасно је, дакле, да он суботу није држао него је радио.


3. И апостоли су празновали дан васкрсни /недељу/ а не суботу. Читај у делима апостолским: А у први дан недеље /т. ј. седмице/, када се сабраше ученици да ломе хлеб, говораше им Павле, јер шћаше сутрадан  да пође, и протеже беседу до поноћи /Дела, 20, 7/.


Из овога је јасно као дан, да су апостоли недељом ломили
хлеб, т. ј. причешћивали се. Тек сутрадан апостол Павле је отпутовао да-
ље са својим пратиоцима, т. ј. у понедељак.                


Апостоли и први хришћани сви, дакле, недељом су се причешћивали. Но још су недељом мировали, нису радили, и скупљали су прилоге за сиромашне цркве, што се види из ових речи апостола Павла: Сваки први дан недјеље  /т. ј. седнице/ нека сваки од вас оставља код себе и скупља колико може /1. Кор. 16,2/.


Апостоли су празновали недељу за то што је Господ васкрсао у тај дан, и што се њима јавио у два маха у недељни дан када бејаху сабрани /в. Јован: 20; и 20, 26/. У недељни дан сишао је и Дух свети на њих. У недељни дан отворило се св. Јовану Јеванђелисту небо на острву Патмосу, те је видео сва она чудеса, која су описана у књизи Откровења. Бијах у  духу у дан недељни /т. ј. васкресни, како стоји у словенском и грчком   Новом Завету Откр. 1, 10/.


4.  Ако се неко позива на речи Господње: докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањег словца или једне титле из закона док се све не изврши /Мат. 5, 18/, треба му одговорити: И ми сви то признајемо и слушамо Господа. Не изврши - на словенском и грчком стоји: не буду, то јест: докле све не буде, или докле се све не збуде. У енглеском преводу стоји: док се све не испуни. Док се, дакле, све не испуни и не збуде што је у Старом Завету речено и пророковано, дотле неће нестати Старог Завета. Јер Стари Завет је као пророчанство Новог Завета. Много се што шта већ збило што је пророковано, али још није све, као на пример: страшни суд, који ће тек доћи, а који је пророкован од пророка. Ако би ми сматрали да треба да држимо све оно што су Јевреји држали ми би били Јевреји а не Хришћани, онда би ми требали да се обрезујемо и да приносимо жртве паљенице као и Јевреји; требали би да поступамо по оној речи: живот за живот, око за око, зуб за зуб, рука за руку, нога за ногу /Пета Мојсијева 19, 21/; требали би да дајемо својима новац без интереса а странцима с' интересом /тамо: 23, 20/; требало би да заспемо камењем девојку која падне/тамо 1, 15/;требали би да у освојеном непријатељском граду побијемо све живо /тамо: 20, 16/, и све остало што је заповеђено Јеврејима да чине. Но то је заповеђено Јеврејима, и они су то чинили, и тиме је тај део закона испуњен и свршен; а он се не сме поновити од Хришћана. То је имало свога смисла припремног, јер тиме је Бог припремао један народ за Христов закон љубави, као што се основном школом човек припрема за велику школу. Исто је то и са свима празницима јеврејским. Они су испуњени, и њих су заменили празници Хришћански: суботу је заменила недеља, а празник шатора или сједница заменила је наша Педесетница, Духови.


5. Ако неко каже, пророк пише: проклет онај ко не држи суботу, треба му одговорити: прочитај у петој књизи Мојсијевој глава 28, ст. 35 и даље до краја, па ћеш сам    в и д е т и , како Мојсеј баца проклетство на свакога Јеврејина, који не држи све заповести и наредбе његове, дакле, и ко се не обрезује, и ко не приноси јагањце на жртву Богу, и ко не заспе палу девојку камењем, и ко не узме интерес од туђинца, и ко не побије све живо у освојеном граду. То је проклетство изречено над Јеврејима, јер су њима дате све те заповести, а не над хришћанима чак не и над незнабожцима. Не треба се ни мало бојати те клетве. Све је то испуњено и свршено. Кад је Господ на крсту издахнуо нас ради, завеса се на храму јеврејском раздрала од горе до доле. О браћо, шта ово значи? Зашто се ниједна друга завеса у Јерусалиму не раздре него само она у храму, она најтврђа, највећа и најтежа, за што? То означава да је новом божанском жртвом упражњена и свршена стара жртва, крвава и животињска , и упражњен храм јеврејски са свима његовим обредима и празницима. Старо је прошло а ново је дошло.   


6. Ако би били проклети сви они који држе недељу а не суботу, значи, онда да су проклети сви светитељи Хришћански кроз свих прошлих 19 векова. Значи, да је проклет и Св. Василије, и Златоуст, и Св. Никола, и Св. Димитрије, и св. Ђорђе, Св. Сава, Св. Василије Острошки, Св. Наум, и Св. Петка и сви редом, јер сви они држаше и празноваше васкрсни дан, недељу, а не суботу. Дај Боже и мени грешном такво проклетство !


7. Треба питати суботаше: откад постоји њихов покрет за празновање суботе, и ко плаћа њихов покрет? Ако они не знају, ја ћу им рећи: њихов покрет почео је од пре 100 година, и новчано га помажу неки Јевреји, несумљиво душмани Хришћанства. Зашто га помажу Јевреји? Зато што су Јевреји трговци, па им није у рачуну да не раде два дана у недељи, у суботу као свој верски празник и у недељу као Хришћански празник у свим Хришћанским државама. Због тога напрежу све силе, да збуне Хришћане и да их наведу на празновање своје суботе. Јер њима се недеља не празнује а суботу неће да оставе. Зато многе паре просипају помажући суботарски покрет. Отуда суботари могу да бесплатно раздају своје књиге на све стране. Но благо ономе браћо ко не прода душу своју за злато Јудино .


Амин.


Свети Владика НИКОЛАЈ Охридски и Жички

Господе помилуј....

https://www.youtube.com/user/MyJovana92

https://www.youtube.com/user/MyJovana92